Потребно је ново промишљање Европе

Расправу о будућности Европе је организовала Хертие школа управљања из Берлина 16. марта 2017. Разговор је модерирао потпредседник Хертие школе Хенрик Ендерлајн.

У Немачкој можемо видети сличан импулс, иако под другачијим вођством. И овде је Зигмар Габријел изабрао свог пријатеља Мартина Шулца за једну неуобичајену улогу. Шулц је поздрављен од стране јавности као у великој мери независни кандидат за канцеларско место и очекује се да ће своју партију повести у новом правцу. Иако се политичке, економске и друштвене ситуације у наше две земље значајно разикују, чини ми се да фундаментални менталитет грађана одражава слично осећање раздражености – због инертности влада које, упркос осетно растућем притиску проблема са којима се суочавамо, настављају да бауљају без икакве визије реструктуирања. Осећамо да смо паралисани недостатком политичке воље, нарочито ако се имају у виду проблеми који се могу решити једино заједнички, на европском нивоу.

Емануел Макрон оличава антитезу пасивности данашњих политичких актера. Он и Зигмар Габријел су, у време када су обојица били министри финансија, покренули, нажалост неуспешну, иницијативу за повећање фискалне, економске, социјалне и политичке сарадње унутар Европе. Ако се добро сећам, они су се залагали за успостављање министарства финансија еврозоне и за заједнички независни бужет, надгледан од стране европског парламента. Надали су се да ће се на тај начин створити простор на европском нивоу за флексибилну економску и политичку акцију, и да ће се тиме превазићи препрека која је спречавала ближу сарадњу држава чланица и у другим областима.

Под овим подразумевам да су значајне разлике у стопама раста, нивоима незапослености и националним дуговима између економија севера и југа монетарне уније засноване на конвергенцији чак и када њихове економије дивергирају. Истовремено, политичка кохезија ове монетарне уније се урушава под притиском дивергентних трговинских перформанси. Током спровођења режима штедње који је морао произвести драматичне и асиметричне ефекте на економије у северној и јужној Европи, дивергентна искуства и супротстављени наративи различитих земаља изазвали су агресивне реакције на обе стране и довели до дубоке поделе у Европи.

Иницијативе ове врсте могу пропасти из различитих разлога, укључујући и оне институционалне. На пример, владе земаља чланица, које морају да полажу рачуне својим респективним бирачким телима, најмање су опремљене да се залажу за интересе заједнице као целине; а опет, све док не постоји паневропски партијски систем, оне су једина тела која могу било шта да промене. Оно што мене занима јесте да ли одбијање да се прихвате последице потенцијалних редистрибутивних мера значи да је било какво проширивање европских компетенција осуђено на пропаст у тренутку када се реалокација финансијских терета прошири преко националних граница. Једноставно речено: да ли реакција, на пример, немачке јавности на злогласну фразу „унија трансфера“ значи да позиви на солидарност морају пропасти? Или још увек одлажемо суочавање са последицама актуелне финансијске кризе, јер наше политичке елите немају храбрости да се суоче са пресудним питањем европске будућности?1

Што се тиче појма солидарности, само ћу рећи да се још од Француске револуције и раних социјалистичких покрета овај израз не користи као морални, већ као политички појам. Солидарност није милосрђе. Солидарност – заједничка акција подршке савезницима – значи прихватање извесних губитака зарад сопственог дугорочног интереса, поверење да ће се партнери понашати слично у упоредивим ситуацијама. Реципрочно поверење, у нашем случају поверење које прелази националне границе, је релевантна променљива – али исто важи и за сопствени дугорочни интерес. Упркос ономе што сматрају многе моје колеге, нема никаквог природног или неизбежног разлога за то да редистрибутивна правичност престаје са националним границама и да се о њој не расправља унутар европске заједнице нација – посебно зато што оне већ дуго чине једну правну јурисдикцију, и што је 19 њих већ дуго везано системским обавезама исте монетарне уније, мада са асиметричним последицама.

До дана данашњег, европско уједињење је остало елитни пројекат зато што су политичке елите избегавале да укључе ширу јавност у информисану дебату о алтернативним сценаријима за будућност. Националне популације ће бити у стању да препознају и одлуче шта је у њиховом сопственом дугорочном интересу тек када будемо почели да расправљамо – далеко шире од текстова у академским часописима – о далекосежним алтернативама напуштања евра и повратка на систем националног монетарног система који допушта ограничену маргину флуктуације са једне стране, и ближе сарадње унутар ЕУ са друге.

Глобална криза и подељени запад

У међувремену, проблеми који сада привлаче већу пажњу јавности ионако показују да Европљани треба ближе да сарађују. Постоји перцепција ескалације у глобалној и међународној ситуацији која полако достиже праг толеранције чак и владајућих чланица Савета Европе, приморавајући их да изађу из свог уског погледа на ствари. Ове кризе, које нас морају навести да барем размотримо ближу сарадњу, сасвим су очигледне: европска геополитичка ситуација је већ прошла кроз драматичну промену од почетка грађанског рата у Сирији, кризе у Украјини и постепеног повлачења САД из улоге глобалне регулаторне силе. Али сада када се та глобална сила, САД, изгледа повлачи из до сада преовлађујуће интернационалистичке школе мишљења, позиција Европе је постала још непредвидљивија. Са Трамповим притиском на чланице НАТО да повећају своје војне доприносе, питања спољне безбедности су постала још значајнија.

Штавише, није реално да ће терористичка претња нестати у догледно време; такође, притисак миграција на Европу постао је проблем који дефинише овај век. Оба ова кретања јасно захтевају ближу сарадњу европских земаља.

Коначно, нова америчка влада не прети само раздором међу западним земљама у погледу глобалне трговине и економске политике. Националистичке, расистичке, антиисламске и антисемитске предрасуде – које су захваљујући начину комуникације и идеологији нове америчке владе добиле на политичкој тежини – заједно са ауторитарним тенденцијама у Русији, Турској, Египту и другим земљама, стварају неочекивани изазов начину на који запад перципира себе, политички и културално. Европа се одједном нашла усамљена на брисаном простору, у дефанзивној позицији бранитељке либералних принципа, подржавајући скрајнуту већину америчког електората.

За сада су једина приметна реакција на овај ванредни притисак били неки опрезни покушаји промоције „Европе у више брзина“ у домену војне сарадње. Како ја то видим, овај покушај је такође осуђен на пропаст, осим уколико је Немачка спремна да истовремено деактивира експлозивни механизам структуралних економских диспаритета у еврозони. Све док се претварамо да овај конфликт не постоји, нећемо бити у стању да постигнемо ближу сарадњу у било којој другој сфери. Осим тога, мутна представа „Европе у више брзина“ циља на погрешну мету – узевши да можемо очекивати спремност на сарадњу већине држава монетарне уније, тј. земаља које су од почетка банкарске кризе биле међузависне и усмерене једна на другу.

Никако не желим да кажем да само Немачка има добре разлоге да мења своју политику. Један од разлога због којих се Емануел Макрон издваја од осталих европских политичара јесте то што он поименце указује на проблеме са којима може изаћи на крај једино сама Француска. Али у овом тренутку је ред на Немачку – мада она није сама изабрала ту улогу – да преузме иницијативу заједно са Француском, у напору да заједно преокрену ову ситуацију. То што је она највише профитирала од Европске уније је истовремено и благослов и проклетство – јер ће, из историјске перспективе, неуспех европског уједињења бити приписан неодлучности немачке политике, и то са добрим разлогом.

Хенрик Ендерлајн: Господине Макрон, чули сте шта је рекао професор Хабермас: ви сте једини политичар који је довољно храбар да наглас каже шта Француска може да учини код куће како би покренула европску дебату са мртве тачке. Дакле, шта треба учинити?

Емануел Макрон: Поздрав свима. Пре свега бих желео да вам се захвалим што сте ми допустили да говорим на француском, јер мој немачки није тако добар. Када сам недавно имао срећу да будем позван на Хумболтов универзитет, говорио сам на енглеском – наивно се надајући да ће ме тако барем сви разумети. Али то је засметало многим људима у Француској, нарочито мојим противницима из Националног фронта, који су то видели као велику увреду за наш језик. Ја волим француски језик. Браним га – али такође мислим и да је Европа начињена тако да можемо међусобно да се разумемо. Сада сте ми указали двоструку шансу – да говорим на свом језику и да заузврат будем схваћен. Тако да сам вам захвалан на томе.

Јирген Хабермас је указао на много значајних тема. Мислим да смо данас суочени са двоструким изазовом, са којим се морамо изборити на националном нивоу. Први изазов је то што је Европа престала да функционише како би требало. Још од француског и холандског „не“ уставном споразуму пре десет година, није било нових предлога. И та чињеница да више не постоји европска агенда, страшно слаби Европу, јер сада причамо само о поделама.

Па ипак, европском авантуром управља логика воље. Увек ће постојати неколико земаља чланица које предлажу нешто што је до тада било незамисливо, и које ће затим успети да повуку друге за собом. И ова логика воље постепено укључује све, по принципу концентричних кругова. Али пошто ништа ново није било стављено на сто већ десет година, завладала је апатија, сви су се повукли и сада причамо о греxиту и бреxиту. Ако не учинимо ништа, чека нас још много сличних дебата.

Стога морамо изаћи са европском агендом – и морамо је се придржавати. Мислим да Европљани греше ако верују да ће придобити јавност причом „Европа је постала непопуларна, хајде да не причамо о њој“. Или, „хајде да не будемо превише велики Европљани“. Али плашљиви Европљанин је већ поражени Европљанин – тако да не препоручујем ову опцију. Данас је Европа оно што нас штити од нових опасности.

Промовисање европске агенде у националним дебатама

Као одговор на Хабермасове примедбе, истакао бих две ствари. Прво: Европа је стагнирала зато што није предлагано ништа ново, али пре свега зато што више не покушавамо да помиримо етику одговорности са социјалном правдом – како сте ви то добро формулисали. У нашој земљи, у току је мноштво дебата у којима се социјална правда интерпретира у класичном смислу, као редистрибуција између класа унутар једне земље. Али ово није дебата која се води на европском нивоу или у еврозони.

А опет, имамо проблем неједнакости на европском нивоу, нарочито у еврозони: у овом тренутку се гомилају приходи у различитим доменима, зато што неке земље спроводе реформе али их не користе на најбољи начин и зато што је еврозона дисфункционална. Ако не будемо имали праву дебату о расподели и правичности – а у исто време и о одговорности – нећемо мрднути са мртве тачке.

Главни ризик је фатално слабљење управо оних влада које заправо спроводе реформе. Јер све док су земље опхрване неједнакошћу, реформе ће бити превише споре да донесу резултате који би били политички или друштвено видљиви, и онда испада да су реформатори у криву, што иде у корист популистима и екстремистима.

Хенрик Ендерлајн: Да ли онда Францука мора да се реформише како би придобила поверење других земаља?

Емануел Макрон: Да, и то ме води ка другој ствари коју сам желео да кажем. Европа нам истовремено омогућава да се заштитимо од највећих опасности које је поменуо Јирген Хабермас – нарочито од међународних ризика. Мислим да ће почетни импулс који нам је неопходан морати да произађе из француско-немачког партнерства.

Данас, одговорност почива на леђима Француске. Зашто? Зато што смо изгубили поверење људи – то се десило пре око петнаест година – када Француска није спровела реформе. У то време Француска се обавезала да спроведе реформе паралалено са Немачком, и испреговарала је заједнички изузетак из Мастрихтског уговора како би то учинила. У извесном смислу, у последњих петнаест година смо покушавали да ухватимо корак са историјом. Дакле Француска мора да поврати свој кредибилитет у економским и буџетским питањима – као предуслов за ову расправу. Али у исто време, Француска мора да започне иницијативу за више инвестирања, за економски опоравак и више солидрности. Солидарност, за мене, не престаје на економском нивоу, већ се на немачкој страни такође тиче имиграције, безбедности и одбране.

Јер оно што нас данас брине јесте недостатак поверења, изазван логиком непосредне одговорности која тренутно влада Европом. Зигмар Габријел и ја смо се изјаснили против ове логике још пре две године у заједничком тексту, када смо обојица били министри финансија у својим респективним земљама.2 Тако да морамо решити проблеме реалности и поверења.

Хенрик Ендерлајн: Хајде онда да причамо о томе да ли ће се ова неодлучност наставити или не. Емануел Макрон је управо рекао да је Француска спремна да дела. Министре Габријел, шта је Немачка спремна да учини?

Зигмар Габријел: Мислим да пре него што успемо да изведемо оно што захтева професор Хабермас, наиме да придобијемо већину за проширење европских компетенција, прво морам да изменимо неколико наратива. Политика почиње тако што се каже шта је исправно. У овом тренутку волимо да упиремо прстом на оне који производе лажне вести – али постоје неке лажне вести које су постале уобичајене у последњих 30 година, можда чак и дуже од тога. Прва таква лажна вест јесте да је Немачка теретни коњ Европске уније: Ми доприносимо највише! Ми смо ти који издржавају све остале! Нажалост, ова прича се прича већ деценијама, у политици, у медијима, у економији – углавном без обзира на то ко је на власти у датом тренутку.

Сваки пут када се расправљало о финансијској структури Европске уније, ми смо се држали стандардног интерпартијског гледишта да морамо смањити своје нето доприносе – чији баланс узгред износи око 12 милијарди евра. Тако да кад ми кажу – исправно – колико је важан европски пројекат, 12 милијарди евра није цифра која ме запањује. Немачки федерални буџет издваја много више за знатно мање важне ствари. Зато пре свега морамо прекинути овај наратив о Немачкој као о теретном коњу Европске уније. Коначно, он служи само за подилажење наводним националним интересима. Пораст националистичких осећања који тренутно гледамо, није почетак, већ резултат 30 година лажних наратива. Корен проблема су чисто национални наративи у државама чланицама Европске уније, нарочито у нашој земљи. Истина је заправо да је Немачка највише профитирала, и то нето, од Европске уније.

У политичким терминима, не би било уједињене Немачке без Европе – то је јасно – али исто тако културално, у терминима мира, и наравно више од тога, комерцијално, финансијски и економски. Да, ми дајемо више пара Бриселу, него што добијамо од њега. Али наравно, не постајете европски, па чак и светски извозни шампион ако не производите довољно челика, електронске технологије, хемикалија и машина да се ови производи на крају не продају само у Немачкој, него и у другим земљама.

А само када другима такође иде добро, они имају довољно новца да купују немачке аутомобиле – ови аутомобили су скупи, делом и због тога што су наше плате и издаци за социјално осигурање тако високи. И надам се да ће тако и остати – ми не желимо да смањујемо плате и социјална давања. Стога, као Немци, морамо имати стварни – и заправо сасвим економски – интерес да и остатку Европе иде добро. Јер само тада ће и нама ићи добро.

Немачка профитира од ЕУ

Стога, далеко од тога да доприносимо, ми заправо профитирамо од Европске уније. Али који је најбољи начин да се пробијемо кроз овај лажни наратив? Мој предлог мојој партији је следећи: у следећој изборној кампањи треба да, по први пут, агресивно заступамо спремност да у Европу инвестирамо више од договорених 1% европског БДП-а. Треба чак да будемо спремни да сами преузмемо овај терет ако је то потребно, или заједно са другима, иако се исти критеријуми не примењују на целу Европу. Једино са провокативном поруком „Спремни смо да платимо више!“ можемо покренути дебату о томе зашто у Европи сви имамо заједнички интерес да се ово деси.

Други лажни наратив је да су одбрана и безбедност најбољи начин да се добију гласови – јер ово подразумева заједнички поглед на свет. Тиме желим да кажем да нам је заправо потребан, пре свега, заједнички концепт спољне политике. Не само зато што побољшање наше безбедносне и одбрамбене политике неће ништа вредети без социјалног и економског напретка ЕУ, као што је приметио Јирген Хабермас, већ и зато што не би требало да изненада појуримо у одбрамбене пројекте на чисто националном нивоу, а да пре тога не постигнемо заједничко европско становиште о томе како треба да изгледа наша спољна политика – то би нас у коначном одвело у погрешном правцу. Верујем да је то такође један лажни наратив. У Европи, спољна политика се увек видела као најзначајнија, нарочито за одбрамбену политику – и то кажем не само зато што сам министар спољних послова, него и зато што би ово требало да буде опште правило. Дакле политика почиње када и сами престанемо да људима преносимо лажне вести – што се углавном дешава зато што се сматра да би то боље прошло у кампањи. Ми, Немци, посебно морамо да разумемо да је јака, уједињена Европска унија у нашем интересу. Наша деца и унуци више неће имати свој глас у свету ако тај глас не буде европски – и зато смо спремни да инвестирамо више у свом сопственом интересу и у интересу Европе.

У закључку, још нешто што се тиче солидарности – концепту о којем као социјадемократа понешто и знам – солидарност значи делати одговорно према себи и према заједници којој припадате. Одговорно делање је најважније. Сигуран сам да уколико будемо одлучно заступали овај наратив, можемо добити и већинску подршку неопходну да се он оствари у пракси.

Хенрик Ендерлајн: Јирген Хабермас је у свом обраћању истакао да је важно не само да се у Немачкој ради више за Европу, већ исто тако и да се више новца троши у другим земљама – то јест, да се напусти доминантна политика штедње. Али ако трошите више новца, имате више дугова, пре или касније неко те дугове мора да отплати. То могу бити националне државе, које су у кризи – и у том случају Пакт за стабилност мора бити напуштен. То би могла да буде Немачка – али то не помаже другим земљама у фундаменталном смислу. То би могла да буде ЕУ – али у том случају морамо размотрити како ће се овај растући европски дуг подмирити. Дакле, како треба спровести напуштање политике штедње?

Зигмар Габријел: Мислим да је и овде кључно почети са правим наративом. У Немачкој људи стално причају како смо на почетку двехиљадитих спровели све ове сјајне реформе и да је једина грешка била то што смо прекршили критеријум дуговања из Мастрихтског уговора. Истина је, наравно, да су социјалне реформе биле могуће једино зато што смо у исто време инвестирали, а не смањивали своје дугове. Успех Немачке је резултат чињенице да у време када смо реформисали земљу, нисмо занемарили свој економски развој, већ смо инвестирали: у образовање – у време коалиције СПД-а и Зелене странке, развијен је први целодневни школски програм – у обновљиве изворе енергије, у истраживање и развој.

Стога се правдање мера штедње указивањем на пример Немачке граничи са неодговорношћу, јер је теза да се можете извући из кризе само ако довољно штедите. Ми смо радили управо супротно. Комбиновали смо социјалне и политичке реформе, како год контроверзне оне биле, са повећањем дуга у односу на оно што је ЕУ у то време допуштала. То је једини разлог зашто смо успели да спречимо престанак раста и повећање незапослености. Узгред, сматрам да другачије никада не бисмо могли да спроведемо социјалне реформе.

Исто важи и за Европу. И овде морамо прво промовисати прави наратив: ако спроводите реформе, треба вам време – можда чак и тајм-аут – за смањивање дефицита. Ако ишта, треба вам више инвестиција да стабилизујете раст и запосленост. Зато, у крајњој линији, колико год да урадимо за Европу, то неће ништа променити: ако наметнути притисак штедње доводи до тога да незапосленост младих у земљама попут Италије достиже и 40 посто, зашто би било ко из те генерације био заинтересован за Европску унију?

За мене је Европа увек представљала наду. Али за многе младе људе данас, Европа представља опасност, јер имају утисак да им нико не помаже да нађу посао и зараде за живот. Зато мислим да је битно да испричамо праву причу. Штедња сама по себи штети реформама, уместо да им помаже. Зато нам сада треба више, а не мање флексибилности за улагања.

То ме коначно доводи до питања како финансирати све ово: наравно, мењајући дебату о пореској политици коју тренутно водимо. Запањујуће је да ЕУ губи 1,5 билиона долара сваке године кроз легалне облике избегавања пореза и да ми обезбеђујемо гаранције за ирске банке, а да ирска држава може одбити да наплати 14 милијарди евра од Епла, које је овај „глобални играч“ требало да плати. Није ствар у томе да новца нема – питање је само да ли смо спремни да омогућимо да свако добије свој правични удео у нашој заједници. Или сваки пекар у Берлину треба да плаћа порез по вишој стопи од великих корпорација? То је битно питање.

Ако се не борите за Европу, одустајете од ње

Хенрик Ендерлајн: Може ли овај проевропски дискурс још увек бити убедљив у Француској, господине Макрон? Тренутно се захуктава дебата о националном идентитету, а такође и о питањима пореза, дакле о солидарности и њеним границама. Притом је Национални фронт најпопуларнија партија међу гласачима између 18 и 24 године.

Емануел Макрон: Мислим да је ова линија аргументације у корист Европе апсолутно убедљива, и трудим се да је и сам промовишем. Јер ако се не борите, већ сте изгубили. Па ипак, до сада није било штедње у Француској. Многи људи мисле да су се у Француској спроводиле мере штедње, али то није тачно. Само је јужна Француска била погођена штедњом. Да се надовежем на ово што је Зигмар рекао, критике у Француској произлазе из чињенице да смо после 2008-2010, ми, Оландова влада, реформама исправили грешке из прошлости, и неповерење које је из њих произашло.

Не можемо се адекватно суочити са проблемом социјалне правде у Европи ако се не суочимо са проблемом „моралног хазарда“, моралног искушења и економске одговорности. Много је поверења изгубљено. Ако желимо да видимо опоравак Европе, право питање је: како државе могу спровести реформе ако нема притиска да се то учини? И да ли инвестирамо на права места када подржавамо земље које спроводе праве реформе или би требало да прихватимо губитак и инвестирамо у земље које то не чине? То је дебата коју би требало да водимо – и она ће бити врло жива – у Немачкој више него у Француској.

Зато је једини начин да остваримо напредак – поред флексибилности на коју је позвао Зигмар Габријел, која се може допустити неким земљама – кроз заједничку способност да инвестирамо, тј. средствима из буџета еврозоне. Ово је једини начин да помиримо социјалну правду са проблемом моралног хазарда, јер би онда постојала европска институција способна да поврати динамичност и поверење у Европу. Ако постојећа правила више не допуштају прогрес, потребне су нам заједничке институције на нивоу еврозоне, како бисмо створили раст и развили солидарност.

Хенрик Ендерлајн: Да ли сте разговарали о овоме са канцеларком Меркел?

Емануел Макрон: Јесам. Рекао сам јој да би први корак очигледно морала да буде реформа у Француској, али да ова реформа неће радити ако не буде новог европског правца развоја у свим доменима које смо поменули. И то је изазов на који Немачка мора да одговори – мање или више истовремено.

Можемо победити у овој дебати и убедити наше суграђане да је Европа још увек решење. Импресиониран сам чињеницом да у великом броју земаља – у Француској, Италији и многим другим земљама – приврженост Европи истрајава, као и љубав према Европи и европској идеји, чак и након толико година кризе и огромних тешкоћа. У Италији, Шпанији и Португалу, читава генерација – она најмлађа – не зна за било шта друго осим за масовну незапосленост која је директно повезана са Европом. Па ипак, ова генерација остаје привржена европској идеји, и стога само треба да јој понудимо европски пројекат који функционише на нивоу достојном ове привржености.

Али то се може десити једино ако објаснимо како намеравамо да створимо будућност раста и безбедности. Стога се европски наратив који морамо створити – и ово је исти изазов са којим се ја суочавам на председничким изборима – састоји у овом објашњењу: Европа није нека ултра-либерална визија огољеног заједничког тржишта, визија ка којој су нас често водили Британци. Она је заједничко тржиште без препрека, које нам омогућава да функционишемо као блок 28 нација данас, а 27 сутра, али и пројекат сарадње заснован на минималним заједничким правилима и стандардима и стога је изузетно амбициозан пројекат.

Али још важније, ова Европска унија је Европа која штити – у безбедности и имиграцији – и због тога мора развити заједничку политику азила и на одговарајући начин бранити европске границе. Ово је Европа која штити трговину. Када смо били министри економије и индустрије,3 борили смо се за то да Европа одбрани своју индустрију челика од кинеског дампинга. То може учинити само Европа. Ни Француска, ни Немачка се не могу одупрети Кини – али Европа може. Дакле, ако се вратимо наративу раста и заштите, Европа има будућност у нашим јавним сферама. Али морамо прихватити овај наратив и одлучно стати иза њега. То је нешто на чему инсистирам упркос данас толико распрострањеном дефетизму. У почетку, када сам основао свој покрет „Ен Марцхе!“, људи су рекли, „Он је луд, неће направити ништа“. Сада се људи питају како ћемо владати – што је већ показатељ тога колико смо препрека успели да прескочимо.

Па ипак многи људи у Француској, Немачкој и Енглеској говоре: „Ти си наиван. Мислиш да можеш добити изборе бранећи Европу“. Али ја уопште нисам наиван, управо супротно, мислим да се данас избори могу добити бранећи Европу, све док то радите искрено. Не Европу коју не ради, него европски пројекат.

Потребне су нам жестоке дебате

Зигмар ми је показао СПД-ову архиву у кући Вилија Бранта. Обојица смо били опхрвани емоцијама док смо листали Јелисејски уговор. Где је било јавно мњење у Немачкој и Француској када се кренуло са првим европским иницијативама? Да су људи тада говорили онако како многи данас говоре, никада не бисмо видели ни Европску заједницу за угаљ и челик, ни Римски, ни Јелисејски уговор.

Стога не смемо имати никаквих илузија: само зато што нашим демократијама тако снажно управља јавно мњење, или зато што медији данас имају истакнутију улогу, не значи да наши политички представници треба просто да прате јавно мњење. Уместо тога, треба да објашњавамо путеве који воде ка успеху, чак и ако ће то узнемирити јавно мњење. Одупримо се овој савременој издаји интелектуалаца!4 Она се данас манифестује у уверењу да је са Европом готово, да ова више није релевантан појам за изазове нашег времена и да су национализам и бруталност прави одговори на наша садашња искуства.

Хенрик Ендерлајн: Свакако постоји могућност и да изгубимо ову дебату о идеји Европе? То је оно што смо видели у Британији.

Емануел Макрон: То је опасност са којом се суочавамо ако не водимо ову дебату. Ако не поведемо ову битку и уместо тога признамо пораз, онда губимо. То је извесно. Зато морамо повести ову расправу. Требају нам жестоке дебате. Морамо говорити ствари које ће неким људима бити непријатне.

Иначе, најбоља ствар је у сопственој земљи преузети вођство у овој комплексној дебати. Да будем искрен, нећу давати лекције Немцима и објашњавати им да морају да инвестирају. Многи Французи су то већ радили. Ми смо краљеви држања лекција Немцима. Али оно што је много корисније јесте објаснити ово француском народу: ако желимо поново да откријемо своје достојанство, своју способност да деламо и бранимо идеју Европе, морамо спровести реформе код куће, како бисмо иницирали нешто много моћније у Европи. Зато мислим да је оно што сте вас двојица радили пуно помаже – то значи да и интелектуалци и политичари треба углас да кажу: „Треба нам више инвестиција и више солидарности“. И не треба да фетишизујемо буџетску консолидацију, па чак ни потенцијалне ризике од инфлације – да будем искрен, не чини ми се да је то тренутно највећи ризик са којим се Немачка суочава.

Хенрик Ендерлајн: Желео бих и Зигмару Габријелу да поставим исто питање: можемо ли изгубити ову дебату о Европи? Можемо ли уопште преузети тај ризик улазећи у ову дебату?

Зигмар Габријел: Емануел Макрон је у праву. Наравно: ако уопште не покушамо то да учинимо, већ смо изгубили. Притом, уверен сам да можемо једино да победимо у тој дебати. То је лекција француског просветитељства: у коначном ће победити они који заступају просветитељска гледишта. Они могу понекад изгубити неку битку, могу истрпети понеки пораз. Али историја просветитељства нам показује да ће на крају победити. Зашто то не би био случај и сада?

Хенрик Ендерлајн: Професоре Хабермас, ви сте рекли у свом уводу да не постоји природни закон који диктира да се питање дистрибутивне правде поставља само у националним границама. Добро, али онда се може поставити питање: зашто је баш Европа права категорија? То би исто тако могле бити и национална држава, или регија, па чак и цео свет. Зашто је Европа толико значајна?

Јирген Хабермас: Историја је пуна случајности – још један разлог зашто треба да верујемо у путеве којима већ идемо. Инвестирали смо пола века – 60 година, да будем прецизан, откако је потписан Римски уговор – у један изузетно захтеван пројекат. И сада питање није „зашто Европа?“, већ радије, „има ли икаквог разлога да напустимо овај пројекат који је већ толико одмакао?“ – чак иако се на његове успехе више не гледа на начин који они заслужују, зато што смо због погрешне политике суочавања са кризом дошли у стање дубоке подељености у Европи.

Ми овде расправљамо о питању будућности Европе јер смо достигли историјски критичан тренутак. Након што смо уложили толико напора да створимо функционалну правну јурисдикцију у Европи, јурисдикцију којој сви припадамо и то не само на основу својих пасоша, и након што смо уложили толико напора да створимо заједничку економску област и заједничку валуту, чије би напуштање било много скупље од свих осталих алтернатива – након што смо учинили све то, морамо наћи начина да сачувамо ствари које смо постигли, али изнад свега, морамо наћи начина да исправимо грешке које су нас довеле у прилично тешку ситуацију.

Ове грешке су добрим делом резултат економских асиметрија између националних економија земаља чланица, додатно погоршаних прилично вештачким и технократским програмом Савета Европе који је требало да реши овај проблем. Зигмар Габријел је у праву: како бисмо коначно укључили ширу јавност у мере које имају тако дубок ефекат на животе људи, требају нам наративи који ће исправити предрасуде које су у међувремену постале дубоко усађене. Нажалост, имајући у виду растућу опозицију са којом смо суочени, није нам остало пуно времена.

Емануел Макрон је, разумљиво, наступио узимајући у обзир статус qуо: његова позиција је да Французи не могу да говоре немачкој влади шта ова треба да ради – нити би требало то да желе – и да они пре свега морају да се изборе са сопственим националним проблемима. Само што, господине Макрон, мислим да то није довољно у овој ситуацији. Зар не би требало да размишљате о томе шта желите да постигнете у Европи и за њу, када следећи пут будете посетили Мартина Шулца или Ангелу Меркел као француски председник? Другим речима, да размишљате о ономе што можете постићи једино заједничким снагама.

Обнова поверења у француско-немачким односима

Хенрик Ендерлајн: Пре него што Емануел Макрон одговори на ово питање, желео бих да додам још једно, последње, питање и надовежем се на оно што је професор Хабермас управо рекао: шта ће бити прва иницијатива председника Макрона? Шта је најзначајнија иницијатива, што се тиче Европе, на дан после избора?

Емануел Макрон: Пре свега, да не буде забуне: нисам дефетиста по овом питању, и слажем се да треба да створимо нови наратив. Зигмар и ја смо се више пута враћали овој идеји. Писао сам о томе шта желим за Европу и за еврозону. Али сада говорим о јасном поретку приоритета: ако желимо да нам се верује, пре свега морамо спровести реконструкцију у својој кући. Али не сматрам то непроменљивим стањем ствари.

Оно што желим да објасним је следеће: да, привржен сам реформама у Француској и сматрам их неопходним за сопствену земљу. Али није довољни стати на томе. Пре свега, то неће бити задовољавајуће за Француску, нећу тиме решити све проблеме Француске: будућност Француске лежи у политици фокусираној на Европу и на инвестирање. Друго, нећу моћи сам да решим ни све проблеме Европе. Мапа пута која исцртава путању којом морамо поћи заједно – и на коју смо се у Европској унији већ обавезали – много је амбициознија. У том смислу, нема никакве амбивалентности. И то сам јасно рекао и канцеларки Меркел.

Али у овом тренутку, суштински предуслов јесте обнављање француског кредибилитета и француско-немачки однос заснован на поверењу. Зато што ситуација у којој се ја налазим није позиција независног интелектуалца, већ политичара који полаже рачуне грађанима, који се кандидује за јавну функцију и који очекује повратак успешном партнерству са немачким савезницима. Кључ, по мом мишљењу, лежи у поновној изградњи поверења којег у овом тренутку више нема. То има везе и са француском навиком држања лекција, наметања наратива и мишљења, без испуњавања неопходних услова да се они спроведу у пракси.

Ја сам искрен према себи, зато и желим да спроведем ове пројекте по одговарајућем редоследу. Желим да убедим своје суграђане да су нам потребне енергичније реформе, и желим да убедим наше европске партнере да ово мора ићи руку под руку са асертивнијим циљевима на европском нивоу и у еврозони – што подразумева нови наратив, са новом заједничком причом – како бисмо могли да се померимо са мртве тачке.

Управо ова заједничка прича је оно чиме бих се бавио у првом кораку. Желим да видим много више структуиране француско-немачке сарадње на нашим границама, и у одбрани, нарочито на Блиском Истоку и у Африци. И мислим да ова сарадња мора бити праћена одговарајућим симболичким чиновима.

Ако изведемо овај „немачко-француски њу дил“, то ће бити значајан корак напред. То ће нам омогућити да покренемо напредак у свих двадесетседам држава и на нивоу еврозоне. Али чак и у наше две државе, ова инцијатива ће водити ка тражењу новог одговора на ризике са којима се суочавамо.

Чега се боје наши грађани у овом тренутку? Проблема безбедности и тероризма, таласа имиграције и безбедности на нашим границама, као и проблема са инвестицијама и ниским растом. Већ сам описао три одговора на ове проблеме који су нам надомак руке, само ако одлучимо да сарађујемо другачије и ако одлучимо да деламо заједно и заиста верујемо једни другима.

Јавно мњење у наше две земље је свесно ових глобалних ризика, али га то не чини аутоматски вољним да крене европским путем. Сигуран сам да би немачко јавно мњење одбило амбициозну политику инвестирања у Европу. А ако бих питао људе код куће о далекосежној заједничкој одбрамбеној политици на нашим границама, Французи не би били нарочито ентузијастични. Али, је ли било нарочитог апетита међу Французима и Немцима да уједине своје изворе угља и челика пре више деценија? Не. Али то је морало да се уради.

Три чина солидарности које сам описао припадају областима у којима су доминантне или Немачка или Француска. Оно што желим је да након избора делам брзо и одлучно како би ови пројекти што пре постали стварност.

(Пешчаник)