Prvomajska šarada

Ali ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji, pa sam u nedelju na nagovor žene i deteta - „svi idu negde” - ipak seo u kola i odlučio se za po meni najbezbolniju varijantu: Topčider. Dan pre toga prijatelj mi je opisivao kako je išao s porodicom na Avalu, pa su proveli više vremena u kolima nego u podnožju tornja. U „Konaku” je bila nekakva svadba, pa smo bežali od buke ka Topčiderskoj reci. Đubre od prethodnog dana niko nije odneo. Našli smo nešto što je ličilo na miran kutak, kad eto ti izletnika sa automobilom. Parkirao se na travi. Uskoro je potpalio vatru, a onda do daske „odvio” neku poskočicu s refrenom „Dođi pope da ti ljubim stope”, pa je učio dete da igra kolo.

Tu se izlet završio, ali sve to nije za mene „nedeljni utisak”.

Praznik rada ni ove godine neće biti obeležen masovnim radničkim protestima u Srbiji, kao što je to slučaj u velikim svetskim gradovima, zato što sindikalci ne žele da izađu na ulice bez honorara, rekao je u intervjuu za „Pres” Branislav Čanak, predsednik Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost”. Neko je par dana pre toga udvorički izjavio kako sindikati, odnosno radnici, ne protestuju masovnije protiv vladine politike zato što su svesni da Vlada sve čini za njih kako bi im, u uslovima globalne ekonomske krize, bilo bolje.

Imamo, dakle, dva ekstremna pola: po Čanku radnici neće da protestuju bez honorara, misle da je to rad od kojeg će neko da ima profit, pa je red da im se plati nadnica, a po drugoj školi mišljenja radni narod Vladu doživljava kao narodnu, maltene bi napravi slet pod motom već pomenutog refrena poskočice.

Meni se, pak, čini da je nedostatak solidarnosti, kao temeljni princip svakog sindikalističkog pokreta, glavni razlog što se makar Prvog maja, kada se obeležava dan borbe za radnička prava, ovi pre opredeljuju za hladno pivo i vruće ćevape nego da se bune protiv takve apstrakcije kao što je vladina politika.

Taj princip temeljno je razgrađivan decenijama unazad, kako i dolikuje zemlji radnika i seljaka, a solidarnost se javlja samo u radničkom mikrokosmosu, dakle fabričkom krugu, kad treba isterati bilo kakvu ili malo veću platu.

S druge strane, mislim da je u podsvesti radničke klase, a posebno radničkih vođa, vrlo jasna računica da im je država partner, o čemu svedoči i sve veći broj zahteva da država preuzme vlasništvo nad preduzećima, a s druge strane i država pokazuje spremnost da se pojavljuje kao socijalni amortizer.

To je, možda, u uslovima krize, i opravdana mera vladine politike, ali svako ko poznaje prirodu vlasti, korist od prava na distribuciju para i moći morao bi već sada da se plaši ovakve arbitražne uloge države.

U međuvremenu, ni pre Prvog maja ni tokom praznika, kada bi makar ritualno o radnicima trebalo govoriti ako već oni neće o sebi, niko nije adekvatno objasnio srpsko pitanje dana koje je postavio Zoran Drakulić, vlasnik „Ist pointa”: Kako to da su veće plate radnika u RTB „Bor”, gde se ništa ne radi, od plata radnika Valjaonice u Sevojnu, koja radi punom parom i veliki je izvoznik?

Za neupućene, nad „Borom” je vlasništvo preuzela država, a vlasnik fabrike u Sevojnu je Zoran Drakulić.

Ovo što sledi jeste preterivanje, ali Srbija je bliža scenariju po kojem će u prvomajskoj povorci protestno šetati poslodavci u pravednoj pobuni protiv konkurencije oličene u državnoj moći, nego što će to činiti radnici.