Rusija smatrala Kosovo izgubljenim još 1999?!

 (Svedok, 30. 8. 2011)

Černomirdin Miloševiću: "Ne veruješ valjda stvarno da možeš da dobiješ rat?"

Milošević Černomirdinu: "Ne, ali nećemo ga ni izgubiti. Nismo se predavali 400 godina. Samo neka pokušaju da uđu na kopno”

JELjCIN: Milošević je naročito polagao nade u eskalaciju nezadovoljstva Rusa mojom spoljnom politikom, u podelu ruskog društva, i da Rusiju uvuče u politički i vojni sukob sa zapadnim zemljama

Sve jasniji signali sa Zapada da Srbija mora da odustane od bilo kakvih aspiracija prema teritoriji Kosova, kao i nemiri na severu pokrajne koji su označili početak nove krize, u političko središte ponovo su vratili kosovsko pitanje.

Beograd (ne)zvanično gura priču o podeli i, u tom kontekstu, javno saopštava da ne može da odustane od srpskih institucija na severu Kosova. Dakle, kosovska omča, u rukama Hašima Tačija i uz nagovor nekih sa Zapada, ponovo je pritegla vrat Srbije.

Da li su ovo poslednji dani u kojima nam se definitivno oduzima Kosovo?

 

Jeljcin Klintonu: Zajedno smo pametniji od Miloševića

Konstatujući da su se i NATO i Klinton prevarili u svojim procenama da će bombardovanjem naterati Miloševića da se povuče, Jeljcin se Klintonu obratio sledećim rečima:

- Zarad našeg odnosa, ali i budućeg mira u Evropi, molim te da izdaš naredbu da se vojne operacije obustave. Mogli bismo bilo gde da se sastanemo i razradimo zajedničku akciju protiv Miloševića. Pametniji smo od njega i zasigurno bismo u tome uspeli. Moramo biti voljni da to uradimo zarad našeg odnosa i slobode u Evropi. Ko zna ko će vladati nakon nas, i ko će biti odgovoran za smanjenje bojevih glava. To je ono čime bi trebalo da se bavimo.

Prisećam se da sam tokom razgovora merio svaku svoju reč, kako bih ubedio sagovornika, navodi Jeljcin.

 

Zasad, tako izgleda.

Ionako nestabilan, srpski kompas u međunarodnim vodama ponovo je počeo da gubi orijentaciju. Evropa, u koju su vlasti polagale sve nade za rešavanje sve težih problema, "nije smisao našeg života", izjavio je nedavno Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda i potpredsednik DS!

Kao jedna od alternativa, pominje se okretanje ka istoku, prvenstveno ka Rusiji, ka kojoj i dalje vlada velika naklonost u Srbiji.

Da li će nam Rusi pomoći da "iščupamo" Kosovo iz nezavisnosti? Rusi se i nisu mnogo oglašavali proteklih dana i meseci o tom pitanju, ali vera u istorijsku bliskost i vezu sa "bratskom Rusijom" u dobrom delu naše javnosti i dalje opstaje.

Uz sve uvažavanje promene ekonomskih i političkih snaga u svetu proteklih godina, nije zgoreg podsetiti kako nas je Rusija prošli put branila oko Kosova i šta je zapravo tada mislila o dešavanjima u pokrajini, i to prema kazivanju tadašnjeg prvog čoveka, Borisa Jeljcina, iz njegovog "Ponoćnog dnevnika" objavljenog 2000. godine.

Ponoćni dnevnik, knjiga u kojoj je "car Boris" opisao svoje godine u Kremlju, sadrži poglavlje "Kosovo" u kome su izložena zvanična gledišta Rusije o Kosovu, njegovi razgovori sa tadašnjim predsednikom SAD Klintonom, engleskim premijerom Tonijem Blerom, francuskim predsednikom Žakom Širakom, razgovori izaslanika Černomirdina s Miloševićem, zaključno sa Rezolucijom Saveta bezbednosti UN, koja predstavlja, po Jeljcinovoj oceni, "kapitulaciju" Srbije.

Jeljcinu je pre početka bombardovanja, 24. marta 1999. godine telefonirao Bil Klinton.

- On je hteo da razgovara sa mnom o položaju Kosova. Milošević je nastavio vojni pohod, dopustio je rezervnim trupama da umarširaju, ubijaju nedužne ljude i pale sela. Ja sam sve to znao, ali sam znao i to: moraju se voditi politički pregovori. Pregovori, makar bili i bezuspešni, bolji su nego kad se jednim udarcem sve zdrobi i razori. Avion našeg šefa vlade, koji je išao u posetu Klintonu, bio je u tom času iznad Atlantika. Rekao sam Klintonu da je poseta Primakova prvi korak, a dalji koraci će uslediti - rekao je ruski predsednik.

Klinton je bio izričit.

- On me je uveravao da od mene zavisi da li će se Miloševiću dozvoliti da razori američko-ruske odnose, uništi sve što smo uspeli da izgradimo u poslednjih šest godina. "Ja mu to ni u kom slučaju ne bih dozvolio" rekao je Klinton.

Šokirao me je jedan argument koji je izneo Klinton: Kada Milošević ne bi bio Srbin, već Irac, Rusija bi lakše pristala da se solidariše u delovanju sa SAD. Da li je on zaista verovao da je naš jedini motiv naša tradicionalna povezanost sa Srbima? Nije shvatio da se ovde radi o egzemplarnom držanju Amerikanaca prema kosovskom problemu i da se to odnosilo na sudbinu Evrope, pa i čitavog sveta.

Naš cilj ni u kom slučaju nije bio "slovensko bratstvo" utemeljeno na posebnim rusko-srpskim odnosima. Tako bismo reagovali i da se radilo o drugim zemljama, poput Poljske, Španije ili Turske, piše Jeljcin.

Braneći držanje Rusije kao "principijelno", tadašnji predsednik Rusije je kazao američkom kolegi sledeće:

- Ja sam ubeđen da bismo Miloševića oborili da smo i dalje zajednički sarađivali. Klinton me je, međutim, neprestano uveravao da se njegovo gledište podudara sa gledištima evropskih državnika i šefova vlada – navodi Jeljcin.

Jeljcin je u nastavku svoga Dnevnika zapisao šta je rekao Klintonu:

"Nedopustivo je da zbog jednog čoveka ginu stotine i hiljade ljudi, da njegove reči i ponašanje određuju naše postupke".

Ali, Klinton je kazao da on ne deli "Jeljcinov optimizam" koji se tiče metoda pomoću koga se može uspešno uticati na Miloševića.

- Mislim da me je Klinton kao čovek razumeo. To se osećalo u njegovom glasu. Kao predsednik SAD stavio mi je, međutim, do znanja da su pregovori besmisleni. To je bila velika greška – rekao je Jeljcin, i dodao da je u jednom kasnijem razgovoru Klinton izneo još jedan argument koji je za njega (Jeljcina) imao najveću težinu: Milošević je poslednji komunistički diktator, koji hoće da razori savez između Rusije i Evrope i on nastupa protiv demokratizacije kontinenta.

Taj argument bio je za Jeljcina "najvažniji". U času dok je Jeljcin razmišljao o Klintonovim rečima i o tome kako odgovoriti na reakcije domaće javnosti, NATO avioni su već leteli prema Srbiji.

 

Zbog čega su ruski padobranci prvi došli u Prištinu 1999?

"Poslednja opaska: U noći 4. juna 1999. morao sam da odlučim da li ću podržati plan naše vojske da se jedna kolona padobranskih jedinica prebaci na aerodrom u Prištinu. Sva dokumenta koja su se odnosila na raspored jedinica su bila potpisana. Da li je naša akcija bila neophodna? Premišljao sam se. Nije bilo bezopasno, a i zašto bismo na ovaj način demonstrirali našu vojnu snagu? Ipak, u svetlu totalne opstrukcije koju je evropska javnost razvila protiv naše pozicije, da ako je Rusija posvećena mirnom rešenju ne želi nikakvu vojnu ulogu, odlučio sam se da pošaljem jedinice. Ne radi se o diplomatskoj pobedi ili porazu, već o tome da se pokaže da Rusija nije moralno poklekla i nije dozvolila da bude uvučena u rat.”

 

On je izneo stav da je Amerikancima stalo do toga "da jačaju severno-atlantsku solidarnost svim sredstvima", jer su se u suštini bojali prevelike samostalnosti Evrope u privrednom, političkom i moralnom pogledu. Rusija je 25. marta 1999. godine, neposredno pred napad na Srbiju, izdala saopštenje, u kome je rečeno da je NATO u 21. veku "praktično" nastupio u "uniformi svetskog žandara", sa čime se "Rusija neće nikada saglasiti".

Da je rat trajao duže od dva meseca, Rusija bi se morala, tvrdi Jeljcin, bez oklevanja uključiti u taj konflikt. Rat je počeo da narušava unutrašnju stabilnost Rusije, jer su komunisti, nacionalisti i razne druge snage te zemlje počele stvarati savez i širiti histeriju, čiji je slogan bio: "Danas Jugoslavija, sutra Rusija!".

- Ono što me je posebno obuzelo u mislima: Zar Sjedinjene Države i šefovi vlada Zapada, sa kojima sam se toliko često sretao, ne razumeju našu poziciju? Zar im nije očigledno da svako bombardovanje, svaki raketni udar nije samo protiv Jugoslavije, već, indirektno i protiv Rusije?

Ispred američke ambasade u Moskvi počele su masovne demonstracije. Policija je uhapsila grupu ekstremista koji su nosili bacač granata koji je bio pripremljen za paljbu. Duma je objavljivala rezolucije, a komunisti su počeli da razgovaraju sa Miloševićem o stvaranju vojnog saveza između dveju zemalja. Tome se pridružio i gradonačelnik Moskve Juri Ljuškov, koji je podržavao demonstrante, dok se policija više starala da zaštiti demonstrante, nego američku ambasadu, napisao je Jeljcin.

Pod tim okolnostima, Jeljcin se odlučio da deluje u dva pravca: pritisak istovremeno i na NATO, i na Miloševića. Kako tvrdi, njegova glavna misao je bila:

"Ovaj rat mora biti bezuslovno zaustavljen".

- Strategija NATO – da će se Milošević posle prvih vazdušnih udara prihvatiti pregovora, nije prošla. Narod se držao zajedno. Iako njegova vojska nije imala značajniju vazdušnu odbranu, bila je još u poziciji da se bori. I bila je odlučna, ukoliko kopnene snage NATO uđu, da brani teritoriju svoje zemlje svim sredstvima. Rusija je preuzela sve mere da se nađe mirno rešenje.

 

Razgovor Jeljcina i Tonija Blera: Toni, apelujem na tebe, nađi snage i učini kraj ovom ludilu

"Toni Bler me je nazvao 22. aprila. Od početka krize imali smo tri ili četiri razgovora. Rekao sam mu: ja sam ubeđen da je NATO nastavljanjem bombardovanja jugoslovenske teritorije počinio veliku grešku. Ishodi su pogrešno kalkulisani. Umesto da stavite Miloševića pod pritisak, vi ste ojačali njegovu poziciju. Umesto rešenja humanitarnih problema, nastala je humanitarna katastrofa. Umesto pregovaračkih procesa, za šta se London zalagao, imamo vojnu konfrontaciju. Nas uznemiravaju planovi o kopnenim operacijama na Kosovu. Kažem sasvim otvoreno: taj put vodi u provaliju... Toni, ja apelujem na tebe: nađi snage i učini kraj ovom ludilu. To je jedan evropski, ako ne i svetski rat. Milošević neće kapitulirati. Ako se zaustavi bombardovanje, ponovo će oživeti procesi pregovora između Srba i Albanaca, između Jugoslavije i NATO, uključujući SAD i Veliku Britaniju. Pokušajte da se prizovete pameti još danas, jer će sutra biti kasno. Odgovornost za sve što se može dogoditi, snosiće oni koji su započeli ovaj rat bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN".

Britanski premijer nije prihvatio argumente ruskog predsednika, i praktično je ponovio iste stavove koje je ranije Jeljcinu izneo Klinton.

Bler je na kraju razgovora poželeo Černomirdinu uspeh u pregovorima sa Miloševićem. Pregovori su počeli u jeku bombardovanja. Cela zemlja je opustošena. Hiljade NATO - bombardera imaju zadatak da razore zemlju i njenu privredu, piše Jeljcin.

 

Jeljcin je 14. aprila imenovao Viktora Černomirdina da ga zastupa u mirovnim pregovorima. Tome su se protivili pojedinci iz Ministarstva spoljnih poslova smatrajući da posao treba da obavi iskusan diplomata. Drugi, polazeći od toga da su odnosi sa Zapadom pogoršani, predlagali su da misiju preuzme Jegor Gajdar, koji je godinama živeo u Jugoslaviji, jer je njegov otac bio dopisnik "Pravde" iz Beograda.

- Posle zrelih promišljanja, ostao sam pri mojoj odluci da to bude Černomirdin, zato što je imao veliki ugled kako u Jugoslaviji, tako i među diplomatama na Zapadu, što mu je, smatra Jeljcin, davalo mogućnost za slobodno vođenje pregovora sa jednim ciljem: što brži prekid vojnih aktivnosti.

Francuski predsednik Žak Širak došao je 13. maja 1999. u "blic-posetu". Jeljcin mu se obratio rečima:

"Bezdušno nastavljate vaše bombardovanje a znate da Rusija igra ulogu specijalnog izaslanika NATO, kako bi Beograd primorali na vaše ultimatume. Zar vama nije jasno da vi ne bombardujete samo Jugoslaviju? Reći ću vam otvoreno i prijateljski: ovu igru mi nećemo i ne možemo da igramo sa vama. Zahtevamo da, ako bombardovanje nije već zaustavljeno, da ga prekinete".

Širak je kazao da nije došao samo zbog Kosova. Podsetio je Jeljcina na to da on sam vodi Rusiju u budućnost, nazad u Ujedinjene nacije, dok je Milošević čovek prošlosti.

- Pažljivo sam slušao. Razgovor je neočekivano dobio novi preokret. Širak mi je rekao da u NATO postoje pogledi SAD i Francuske. Mišljenje SAD je jednostavno - ceo svet pod njihovim političkim vođstvom. Francuska se, međutim, ne slaže sa tim. On ne želi da se ta jednostrana koncepcija sveta ostvari. Trenutno, Amerikanci poseduju sredstva da to i ostvare.

Širak je jednostavno objasnio kako se u poslednje vreme, bukvalno u poslednjih nekoliko godina, situacija u Evropi promenila kroz promenu vlasti. Prvo promena vlasti u Španiji, zatim u Engleskoj i Nemačkoj. Svi su se odlučili da prate američki tvrdi kurs – to je verovatno povezano sa unutrašnjom političkom konjukturom.

"Nasuprot tome", nastavio je francuski predsednik, "Francuska zastupa multipolarni svet. Čak i francuski bataljon na Kosovu treba da ispunjava samo humanitarnu misiju".

"Na kraju razgovora, objasnio je Širak, morao bih konačno da se odlučim: da li ću biti uz Miloševića ili ću se okrenuti protiv njega. Za Rusiju postoje samo dva moguća puta, ili neka beznačajna uloga kod donošenja odluka o evropskim pitanjima ili da uđe u moderan svet pod mojim vođstvom. Rusija mora da sprovede ljudska prava. Mislio sam, sve je tačno. Ali, kako da sprovedem ta ljudska prava pred bombardovanjem Jugoslavije?"

Černomirdin i Milošević su se sastali pet puta, od toga četiri puta u četiri oka. Ponekad su pregovori trajali devet sati i to bez ikakve pauze. Černomirdin je obavestio Jeljcina da je pri kraju pregovora otvoreno pitao Miloševića:

"Ne veruješ valjda stvarno da možeš da dobiješ rat?"

Milošević je odgovorio na diplomatski način:

"Ne, ali nećemo ga ni izgubiti. Nismo se predavali 400 godina. Samo neka pokušaju da uđu na kopno. Kopnene trupe mogu samo da izgube".

Jeljcin dalje navodi da je posle mesec dana Milošević promenio svoju strategiju. Više nije bio za eskalaciju konflikta već je tražio da se obustave napadi. "Kao pobeđeni, ne smem samo tu da stanem!", rekao je on.

- Pošto Rusija nije više mogla da gleda kako sve više ljudi gine, kako narod pati, Černomirdin je terao Miloševića da počne ponovo da pregovara, iako je jugoslovenski predsednik postavljao neprihvatljive uslove. Na primer, zahtevao je da umesto trupa NATO, na Kosovo dođu trupe iz Rusije, Ukrajine, pa čak i Indije. Nasuprot pregovorima, bio je tu i ulazak Jugoslavije u savez Rusije i Belorusije, o čemu je raspravljala ruska Duma. Ideja je bila nerealna. Ipak sam dao svoju saglasnost, da njegove zahteve predočim tokom pregovora, kako Milošević ne bi prekinuo pregovore.

Černomirdinov zadatak se naročito sastojao u tome da privoli Miloševića da prihvati mirovne pregovore sa Zapadom. Dao je na znanje poslednjem komunističkom lideru u Evropi da Rusija neće vojno podržati Jugoslaviju i da su se sva politička sredstva iscrpljena, kaže Jeljcin.

 

Milošević hteo kopnenu intervenciju NATO!

Milošević je imao svoje razloge zašto je verovao u neuspeh kopnenih trupa NATO, beleži Jeljcin.

Dobro uvežbana srpska vojska je bila spremna. Narod je bio odlučan da se okupi oko Miloševića. Navodno, Milošević je "često je nagovarao Černomirdina da vodi pregovore u tom pravcu da uskoro i dođe do operacija kopnenih trupa. Međutim, ovome nije padalo na pamet da ostvari namere jugoslovenskog predsednika. Istovremeno, bilo je očigledno da strategija bombardovanja NATO zamalo nije propala, jer se bazirala na tome da će se Milošević predati posle nekoliko dana vazdušnih napada”.

 

“Černomirdin je pokušao da od Amerikanaca dobije saglasnost da se NATO povuče iz političkih pregovora i da palicu preda UN. Milošević nije želeo da kapitulira ni pred Rusima, ni pred NATO. Černomirdin je dva puta putovao u SAD. Sa Klintonom je pregovarao dva sata, sa Al Gorom četiri sata. Na kraju je osam Miloševićevih tačaka preneseno u rezoluciju UN. Kako ne bi Miloševića još više ponizili, kapitulacija je imala formu rezolucije Saveta bezbednosti UN. Dobio je određeno vreme za razmišljanje kako bi taj dokument izglasao u skupštini i sa vojskom. Na kraju je dokument prihvaćen bez izmena. Černomirdin je uradio sve što je bilo u njegovoj moći. Rat je završen”, piše Jeljcin.

Kako tvrdi nekadašnji ruski predsednik, "Milošević je naročito polagao nade u eskalaciju nezadovoljstva Rusa sa mojom spoljnom politikom, u podelu ruskog društva i u to da Rusiju uvuče u politički i vojni sukob sa zapadnim zemljama".

"Jugoslovenska strana je 28. maja izjavila da je spremna da prihvati preporučene principe o Kosovu od strane ministara G-8. U Bonu su se 1. i 2. juna Černomirdin, Ahtisari i američki posrednik Strob Talbot dogovorili da će na Kosovo doći – Rusi i Amerikanci. U Beogradu su 2. i 3. juna održani pregovori Černomirdina i Ahtisarija sa Miloševićem. Predstavnici srpske vlade su prihvatili mirovni plan iz Bona. Tako je rat napokon okončan 3. juna 1999. godine. Mirovni plan Černomirdina i Ahtisarija je sadržao deset tačaka. Najvažnije tačke su sadržale zahteve koje je alijansa zahtevala i pre vazdušnih napada: povratak svih izbeglica i stacioniranje mirovnih trupa, povlačenje srpskih vojnih i policijskih jedinica i regulisanje statusa Kosova na bazi urađenog sporazuma u Rambujeu”.

Ovime je Milošević ustvari bio prisiljen da se vrati na početnu tačku, smatra Jeljcin.

- Izgubio je više nego posle pregovora u Rambujeu. Pomoću rata je ostvario samo jedan cilj: uklonio je sve svoje političke protivnike sa političke scene po cenu uništenja i kompletne međunarodne izolacije svoje zemlje. Još nisam upoznao političara koji je postupio na tako ciničan način.

U kosovskom sukobu su se pojavile neke opasne tendencije sadašnje zapadne politike, kao što je tendencija duplih standarda. Tako se tvrdilo da ljudska prava imaju prednost nad pravima jedne države. Međutim, povredom prava države automatski se na najgrublji način povređuju i prava njenih građana – naročito pravo čoveka da živi na sigurnom.

"Istina je: Pod Miloševićem su Albanci bili podvrgnuti surovim represalijama i bili su primorani da napuste domove. Sada se to isto dešava Srbima”. Jeljcin je zapisao da su sada Srbi postali žrtve pripadnika albanske OVK. Po njegovom sudu, "Rusija nije dopustila da bude moralno pobeđena, niti da se uvuče u rat".

U ovom ratu je bilo na hiljade žrtava, konstantovao je u svome Dnevniku Jeljcin.

Poglavlje o Kosovu završava se rečima: "Prelistana je tužna strana najnovije istorije. Za koje vreme?"