Русија сматрала Косово изгубљеним још 1999?!

 (Сведок, 30. 8. 2011)

Черномирдин Милошевићу: "Не верујеш ваљда стварно да можеш да добијеш рат?"

Милошевић Черномирдину: "Не, али нећемо га ни изгубити. Нисмо се предавали 400 година. Само нека покушају да уђу на копно”

ЈЕЉЦИН: Милошевић је нарочито полагао наде у ескалацију незадовољства Руса мојом спољном политиком, у поделу руског друштва, и да Русију увуче у политички и војни сукоб са западним земљама

Све јаснији сигнали са Запада да Србија мора да одустане од било каквих аспирација према територији Косова, као и немири на северу покрајне који су означили почетак нове кризе, у политичко средиште поново су вратили косовско питање.

Београд (не)званично гура причу о подели и, у том контексту, јавно саопштава да не може да одустане од српских институција на северу Косова. Дакле, косовска омча, у рукама Хашима Тачија и уз наговор неких са Запада, поново је притегла врат Србије.

Да ли су ово последњи дани у којима нам се дефинитивно одузима Косово?

 

Јељцин Клинтону: Заједно смо паметнији од Милошевића

Констатујући да су се и НАТО и Клинтон преварили у својим проценама да ће бомбардовањем натерати Милошевића да се повуче, Јељцин се Клинтону обратио следећим речима:

- Зарад нашег односа, али и будућег мира у Европи, молим те да издаш наредбу да се војне операције обуставе. Могли бисмо било где да се састанемо и разрадимо заједничку акцију против Милошевића. Паметнији смо од њега и засигурно бисмо у томе успели. Морамо бити вољни да то урадимо зарад нашег односа и слободе у Европи. Ко зна ко ће владати након нас, и ко ће бити одговоран за смањење бојевих глава. То је оно чиме би требало да се бавимо.

Присећам се да сам током разговора мерио сваку своју реч, како бих убедио саговорника, наводи Јељцин.

 

Засад, тако изгледа.

Ионако нестабилан, српски компас у међународним водама поново је почео да губи оријентацију. Европа, у коју су власти полагале све наде за решавање све тежих проблема, "није смисао нашег живота", изјавио је недавно Драган Ђилас, градоначелник Београда и потпредседник ДС!

Као једна од алтернатива, помиње се окретање ка истоку, првенствено ка Русији, ка којој и даље влада велика наклоност у Србији.

Да ли ће нам Руси помоћи да "ишчупамо" Косово из независности? Руси се и нису много оглашавали протеклих дана и месеци о том питању, али вера у историјску блискост и везу са "братском Русијом" у добром делу наше јавности и даље опстаје.

Уз све уважавање промене економских и политичких снага у свету протеклих година, није згорег подсетити како нас је Русија прошли пут бранила око Косова и шта је заправо тада мислила о дешавањима у покрајини, и то према казивању тадашњег првог човека, Бориса Јељцина, из његовог "Поноћног дневника" објављеног 2000. године.

Поноћни дневник, књига у којој је "цар Борис" описао своје године у Кремљу, садржи поглавље "Косово" у коме су изложена званична гледишта Русије о Косову, његови разговори са тадашњим председником САД Клинтоном, енглеским премијером Тонијем Блером, француским председником Жаком Шираком, разговори изасланика Черномирдина с Милошевићем, закључно са Резолуцијом Савета безбедности УН, која представља, по Јељциновој оцени, "капитулацију" Србије.

Јељцину је пре почетка бомбардовања, 24. марта 1999. године телефонирао Бил Клинтон.

- Он је хтео да разговара са мном о положају Косова. Милошевић је наставио војни поход, допустио је резервним трупама да умарширају, убијају недужне људе и пале села. Ја сам све то знао, али сам знао и то: морају се водити политички преговори. Преговори, макар били и безуспешни, бољи су него кад се једним ударцем све здроби и разори. Авион нашег шефа владе, који је ишао у посету Клинтону, био је у том часу изнад Атлантика. Рекао сам Клинтону да је посета Примакова први корак, а даљи кораци ће уследити - рекао је руски председник.

Клинтон је био изричит.

- Он ме је уверавао да од мене зависи да ли ће се Милошевићу дозволити да разори америчко-руске односе, уништи све што смо успели да изградимо у последњих шест година. "Ја му то ни у ком случају не бих дозволио" рекао је Клинтон.

Шокирао ме је један аргумент који је изнео Клинтон: Када Милошевић не би био Србин, већ Ирац, Русија би лакше пристала да се солидарише у деловању са САД. Да ли је он заиста веровао да је наш једини мотив наша традиционална повезаност са Србима? Није схватио да се овде ради о егземпларном држању Американаца према косовском проблему и да се то односило на судбину Европе, па и читавог света.

Наш циљ ни у ком случају није био "словенско братство" утемељено на посебним руско-српским односима. Тако бисмо реаговали и да се радило о другим земљама, попут Пољске, Шпаније или Турске, пише Јељцин.

Бранећи држање Русије као "принципијелно", тадашњи председник Русије је казао америчком колеги следеће:

- Ја сам убеђен да бисмо Милошевића оборили да смо и даље заједнички сарађивали. Клинтон ме је, међутим, непрестано уверавао да се његово гледиште подудара са гледиштима европских државника и шефова влада – наводи Јељцин.

Јељцин је у наставку свога Дневника записао шта је рекао Клинтону:

"Недопустиво је да због једног човека гину стотине и хиљаде људи, да његове речи и понашање одређују наше поступке".

Али, Клинтон је казао да он не дели "Јељцинов оптимизам" који се тиче метода помоћу кога се може успешно утицати на Милошевића.

- Мислим да ме је Клинтон као човек разумео. То се осећало у његовом гласу. Као председник САД ставио ми је, међутим, до знања да су преговори бесмислени. То је била велика грешка – рекао је Јељцин, и додао да је у једном каснијем разговору Клинтон изнео још један аргумент који је за њега (Јељцина) имао највећу тежину: Милошевић је последњи комунистички диктатор, који хоће да разори савез између Русије и Европе и он наступа против демократизације континента.

Тај аргумент био је за Јељцина "најважнији". У часу док је Јељцин размишљао о Клинтоновим речима и о томе како одговорити на реакције домаће јавности, НАТО авиони су већ летели према Србији.

 

Због чега су руски падобранци први дошли у Приштину 1999?

"Последња опаска: У ноћи 4. јуна 1999. морао сам да одлучим да ли ћу подржати план наше војске да се једна колона падобранских јединица пребаци на аеродром у Приштину. Сва документа која су се односила на распоред јединица су била потписана. Да ли је наша акција била неопходна? Премишљао сам се. Није било безопасно, а и зашто бисмо на овај начин демонстрирали нашу војну снагу? Ипак, у светлу тоталне опструкције коју је европска јавност развила против наше позиције, да ако је Русија посвећена мирном решењу не жели никакву војну улогу, одлучио сам се да пошаљем јединице. Не ради се о дипломатској победи или поразу, већ о томе да се покаже да Русија није морално поклекла и није дозволила да буде увучена у рат.”

 

Он је изнео став да је Американцима стало до тога "да јачају северно-атлантску солидарност свим средствима", јер су се у суштини бојали превелике самосталности Европе у привредном, политичком и моралном погледу. Русија је 25. марта 1999. године, непосредно пред напад на Србију, издала саопштење, у коме је речено да је НАТО у 21. веку "практично" наступио у "униформи светског жандара", са чиме се "Русија неће никада сагласити".

Да је рат трајао дуже од два месеца, Русија би се морала, тврди Јељцин, без оклевања укључити у тај конфликт. Рат је почео да нарушава унутрашњу стабилност Русије, јер су комунисти, националисти и разне друге снаге те земље почеле стварати савез и ширити хистерију, чији је слоган био: "Данас Југославија, сутра Русија!".

- Оно што ме је посебно обузело у мислима: Зар Сједињене Државе и шефови влада Запада, са којима сам се толико често сретао, не разумеју нашу позицију? Зар им није очигледно да свако бомбардовање, сваки ракетни удар није само против Југославије, већ, индиректно и против Русије?

Испред америчке амбасаде у Москви почеле су масовне демонстрације. Полиција је ухапсила групу екстремиста који су носили бацач граната који је био припремљен за паљбу. Дума је објављивала резолуције, а комунисти су почели да разговарају са Милошевићем о стварању војног савеза између двеју земаља. Томе се придружио и градоначелник Москве Јури Љушков, који је подржавао демонстранте, док се полиција више старала да заштити демонстранте, него америчку амбасаду, написао је Јељцин.

Под тим околностима, Јељцин се одлучио да делује у два правца: притисак истовремено и на НАТО, и на Милошевића. Како тврди, његова главна мисао је била:

"Овај рат мора бити безусловно заустављен".

- Стратегија НАТО – да ће се Милошевић после првих ваздушних удара прихватити преговора, није прошла. Народ се држао заједно. Иако његова војска није имала значајнију ваздушну одбрану, била је још у позицији да се бори. И била је одлучна, уколико копнене снаге НАТО уђу, да брани територију своје земље свим средствима. Русија је преузела све мере да се нађе мирно решење.

 

Разговор Јељцина и Тонија Блера: Тони, апелујем на тебе, нађи снаге и учини крај овом лудилу

"Тони Блер ме је назвао 22. априла. Од почетка кризе имали смо три или четири разговора. Рекао сам му: ја сам убеђен да је НАТО настављањем бомбардовања југословенске територије починио велику грешку. Исходи су погрешно калкулисани. Уместо да ставите Милошевића под притисак, ви сте ојачали његову позицију. Уместо решења хуманитарних проблема, настала је хуманитарна катастрофа. Уместо преговарачких процеса, за шта се Лондон залагао, имамо војну конфронтацију. Нас узнемиравају планови о копненим операцијама на Косову. Кажем сасвим отворено: тај пут води у провалију... Тони, ја апелујем на тебе: нађи снаге и учини крај овом лудилу. То је један европски, ако не и светски рат. Милошевић неће капитулирати. Ако се заустави бомбардовање, поново ће оживети процеси преговора између Срба и Албанаца, између Југославије и НАТО, укључујући САД и Велику Британију. Покушајте да се призовете памети још данас, јер ће сутра бити касно. Одговорност за све што се може догодити, сносиће они који су започели овај рат без сагласности Савета безбедности УН".

Британски премијер није прихватио аргументе руског председника, и практично је поновио исте ставове које је раније Јељцину изнео Клинтон.

Блер је на крају разговора пожелео Черномирдину успех у преговорима са Милошевићем. Преговори су почели у јеку бомбардовања. Цела земља је опустошена. Хиљаде НАТО - бомбардера имају задатак да разоре земљу и њену привреду, пише Јељцин.

 

Јељцин је 14. априла именовао Виктора Черномирдина да га заступа у мировним преговорима. Томе су се противили појединци из Министарства спољних послова сматрајући да посао треба да обави искусан дипломата. Други, полазећи од тога да су односи са Западом погоршани, предлагали су да мисију преузме Јегор Гајдар, који је годинама живео у Југославији, јер је његов отац био дописник "Правде" из Београда.

- После зрелих промишљања, остао сам при мојој одлуци да то буде Черномирдин, зато што је имао велики углед како у Југославији, тако и међу дипломатама на Западу, што му је, сматра Јељцин, давало могућност за слободно вођење преговора са једним циљем: што бржи прекид војних активности.

Француски председник Жак Ширак дошао је 13. маја 1999. у "блиц-посету". Јељцин му се обратио речима:

"Бездушно настављате ваше бомбардовање а знате да Русија игра улогу специјалног изасланика НАТО, како би Београд приморали на ваше ултиматуме. Зар вама није јасно да ви не бомбардујете само Југославију? Рећи ћу вам отворено и пријатељски: ову игру ми нећемо и не можемо да играмо са вама. Захтевамо да, ако бомбардовање није већ заустављено, да га прекинете".

Ширак је казао да није дошао само због Косова. Подсетио је Јељцина на то да он сам води Русију у будућност, назад у Уједињене нације, док је Милошевић човек прошлости.

- Пажљиво сам слушао. Разговор је неочекивано добио нови преокрет. Ширак ми је рекао да у НАТО постоје погледи САД и Француске. Мишљење САД је једноставно - цео свет под њиховим политичким вођством. Француска се, међутим, не слаже са тим. Он не жели да се та једнострана концепција света оствари. Тренутно, Американци поседују средства да то и остваре.

Ширак је једноставно објаснио како се у последње време, буквално у последњих неколико година, ситуација у Европи променила кроз промену власти. Прво промена власти у Шпанији, затим у Енглеској и Немачкој. Сви су се одлучили да прате амерички тврди курс – то је вероватно повезано са унутрашњом политичком конјуктуром.

"Насупрот томе", наставио је француски председник, "Француска заступа мултиполарни свет. Чак и француски батаљон на Косову треба да испуњава само хуманитарну мисију".

"На крају разговора, објаснио је Ширак, морао бих коначно да се одлучим: да ли ћу бити уз Милошевића или ћу се окренути против њега. За Русију постоје само два могућа пута, или нека безначајна улога код доношења одлука о европским питањима или да уђе у модеран свет под мојим вођством. Русија мора да спроведе људска права. Мислио сам, све је тачно. Али, како да спроведем та људска права пред бомбардовањем Југославије?"

Черномирдин и Милошевић су се састали пет пута, од тога четири пута у четири ока. Понекад су преговори трајали девет сати и то без икакве паузе. Черномирдин је обавестио Јељцина да је при крају преговора отворено питао Милошевића:

"Не верујеш ваљда стварно да можеш да добијеш рат?"

Милошевић је одговорио на дипломатски начин:

"Не, али нећемо га ни изгубити. Нисмо се предавали 400 година. Само нека покушају да уђу на копно. Копнене трупе могу само да изгубе".

Јељцин даље наводи да је после месец дана Милошевић променио своју стратегију. Више није био за ескалацију конфликта већ је тражио да се обуставе напади. "Као побеђени, не смем само ту да станем!", рекао је он.

- Пошто Русија није више могла да гледа како све више људи гине, како народ пати, Черномирдин је терао Милошевића да почне поново да преговара, иако је југословенски председник постављао неприхватљиве услове. На пример, захтевао је да уместо трупа НАТО, на Косово дођу трупе из Русије, Украјине, па чак и Индије. Насупрот преговорима, био је ту и улазак Југославије у савез Русије и Белорусије, о чему је расправљала руска Дума. Идеја је била нереална. Ипак сам дао своју сагласност, да његове захтеве предочим током преговора, како Милошевић не би прекинуо преговоре.

Черномирдинов задатак се нарочито састојао у томе да приволи Милошевића да прихвати мировне преговоре са Западом. Дао је на знање последњем комунистичком лидеру у Европи да Русија неће војно подржати Југославију и да су се сва политичка средства исцрпљена, каже Јељцин.

 

Милошевић хтео копнену интервенцију НАТО!

Милошевић је имао своје разлоге зашто је веровао у неуспех копнених трупа НАТО, бележи Јељцин.

Добро увежбана српска војска је била спремна. Народ је био одлучан да се окупи око Милошевића. Наводно, Милошевић је "често је наговарао Черномирдина да води преговоре у том правцу да ускоро и дође до операција копнених трупа. Међутим, овоме није падало на памет да оствари намере југословенског председника. Истовремено, било је очигледно да стратегија бомбардовања НАТО замало није пропала, јер се базирала на томе да ће се Милошевић предати после неколико дана ваздушних напада”.

 

“Черномирдин је покушао да од Американаца добије сагласност да се НАТО повуче из политичких преговора и да палицу преда УН. Милошевић није желео да капитулира ни пред Русима, ни пред НАТО. Черномирдин је два пута путовао у САД. Са Клинтоном је преговарао два сата, са Ал Гором четири сата. На крају је осам Милошевићевих тачака пренесено у резолуцију УН. Како не би Милошевића још више понизили, капитулација је имала форму резолуције Савета безбедности УН. Добио је одређено време за размишљање како би тај документ изгласао у скупштини и са војском. На крају је документ прихваћен без измена. Черномирдин је урадио све што је било у његовој моћи. Рат је завршен”, пише Јељцин.

Како тврди некадашњи руски председник, "Милошевић је нарочито полагао наде у ескалацију незадовољства Руса са мојом спољном политиком, у поделу руског друштва и у то да Русију увуче у политички и војни сукоб са западним земљама".

"Југословенска страна је 28. маја изјавила да је спремна да прихвати препоручене принципе о Косову од стране министара Г-8. У Бону су се 1. и 2. јуна Черномирдин, Ахтисари и амерички посредник Строб Талбот договорили да ће на Косово доћи – Руси и Американци. У Београду су 2. и 3. јуна одржани преговори Черномирдина и Ахтисарија са Милошевићем. Представници српске владе су прихватили мировни план из Бона. Тако је рат напокон окончан 3. јуна 1999. године. Мировни план Черномирдина и Ахтисарија је садржао десет тачака. Најважније тачке су садржале захтеве које је алијанса захтевала и пре ваздушних напада: повратак свих избеглица и стационирање мировних трупа, повлачење српских војних и полицијских јединица и регулисање статуса Косова на бази урађеног споразума у Рамбујеу”.

Овиме је Милошевић уствари био присиљен да се врати на почетну тачку, сматра Јељцин.

- Изгубио је више него после преговора у Рамбујеу. Помоћу рата је остварио само један циљ: уклонио је све своје политичке противнике са политичке сцене по цену уништења и комплетне међународне изолације своје земље. Још нисам упознао политичара који је поступио на тако циничан начин.

У косовском сукобу су се појавиле неке опасне тенденције садашње западне политике, као што је тенденција дуплих стандарда. Тако се тврдило да људска права имају предност над правима једне државе. Међутим, повредом права државе аутоматски се на најгрубљи начин повређују и права њених грађана – нарочито право човека да живи на сигурном.

"Истина је: Под Милошевићем су Албанци били подвргнути суровим репресалијама и били су приморани да напусте домове. Сада се то исто дешава Србима”. Јељцин је записао да су сада Срби постали жртве припадника албанске ОВК. По његовом суду, "Русија није допустила да буде морално побеђена, нити да се увуче у рат".

У овом рату је било на хиљаде жртава, константовао је у своме Дневнику Јељцин.

Поглавље о Косову завршава се речима: "Прелистана је тужна страна најновије историје. За које време?"