Политологија пандемије

Пандемија вирусом короне је глобални изазов који доводи у питање сигурност читавог низа земаља. Ако се настави без брзог рјешења, могло би се догодити да створи посљедице успоредиве с претходним глобалним изазовима, као што су били свјетски ратови

Све донедавно, до прије два тједна отприлике, све је било нормално. А онда се брзо урушио свијет нормалности и ушли смо – неочекивано и брзо – у изванредност. Једна за другом суспендиране су норме понашања и дјеловања на које смо навикли као на нешто природно. Показало се да би нам се могло догодити да брзо срушимо или барем значајно оштетимо свијет права и слободе, који је дуго и тешко грађен. До данас смо се већ значајно измијенили. Прихватили смо оно што је донедавно било незамисливо а напустили оно за што смо мислили да је неупитно – а пред нама су даљње рестрикције: забране, препоруке, казне… Као да смо у неком стању међувладавине, између старог свијета који више није могућ и новог за којег не знамо какав ће бити.

Ако се криза настави, најгори сценариј био би онај у којем би пукнуо постојећи међународни поредак или у којем би се нека од држава – посебно ако би то била нека од важних и великих, моћних држава – показала да се не може носити с притиском који би изазвали несигурност, страх и анархија. Засад све земље одолијевају таквом сценарију, што је добро за укупну еуропску сигурност. Нестабилност или колапс неке од земаља Еуропске уније, као и неке од политичке и етнички сложених земаља на рубу ЕУ-а, значајно би погоршао сигурносну ситуацију у Еуропи. С друге стране, Еуропска унија је засад разочарала. Уз изнимку Западног Балкана и пост-совјетског простора, она има хегемонијску позицију на нашем континенту, па се од ње очекује да се понаша као униполарни хегемон. Хрватска, која предсједава Вијећем ЕУ-е би требала имати управо такву амбицију – да води Унију која јасно зна што хоће и што неће, и како ће остварити то што хоће. Међутим, то се не догађа.

Управо супротно, догађа се да Унија игра секундарну улогу у односу на своје државе-чланице. Такођер, догађа се да не показује никакву солидарност са земљама-кандидатима, које се, попут Србије, окрећу Кини. Србија се у једној од претходних ситуација изванредног стања (за вријеме бомбардирања, 1999. године) одлучила затражити придруживању савезу Русије и Бјелорусије. Сад је њен предсједник изјавио да је Кина једина која може помоћи, притом грубо – али не и сасвим неточно – рекавши да је солидарност Еуропске уније тек илузија. Унутар саме Уније брзо се урушавају главна постигнућа вишедесетљетног процеса интегрирања: не само да се поновно уводе границе и стриктни гранични пријелази, него се зауставља промет, суспендирају се летови, проводе различите политике којима се одговара на кризу.

Од кључне је важности за стабилност међународног поретка у Еуропи да криза у којој се налазимо не доведе до распада Еуропске уније. До тога би могло доћи ако се привремено затварање граница између земаља-чланица претвори у трајно ново стање, као и ако вриједности на којима се темељи Еуропска унија – а то су вриједности слободе, сигурности и мира – буду доведене у питање. То би био исход по мјери многих противника еуропског пројекта, унутар саме ЕУ и изван ње. Посљедице би могле бити катастрофалне, прије свега за земље које се налазе на еуропској периферији: на Западном Балкану и у пост-совјетском простору. Распад ЕУ-е у овим околностима довео би до ‘кратког момента анархије‘, коју би посебно болно осјетили рубни дијелови Еуропе. То се, уосталом, догодило и задњи пут кад се распао еуропски поредак: 1989. Крај Хладног рата дошао је скоро једнако тако нагло и за многе неочекивано као и овај садашњи изазов. Он је омогућио интегрирање Еуропе у њеном језгру, али и дезинтегрирање, које је било увертира у рат, на њеним рубним дијеловима. Велики се већ некако снађу, чак и у највећој кризи. Мали страдавају – посебно ако прецијене властиту моћ и ако имају превелике амбиције за реалности у којима се налазе.

Хрватска засад пази да не претјера у суспензији нормалности, премда се већи дио јавности већ помирио с губитком многих слобода како би повећао сигурност

Изванредна стања су увијек неочекивана. Као што каже популарна реченица из славне серије Монти Пајтон: ‘нитко не очекује шпањолску инквизицију!‘. Наглост и брзина с којом се појавила пандемија вируса цорона, а с њом и врло озбиљан тест за сваку државу западног свијета. Неке су се од њих показале спремнијима од других – и то не овиси нужно ни о величини ни о економској и политичкој снази земље. Хрватска засад пази да не претјера у суспензији нормалности, премда се већи дио јавности већ помирио с губитком многих слобода како би повећао сигурност.

Та дилема – је ли важнија слобода или сигурност и је ли могуће помирити те двије вриједности – вјечно је питање стручне политичке анализе, односно политологије, академске дисциплине којој сам посветио свој професионални живот. Политичари, бирачи, аналитичари дијеле се на оне који сматрају да је опстанак, односно сигурност, највећа друштвена и индивидуалистичка вриједност, те да је први циљ државе – осигурати свој опстанак и сигурност људи који у њој живе, а примарно, оних који су њени држављани. Без сигурности и опстанка, нема слободе, па је слобода могућа само кад задовољимо овај први циљ. Притом, поучени искуствима досадашњих ратова, било освајачких или унутар-државних, заговорници овог погледа, ‘реалисти‘ и ‘конзервативци‘, држе да се чак и моћне државе лако могу распасти или да могу пропасти пред озбиљном, а посебно неочекиваном, пријетњом. Ниједна држава није потпуно сигурна ако је пријетња велика. Двије суперсиле из доба Хладног рата: СССР и САД, доживјеле су тако велике ударце на властиту сигурност да се једна распала а друга била изложена терористичком нападу усред Неw Yорка 2001. Ако оне нису довољно моћне и довољно сигурне да заштите све своје грађане и свој поредак, што онда могу очекивати мале земље? Оне се стално плаше за властиту сигурност – углавном с разлогом. Једна од дефиниција ‘малих држава‘ каже да су то оне државе које се увијек боје за свој опстанак. Број становника јест важан али није притом једини фактор. Једна Пољска, иако има 38 милијуна становника, лавира између статуса велике и мале државе, управо због тог страха – што стварног а што стално фабрицираног – од својих моћнијих сусједа: Њемачке и Русије. Мале земље стално покушавају повећати своју сувереност, улазећи често у замку суверенизма.

Велике државе повећавају своју моћ углавном јачајући своје обрамбене и сигурносне капацитете – и не обазирући се на ‘међународну заједницу‘ или међународне организације. То је политика коју у САД-у видимо под слоганом ‘Америка на првом мјесту!‘. Ако су доиста велике, могу одлучити који проблем могу игнорирати а у који се могу и желе уплести. Али, то могу само до неке границе. У случају пандемије вирусом корона, од великих се очекује да нађу рјешење. Ако то не успију, довест ће у питање свој статус у међународној заједници. Од САД-а и Кине се данас очекује да потврде свој статус тиме што ће бити снабдјевачи сигурности (сецуритy провидерс) за све.

Мале земље, иако стално инзистирају на повећању сигурности, ријетко кад могу тај циљ постићи саме. Оне су често суверенистичке, али се потом лако нађу у ситуацији да вишак суверенитета за њих заправо значи – мањак сигурности. И обрнуто: што више суверености препусте другима, то су више заштићене. Мале земље могу бити прилично велики произвођачи криза и несигурности, али тешко да могу саме ријешити проблеме који су глобални. То могу само удруживањем с осталима: у оквиру добровољних савеза или кроз односе спонзорства и клијентелизма које граде с неком моћном земљом-заштитницом. Мале земље могу бити ефикасније и боље се носити с посљедицама кризе од неких великих а неорганизираних, слабих или пропалих држава. Њихова сувереност није потпуно неважна: оне имају своје мјесто и у њима држава (као институционални оквир и актер) такођер има значајну улогу. Али, кад наступи доба велике, глобалне кризе, удруживање с другима и заговарање снажније глобалне акције је у њиховом интересу – више него у интересу великих и моћних.

Пандемија вирусом цороне је глобални изазов који доводи у питање сигурност читавог низа земаља. Ако се настави без брзог рјешења, могло би се догодити (иако се не мора догодити: у повијести ништа није унапријед предодређено), да створи посљедице успоредиве с претходним глобалним изазовима, као што су били свјетски ратови, дубоки потреси у структури међународног поретка који су наступили с распадом империјализма након два свјетска рата и еуропског социјализма након Хладног рата. Не мислим притом на број жртава – далеко било! – него на политичке посљедице које би се очитовале у радикалној трансформацији старог свијета у један нови, неизвјеснији, вјеројатно далеко више милитаризиран и секуритизиран свијет од оног у којем смо живјели у задња три десетљећа, унаточ искуству које имамо с ратом, тероризмом и финанцијском кризом. Додатан проблем који не допушта много оптимизма јест и тај што су ове претходне кризе биле изазване дјелатношћу колико-толико рационалних актера: држава, идеолошко-милитаристичких скупина, класним интересима, дакле, дјеловањем људи.

С овом кризом је донекле друкчије, јер је пријетња донекле друкчија. Кад кажем ‘донекле‘ мислим на то да пријетња није само једна, него их има више. Једно је пријетња саме болести. У том смислу, ‘непријатељ‘ је невидљив и неурачунљив, што ствара додатан осјећај нелагоде и страха. Лакше се борити против непријатеља којег видимо и знамо гдје је, него против онога за којег се увијек може рећи да је ‘посвуда‘. Не знамо како га савладати а посљедице, вјерујемо (а слика коју стварамо о непријатељу је увијек субјективна, можда и неточна, али не због тога мање релевантна), су велике, за многе људе али и економије, друштвене вриједности, за саму друштвеност – потенцијално фаталне. Те посљедице не додирују само појединце, заражене и обољеле људе, него цијела друштва. Страх који се шири од невидљивог противника већ сад је дубоко ушао у већину људи, и производи сасвим конкретне посљедице.

Страх производи пристанак на неслободу – иако за већину људи тај пристанак није сасвим безувјетан и није дан једном заувијек. Па ипак, опасност манипулације страхом је велика

Једна од њих је наше прихваћање ограничења слободе: слободе окупљања, слободе кретања, донекле чак и слободе говора. Страх производи пристанак на неслободу – иако за већину људи тај пристанак није сасвим безувјетан и није дан једном заувијек. Па ипак, опасност манипулације страхом у постојећим околностима невидљивог а моћног ‘непријатеља‘ јест велика. Већ дан након увођења изванредног стања у Србији се појавила идеја о суспендирању друштвених мрежа и о репресивним акцијама против оних који критизирају власт. У низу земаља су старији грађани – они изнад 65 година старости – практички искључени из јавности, те им је или препоручено или наређено да остану у некој врсти кућног притвора. Врло лако смо прихватили ту мјеру као нужну, вјерујући у ауторитет прије свега лијечника, који тврде да тако мора.

Догодила се секуритизација здравственог проблема који се назива ‘вирус цорона‘. Секуритизација је политички и друштвени процес којим се неки проблем који у нормалним околностима не спада у сигурносно питање претвара у сигурносни проблем, с циљем да се због тог проблема суспендира нормалност и уведе изванредност. Секуритизација премјешта неко питање из сфере којој то питање у нормалним временима припада, у сферу сигурности. Притом тражи суспендирање правила која вриједе у ‘нормалном стању‘ како би се ријешио проблем, тврдећи да је то могуће само под увјетима изванредног стања – у блажем или грубљем, формално проглашеном или непроглашеном, краткотрајном, дуготрајном или чак трајном облику.

Танка је граница између оправдане и неоправдане секуритизације. Свака власт је склона злоупотреби, а велика власт – у увјетима изванредности – још и више. О зрелости неког друштва, о његовом демократском карактеру, овиси хоће ли прихватити само нужна ограничења слободе или ће попустити и омогућити да се пријеђе граница између оправданог и злоупотребе. То је тест за свако друштво – чак и за дуготрајне и ‘консолидиране‘ демокрације – а посебно за мале земље које су у већем страху за сигурност, као и за нове државе које можда још нису до краја успоставиле све елементе ефикасне државности.

Кризе које нас присиљавају да суспендирамо слободу увијек изгледају као пораз – или чак и крај – свијета слободе. Либералне политике, које се темеље на закључку да сигурност без слободе није ни пожељна ни легитимна и да је слобода она највиша вриједност за већину ако не већ и за све људе на свијету, доживљавају озбиљне ударце и изгледају пораженима. Ратна ситуација у земљама Балкана у деведесетима, терористички напади на Неw Yорк 2001., финанцијска криза из друге половице 2000-их, а сада и ова пандемија, са свом мобилизацијом и секуритизацијом до које је већ довела – све су то (били) велики изазови за либералне и велики потицаји за нелибералне, антилибералне и илибералне системе. Зато данас и имамо ауторитарне вође који су популарни не само у својим земљама него и изван њих, укључујући и у нашем сусједству, па вјеројатно и у Хрватској: од руског Путина, турског Ердогана, кинеског Xи Јинпинга до самог Трумпа, који је отворени и оштар критичар Еуропске уније, досад највећег пројекта насталог у оквиру покушаја стварања либералног међународног поретка. И у Еуропи, па и у Хрватској, многи ће ову здравствену кризу користити да би ликовали над пропашћу сустава Еуропе без граница, као што ће и мигрантску кризу искористити да би указали да је суверенизам једини пут напријед, а да све остало води у пропаст.

Па ипак, глобалне проблеме нећемо моћи ријешити без још веће сурадње на глобалној разини. Евентуално пуцање постојећег међународног поретка у Еуропи – а до њега би могло доћи ако државе, солидарно и сурађујући, не успију зауставити пријетње по сигурност грађана – довео би до губитка стварне суверености, а не њеног повећања

Па ипак, глобалне проблеме нећемо моћи ријешити без још веће сурадње на глобалној разини. Евентуално пуцање постојећег међународног поретка у Еуропи – а до њега би могло доћи ако државе, солидарно и сурађујући, не успију зауставити пријетње по сигурност грађана – довео би до губитка стварне суверености, а не њеног повећања. Ако нетко мисли да би изван ЕУ, под туторством САД-а, или Кине или Русије или Турске, његова земља била суверенија него што је сада кад је чланица Еуропске уније, озбиљно се заварава. Ако идеја о затварању граница – уз истодобно смањење оних аспеката слободе које смо досад постигли, а посебно: дуготрајно смањење, можда и трајно – превлада над идејом слободног свијета који се повезује како би ријеши заједничке климатске, мигрантске, економске и здравствене: другим ријечима, кључне сигурносне проблеме данашњице, живјет ћемо у земљама које ће бити мање слободне, али и мање сигурне.

И коначно: заједничке несреће су често биле добар повод – макар трагичан – да се стари противници измире или барем примире, да покажу међусобну солидарност. Управо супротно ономе што заговарају суверенисти и секуритизатори, пандемије су – баш и као климатске промјене, свјетски ратови, финанцијске кризе и цyбер-криминал – не само посљедица постојеће глобализације, него и дефинитиван доказ да глобализација постоји. Ризике које произлазе из њена постојања не можемо елиминирати, али њима можемо научити ефикасно управљати. Ни у властитим земљама, па онда ни у глобалном контексту, не живимо нити ћемо икада више живјети у неким риск-фрее околностима. С ризицима које собом доноси слобода морамо научити живјети – имајући притом на уму да је у диктатурама ризик можда мањи, јер је извјесност неслободе већа. Али, јесмо ли доиста спремни тако се лако одрећи слободе, само зато што нас понекад обузме страх од неизвјесности и жеља да на тај страх одговоримо увођењем изванредног стања? Нисмо.

(Текст преносимо из часописа Политичка мисао)

(portalnovosti.com)