Očekuje li Makedoniju nova politička kriza?

(Fond strateške kulture)

Makedonski parlament (Sobranje) već duže veme bojkotuje opozicija, predvođena Brankom Crvenkovskim i njegovim Socijal-demokratskim savezom. To Makedoniji preti vanrednim parlamernim izborima. Premijer Nikola Gruevski pozvao je svog oponenta da dođe u parlament, kako bi glasao o novom zakonu o izborima. Kao odgovor je Crvenkovski izjavio da bi izbori bili i najbolji način da se prevlada politička bezizlaznost, ali jedino pod uslovom da ti izbori budu slobodni i pravični.

Socijal-demokrate Crvenkovskog blokiraju rad parlamenta od kraja januara, zahtevajući sprovođenje reforme izbornih zakona.

Politička kriza u Makedoniji počela je krajem januara, kada su socijal-demokrate napustile Sobranje. Opozicija je optužila Gruevskog da ograničava demokratske slobode, da umišljeno ometa ulazak Makedonije u NATO i Evropsku uniju i da nije sposoban da osigura ekonomski preporod države.

Politička kriza u Makedoniji počela je krajem januara, kada su socijal-demokrate napustile Sobranje. Opozicija je optužila Gruevskog da ograničava demokratske slobode, da umišljeno ometa ulazak Makedonije u NATO i Evropsku uniju i da nije sposoban da osigura ekonomski preporod države.

Međutim, eksperti smatraju da će partija Gruevskog VMRO – DPMNE ponovo pobediti na izborima.

Redovni izbori trebalo bi da se održe 2012. godine.

Međutim, vladajuća VMRO-DPMNE ne pristaje na bilo kakve preliminarne uslove o sazivanju prevremenih izbora za Sobranje. A kao glavni razlog, prirodan u našem merkatilnom vremenu, zapravo su finansijski sprovi, koji su se veoma upleli u politiku. U datom slučaju, oko odmrzavanja računa makedonske „A1 TV“. Stvar je u tome što su bankarski računi ove televizije, veoma popularne, a istovremeno opozicione, poznate po svojoj kritici vlade, ponovo zamrznuti 14. februara ove godine odlukom suda u Skopju. Vlasnika „A1 TV“ sumnjiče za prikrivanje poreza i pranje novca.

Zanimljivo da se na toj pozadni opoziciona etnička albanska partija Makedonije „Nova demokratija“ založila za prenošenje popisa stanovništva u republici sa aprila ove godine, na juli. Po mišljenju lidera ND to će omogućiti da u popisu uzme učešće više od 250 hiljada makedonskih Albanaca, koji se nalaze na privremenom radu u inostranstvu.

Podsetimo da je u skladu sa usvojenim 11. avgusta 2004. godine u parlamentu Makedonije sa pevagom od jednog glasa Zakonom o novoj teritorijalnoj organizaciji lokalne samouprave (Zakon o decentralizaciji) počelo prekrajanje teritorijalno-administrativnih jedinica – opština. Makedonski opozicioni političari, eksperti i naučnici ocenili su da taj zakon deli zemlju po etničkom principu.

Na severozapadu Makedonije i danas postoji nekoliko albanskih regiona, u koje ne može da kroči makedonski policajac, a rezerve streljačkog oružja u posedu albanskih bojovnika su, prema opštem mišljenju, ogromne.

Težnjama rukovodstva Makedonije da svoju zemlju uključi u NATO (težnjama upravo rukovodstva, a ne Makedonaca, koji se u velikoj većini posle događaja 2001. godine, najblaže rečeno, skeptički odnose prema Severnoatlantskoj alijansi), smeta nerazrešeno pitanje sa Grčkom o nazivu zemlje, koja i do danas nastupa u UN i na međunarodnim forumima kao Bivša jugoslovenska republika Makedonija (BJRM – FYRM).

Po svoj prilici, zemlju apsolutno ne interesuju problemi potpunog priznanja severnog suseda. Na primer, u januaru 2009. godine ministar za kulturu Grčke Andonis Samaras je izjavio da će se „Skopje (tojest, Makedonija), uskoro raspasti i prestati da postoji kao jedinstveni subejkt međunarodnih odnosa. Pri tome on smatra da Grčka ne bi trebalo da se pribojava stvaranja Velike Albanije i Velike Bugarske. Faktički, ministar za kulturu Grčke smatra da postojanje zemlje koja uzurpira grčko ime Makedonija za Grčku predstavlja veću opasnost od nastajanja „Velike Albanije“.

Pa ipak, pregovori o ulasku Makedonije u NATO i EU kako-tako traju i danas. U Bitolju je 31. maja – 1 juna 2010. godine održana Regionalna konferencija o integrisanju u NATO. Izraženo je mišljenje da je neophodno da se Makedonija i Kosovo prime u NATO, pa su 13. juna 2010. godine članovi Evropskog parlamenta uputili apel da se bez odlaganja započnu pregovori o ulasku Makedonije u EU. A 27. maja specijalni predstavnik Evropskog parlamenta za Makedoniju Zoran Taler izjavio je da bez rešenja spora o nazivu sa Grčkom Makedonija dovodi u opasnost svoje šanse za ulazak u EU. Premijer Makedonije N. Gruevski je na to odgovorio: „Mi činimo sve kako bismo rešili to pitanje, u to ne treba da sumnjate“.

Albanski faktor igra veoma važnu ulogu i u pregovorima o ulasku zemlje u NATO i EU, i u rešavanju s tim u vezi problema naziva zemlje. Podsetimo da je 17. februara 2008. godine Kosovo proglasilo nezavisnost. Albanija je priznala nezavisnost Kosova 18. februara. Makedonija je priznala nezavisnost Kosova istog dana kada i Crna Gora – 9. oktobra 2008. godine. (Potpuni diplomatski odnosi uspostavljeni su tačno godinu kasnije – oktobra 2009. godine, nakon demarkacije „kosovsko-makedonske granice“). Albanski političari Makedonije zahtevali su hitno uspostavljanje diplomatskih odnosa, a pri tome se njihova histerija (ne)uspešno podudarila sa parlamentarnom izbornom kampanjom u zemlji.

Pre samo par godina albanski premijer Sali Beriša je pozvao da se najšire, „svealbanski“, obeleži godišnjica formiranja Prizrenske lige – strukture, koja je u suštini za svoj cilj proklamovala stvaranje „Velike Albanije“. Treba istaći da su Albanci Makedonije poziv Beriše prihvatili sa oduševljenjem i odmah se latili posla. Lider Demokratske unije za integraciju Albanaca Ali Ahmeti je pozdravio predlog albanskog premijera, izjavivši da će Demokratska unija za integraciju učestvovati u praznovanju „jednog od najznačajnijih datuma u celokupnoj istoriji Albanije“. Zanimljivo da se Ali Ahmeti još 25 marta 2008. godine sastao sa albanskim premijerom Sali Berišom i razmatrao perspektive ulaska dve zemlje u NATO.

Upravo bi ovde trebalo reći nešto o simbolici Demokratske unije za integraciju. Ali najpre postavimo pitanje šta znači naziv „Demokratska unija za integraciju“? Možda je reč o integrisanju makedonskih Albanaca u makedonsko društvo? Ne, upoznavši se sa simbolikom partije, nije teško shvatiti da je reč o integraciji teritorija nekoliko zemalja, u kojima žive Albanci, u jedinstvenu državu. Nazovite je kako hoćete – Velika Albanija, Ilirijada ili Dardanija.

Dakle, šest zvezdica na amblemu partije povezuje se sa šest delova Velike Albanije: Albanija; Ulcinj u Jugoistočnoj Crnoj Gori; Kosovo; Preševska dolina u Južnoj Srbiji; zapadni regioni Makedonije;Čamerija – Severo-zapadna Grčka. Na zastavi Kosova takođe se nalazi šest zvezdica, koje saglasno zvaničnom tumačenju, simbolizuju šest naroda, koji žive u toj pseudodržavi. Međutim, realnost se apsolutno ne podudara sa tom polit-korektnom pričom. Zanimljivo je da na sajtu Demokratske unije za integraciju postoje direktna pozivanja na sajt vlade SAD i natovski sajt.

Pregovori o ulasku Makedonije u NATO i EU kako-tako traju i danas. U Bitolju je 31. maja – 1 juna 2010. godine održana Regionalna konferencija o integrisanju u NATO. Izraženo je mišljenje da je neophodno da se Makedonija i Kosovo prime u NATO, pa su 13. juna 2010. godine članovi Evropskog parlamenta uputili apel da se bez odlaganja započnu pregovori o ulasku Makedonije u EU.

U nizu izjava lokalnim i grčkim listovima Ali Ahmeti se posebno osvrtao na spor sa Grčkom o nazivu zemlje. Pored ostalog, on je naglašavao da je „potrebno pronaći kompromis, ali da je pri tom potrebno uzimati u obzir multietnički karakter zemlje“. U intervjuu grčkom izdanju „Ta nea“ on je otvoreno izjavio: „Novo ime Makedonije treba da bude prihvatljivo i za Albance Makedonije“. Pri tom je on još i „pojasnio“ grčkom novinaru da predlog Atine o nazivu „Republika Makedonija (Skopje)“ nije moguć, jer Skopje „ne zvuči albanski“, pošto se na albanskom grad zove Škup, a taj se naziv ne prevodi. Demokratska unija za integracije je 14. maja 2009. godine ponovo pozvala vladu Makedonije na kompromis sa Grčkom povodom naziva zemlje. Lider Unije Ali Ahmeti se sastao sa novoizabranim predsednikom Đorđom Ivanovim nakon lokalnih i predsedničkih izbora. Oni su se obratili zajedničkom izjavom, u kojoj se kaže: „Neophodno je nacionalno jedinstvo, razuman kompromis zarad toga, da se pronađe rešenje, vezano za naše razlike sa Grčkom oko naziva zemlje“. Ivanov nije objasnio šta je tačno imao na umu, kada je rekao kompromis, ali je podvukao: „Mi ne govorimo o promeni naziva“ (Takva aktivnost albanskog faktora objašnjava se još i time, što je u aprilu 2009. godine na jublarnom samitu NATO Grčka blokirala ulazak Makedonije u alijansu. (Tada su primljeni Albanija i Hrvatska).

Opoziciona Demokratska partija Albanaca (DPA) Manduha Tačija istupila je zauzvratnom inicijativom, u skladu sa kojom verovatno usvajanje novog imena zemlje treba da garantuje „osobenosti nacionalnog identiteta albanskog stanovništva u Makedoniji“. I ovde je on solidaran sa Ahmetijevom vladajućom Demokratskom unijom za integracije, koja je već izjavila da referendum nije prihvatljiv. Tači je ponovio da Albanci nikada neće pristati na novi naziv ako se on bude identifikovao samo sa makedonskim narodom. On veruje da referendum, u onom obliku u kome ga je zamislio premijer Gruevski, neće uspeti, pošto bi na njemu Albanci „masovno glasali protiv, ukoliko novo rešenje ne bude prihvatljivo za njih“.

Ako se udubimo u suštinu Tačijevih upozorenja (pretnji ili ultimatuma?), možemo uvideti da spor sa Grčkom oko naziva poprima novu konfiguraciju i nove uslove. Tači otvoreno govori da novo ime Makedonije treba da sadrži definiciju, koja određuje status Albanaca u državi promenjenog naziva.

Brisel je stavio do znanja da bi za sve strane, involvirane u spor, i međunarodnu zajednicu bio prihvatljiv naziv „Severna Makedonija“. Iz Brisela su transparentno naglasili da tamo ne podržavaju referendum o nazivu. Manduh Tači je znao o čemu je govorio kada je u više navrata izjavljivao da je „međunarodna zajednica protiv referenduma“, jer bi njegov negativni ishod bio povod za novu međuetničku krizu u Makedoniji. A spori pregovori sa Grčkom su, mogli bismo reći, „zaribali“ ili se našli u pat-situaciji.

Novi zahtevi makedonskih Albanaca, kako govore „federalisti“, „prezentovani su predstavnicima svih značajnijih makedonskih i inostranih organizacija“, albanskim partijama u vladi – Demokratskoj uniji za integracije, i opoziciji DPA i Novoj demokratiji.

Javni zahtevi obelodanjeni su 23. juna 2009. godine na masovnom mitingu ispred spomenika Skenderbegu u Skopju.

Tada su nevladine organizacije i vanparlamentarne partije izjavili da Ohridski okvirni sporazum iz 2001. godine nije „sahranjen“. Istovremeno je Front nacionalnog ujedinjenja Albanaca uputio pismo Institutu za mir SAD sa zahtevom da se preispitaju granice u regionu kako bi se definitivno rešilo „albansko pitanje na Balkanu“. U pismu se ponavljaju poznate teze o tome da Albanci, eto, ne uživaju ravnopravnost u Crnoj Gori, Makedoniji i Južnoj Srbiji. Potom su makedonski Albanci otvoreno upozorili vladu da je njihovo strpljenje u vezi sa sporom oko imena zemlje na izmaku. Albanski lideri su kao krajnji rok za rešenje tog pitanja označili kraj 2009. godine. U protivnom, po njihovoj izjavi, oni će tražiti alternativne načine za rešenje porblema. Te pozicije pridržava se i Demokratska unija za integracije, koalicioni partner vladajuće VMRO-DPMNE.

„Jasno je da bez rešenja spora o nazivu Makedonija ne može ući u NATO. Prioritet naše političke platforme jeste integracija zemlje u evroatlantske strukture“ – izjavio je Rafiz Aliti iz Demokratske unije za integracije. Analitičari ističu da su makedonski Albanci, koji su godinama ostajali po strani od diskusija o nazivu države, ispoljili neočekivano interesovanje za tu temu nakon ulaska Albanije u NATO. Bivši ministar inostranih poslova Makedonije Slobodan Čašule, sada politički ekspert, kaže da su albanci zainteresovani za što brži ulazak Makedonije u NATO sa jednim jedinim ciljem – ujedinjenje svih Albanaca: u osnovi njihove strategije nije podela Makedonije. Oni jednostavno žele da je učine trećom državom albanaca na Balkanu“.

Međutim, raskol u makedonskoj slovenskoj eliti ide na ruku Albancima čiji se uticaj u zemlji nesumnjivo povećava. Podsetimo da je na proteklim u proleće 2009. godine predsedničkim izborima kandidat VMRO dobio oko trećine glasova svih birača zemlje, a pri tome je za VMRO glasao deo Albanaca, što podrazumeva da je vladajuća partija prinuđena da „opravdava kredit poverenja“ birača, koji upiru pogled u stranu Tirane i Prištine. Postoje podaci o tome da su albanski lideri i VMRO imali dogovor: podrška Albanaca kandidatu VMRO u zamenu za podršku VMRO albanskom kandidatu na sledećim predsedničkim izborima 2014. godine. Do tog vremena će se albansko stanovništvo u BJRM još više povećati, a makedonsko smanjiti. Osim toga, otvorenost granica sa Kosovom omogućava kosovskim Albancima da krše sve pravne norme i odlaze na makedonska izborna mesta na severozapadu zemlje, i dobijaju glasačke listiće za glasanje.

U avgustu 2009. godine albanski premijer Sali Beriša je izneo novu interesantnu inicijativu – on je pozvao da se ukine albansko-kosovska granica i da se, najzad, ujedine svi albanci u jednu državu. Srpski političari su Berišinu izjavu ocenili kao flagrantno mešanje u unutrašnje stvari njihovih država.

Poziv je bio upućen i makedonskim Albancima. Zvanične ličnosti u Skopju na taj poziv nisu ni na koji način odreagovali. To se objašnjava odsustvom želje da se lokalnim Albancima da još jedan povod za diskusije o novom uređenju Makedonije.

Nešto pre toga Manduh Tači je izjavio da će zamoliti svog prijatelja Sali Berišu da stavi veto na prijem Makedonije u NATO. Zatim je Tači opozvao svoje poslanike iz makedonskog parlamenta. Ti Tačijevi potezi u vezi su sa odustajanjem vlade Gruevskog da potpiše novi sporazum između Albanaca i Makedonaca umesto Ohridskog.

Raskol u makedonskoj slovenskoj eliti ide na ruku Albancima čiji se uticaj u zemlji nesumnjivo povećava. Podsetimo da je na proteklim u proleće 2009. godine predsedničkim izborima kandidat VMRO dobio oko trećine glasova svih birača zemlje, a pri tome je za VMRO glasao deo Albanaca, što podrazumeva da je vladajuća partija prinuđena da „opravdava kredit poverenja“ birača, koji upiru pogled u stranu Tirane i Prištine.

Istovremeno je lider druge albanske partije „Nova demokratija“ i bivši kandidat za predsednika Imer Selmani predložio da se albanski jezik proglasi službenim jezikom na čitavoj teritoriji Makedonije. Ahmeti kao koalicioni partner VMRO-DPMNE formalno podržava Ohridski sporazum, dok se sve ostale albanske partije već odavno otvoreno zalažu za novi sporazum između Albanaca i Makedonaca. Čak štaviše, radi ucenjivanja Makedonaca, s vremena na vreme albanski političari podastiru projekat Ilirijaade ili Dardanije, koji podrazumevaju stvaranje autonomne albanske oblasti od dela Makedonije, juga Srbije i Crne Gore.

Ali Ahmeti je 4. maja 2010. godine kategorički odbacio bilo kakav scenarij o podeli Makedonije. Prisetimo se šta je govorio bivši ministar inostranih poslova Makedonije Slobodan Čašule, sada politički ekspert, o tome da su Albanci zainteresovani za što brži ulazak Makedonije u NATO sa jednim jedinim ciljem – ujedinjenje svih Albanaca: “U osnovi njihove strategije nije podela Makedonije. Oni jednostavno žele da je učine trećom državom Albanaca na Balkanu“.

Prevod Rajko Dosković