Početna strana > Prenosimo > Od Vučićevih „uspeha“ korist imaju samo Albanci, Milo i zapadnjaci
Prenosimo

Od Vučićevih „uspeha“ korist imaju samo Albanci, Milo i zapadnjaci

PDF Štampa El. pošta
Aleksandar Pavić   
utorak, 16. maj 2017.

Emil Vlajki je, u svom članku za NSPM, „U raljama Nemačke“, ovih dana ponovo aktuelizovao pitanje da li je tajni ključ Vučićeva politike u tome što je on, zapravo, onaj isti Radikal iz 1990-ih koji se samo vešto prerušio da bi došao na vlast.

Pitanje nije nevažno. Od odgovora zavisi kako će se vrednovati ne samo jedan, već čitava generacija političara, kao i procene budućih dešavanja u Srbiji. Nije Vlajki prvi koji se njime bavi, mada će možda biti jedan od poslednjih, s obzirom na to da se političke prilike usložnjavaju u pravcu teranja mnogih stvari i ljudi na čistinu.

Sigurno je sledeće: bez radikalskog pedigrea, Vučić ne bi mogao da sanja mesto premijera, odnosno predsednika države. Dvodecenijski kredit javnog zalaganja za „Veliku Srbiju“ mu je omogućio da, 1. zadobije veliki procenat nekadašnjih radikalskih glasača, 2. uopšte pridobije većinski deo srpske javnosti, koji je u osnovi rodoljubiv i suverenistički orijentisan ali razmišlja pragmatično ili oportunistički, 3. obezbedi rusku političku i diplomatsku podršku (što je uveliko doprinelo pridobijanju nacionalno-suverenističke javnosti) i 4. neutrališe kritike koje dolaze sa beskompromisno nacionalno-suverenističke strane političkog spektra. U isto vreme, prozapadna politika koju vodi je otupila napade iz zapadnih centara moći, pogotovo što je Vučić uspeo da sprovede mnogo toga što „original“ srpski prozapadnjaci nisu.

Da bi sve ovo ostvario, Vučiću je prethodno bilo potrebno da obezbedi novac i ključnu medijsko-političku podršku zapadnih država, odnosno njihovog globalističkog establišmenta i domaćih opslužitelja. Tako je i bilo, i to je urađeno preko jednog od glavnih američkih (globalističkih) eskponenata u Srbiji, Mikija Rakića.

I tako sada imamo Aleksandra Vučića i Srpsku naprednu stranku, koji faktički vladaju Srbijom, uz sporednu ulogu SPS-a, od leta 2012. godine. „Prozapadni a naši“, mnogi bi rekli.

Ključno pitanje koje bi trebalo da nas zanima je, ipak, ne to kako su do ovog položaja došli i zašto, već – šta je Srbija imala i ima od toga? Dakle, manje treba da nas bude briga da li je ili nije Vučić prevario zapadne globaliste, već da li je to za Srbiju bilo dobro – i nužno.

Šta bi, na primer, bilo da nije došlo do raskola u Srpskoj radikalnoj stranci? Ili da su Vučić i Nikolić, ne mogavši više, zbog ličnih, taktičkih ili strateških razloga, da izdrže saradnju sa svojim političkim ocem, rešili da osnuju novu stranku, ali sličnog, nacionalističkog profila? Odnosno, da su ostali dosledni onome što je od njih i napravilo profesionalne i poznate političare. Da li je, drugim rečima, za opstanak Srbije bilo dobro i nužno da se pojavi kreatura zvana Naprednjaci?

Šta bi bilo da je, na primer, Boris Tadić odneo pobedu na predsedničkim izborima 2012. i zatim opet nekako uspeo da formira prozapadnu vladu? Da li bi ta vlada bila prozapadnija nego naprednjačko-socijalistička koja je stvorena te godine? Teško. Čak se može dati argument da se vladajuća većina sastavljena od prozapadnih partija i SPS-a ne bi usudila da „ispregovara“ (mnogi bi rekli – isporuči) Briselski sporazum, koji je ukinio preostale državne institucije na Kosovu i Metohiji. Zašto se ne bi usudila? Zato što bi, da su Nikolić i Vučić ostali na svojim idejno-političkim pozicijama, opozicioni nacionalno-suverenistički blok bio dovoljno homogen – i u Narodnoj skupštini i u glasačkom telu – da bi imao potencijal ne samo da blokira takav jedan napad na ustavni poredak zemlje, što Briselski sporazum i jeste – i u skupštini i na ulici – već i da zaljulja samu vladu, pa i ceo petooktobarski poredak.

Međutim, upravo zato što je stvaranje SNS-a na, mora se priznati, genijalan način, raspolutilo i dezorijentisalo nacionalno-suverenističko biračko telo i mnjenje – nije moglo da dođe do masovnog protesta i otpora ukidanju srpske države na Kosovu i Metohiji. Tadić i „žuti“ su bili prepoznatljivi neprijatelji, protiv kojih je mobilizacija bila relativno laka; Vučić i Nikolić su, pak, u svom novom naprednjačkom ruhu, za nacional-suvereniste postali kamen spoticanja i predmet razdora.

Isto važi i za sve druge prozapadne politike koje je naprednjačko-socijalistička koalicija preuzela od Tadićeve koalicije, od izvršavanja naloga MMF-a, do nastavka vođenja neoliberalne ekonomije, pristajanja na sva uslovljavanja na „evropskom putu“ Srbije, potpisivanja dodatnih ugovora sa NATO, pa čak i sadašnjeg guranja pseudojugoslovenske „carinske unije“. Protiv izvornih zapadnjaka bi bilo daleko lakše organizovati otpor nego protiv „patriota koji su prevarili Zapad“.

Posebno mesto zauzima Vučićeva politika povlađivanja velikoalbanskim interesima, promovisanja Edija Rame, guranja auto-puta od Niša do Drača, rehabilitacije Tačija, otvaranja Preševa, Bujanovca i Medveđe za otvoreno velikoalbansko mešetarenje. Ali i Vučićeva izuzetno prijateljska politika prema antisrpskom i antiistorijskom režimu Mila Đukanovića, i to baš u ključno vreme ubrzanog guranja Crne Gore u NATO. Tom procesu je Vučić posebno doprineo, svojim saučesništvom u predstavi o navodnom državnom udaru, koja je Milu obezbedila taj odlučujući političko-medijski impuls u SAD koji je pomogao da se NATO članstvo izglasa u američkom Senatu na početku Trampovog mandata.

Teško je zamisliti da bi se Tadić usudio – čak i da je imao nameru – da povlađuje velikoalbanštini u meri u kojoj je to činio Vučić, opet zbog prisustva jakog, brojnog i relativno homogenog nacionalističkog bloka koji bi se tome suprotstavio. Isto tako je teško zamisliti da bi Tadić povlađivao Đukanoviću u meri u kojoj je to činio, i čini, Vučić. Naprotiv, na osnovu Tadićeve očigledne antipatije prema Đukanoviću, kao i konkretnih koraka koje je preduzimao radi podrške pro-srpskim snagama u Crnoj Gori – može se zaključiti da bi Đukanović imao daleko više problema sa Tadićem na vlasti u Srbiji nego sa Vučićem. Pa čak i da su Tadiću zapadnjaci zavrnuli ruku i naterali ga da promeni ploču – što je bila sasvim realna mogućnost – teško da bi mogao da, sa stanovišta zapadnih, pro-NATO interesa, bude kooperativniji u pogledu Crne Gore nego što je to bio i jeste Vučić.

Isto tako je teško zamisliti da bi Tadićevo ponašanje prema stranom faktoru, pogotovo nemačkom, bilo servilnije nego Vučićevo, ili da bi nasrtaji na srpski identitet, odnosno njegovo omalovažavanje pa čak i pokušaji njegove promene, bili jači pod Tadićem nego pod Vučićem. Naprotiv: pre se može reći da bi Tadićevi eventualni pokušaji u tom pravcu bili daleko manje štetni. Oni bi našli plodno tle prevashodno među njegovim relativno ograničenim biračkim telom, dok bi pre izazvali kontraefekat i zbijanje redova u opozicionim, nacional-suverenističkim redovima. S druge strane, Vučićev „velikosrpski“ pedigre mu je davao mnogo veći opseg i uticaj, mnogo veći potencijal da uzdrma temelje nacionalnog identiteta na širem planu, upravo u redovima onih koji sebe smatraju srpskim nacionalistima i/ili suverenistima.

Tako da, kad saberemo i oduzmemo učinak iz poslednjih pet godina, možemo da dođemo do zaključka da, čak i da je Vučić „da bi došao na vlast morao prevariti Zapad kako bi ovaj pomislio da je on njihov“ (Vlajkijev citat Vojislava Šešelja) – Srbija od toga nije imala nikakvu dobit. Naprotiv, može se ubedljivo argumentovati da je imala samo dodatnu štetu. Jer, da Vučić i Naprednjaci nisu razbili relativno homogeni nacional-suverenistički blok, već da su ostali verni svojim radikalskim korenima, pa makar i u okvirima neke nove stranke – do raskida sa ekstremno prozapadnom politikom je možda već moglo da dođe. Demokratsko-socijalistička koalicija bi, na samom početku svog mandata, bila suočena sa velikim nacionalističkim blokom u Narodnoj skupštini, kao i sa potencijalnim masovnim protestima na ulici koje bi taj blok mogao da organizuje. Ili bi, dakle, prozapadnjaci morali da ublaže svoju politiku ili bi rizikovali da budu bukvalno oterani sa vlasti, ustupajući mesto relativno homogenom nacionalističkom, evroskeptičnom i proruskom, odnosno suverenističkom bloku.

U svakom slučaju, imali bismo čistiju situaciju u Srbiji nego što je imamo danas – i na političkom, i na identitetskom, i na mentalnom planu. Tako da je odgovor koji se sam nudi na pitanje da li je Srbija, odnosno srpska državnost dobila nešto time što je Vučić „prevario Zapad“ – jedno veliko NE. Dobio je jedino Vučić i svi koji su imali političko-materijalnu korist od te politike. Dobio je Milo Đukanović. Dobio je velikoalbanski faktor. Dobio je, razume se, i zapadno-globalistički faktor. Čak su i Hrvati verovatno dobili veću poštedu nego što bi imali da je neostvareni jadranski svetioničar pobedio na izborima 2012. A ni prozapadni blok nije uništen ili kooptiran – što se vidi npr. iz izbornog rezultata Saše Jankovića. U isto vreme, u Srbiji je razbijen, ili bar dezorijentisan, nacionalno-suverenistički blok i njegovi kosovsko-zavetni, pro-ruski, EU-skeptični i antiglobalistički pravci, a čak je u njegovim redovima donekle legitimizovan i kolaboracionizam kao „uspešna nacionalna taktika“. Ali ne čak ni nedićevski, već čisto kompradorski.

Lep „uspeh“, nema šta. Samo teško da bi se moglo reći da je srpski.

(FSK)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će ovog leta Vučić i Tači potpisati neki sporazum o KiM u prisustvu Donalda Trampa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner