Случај Николаидис и прикљученија

Андреј Николаидис: Шминкање политичког монструма

(Аналитика, 13.1.2012)

У Верхоевеновом (бриљантном) филму Starship Troopers постоји сцена у којој, на тврдњу ученика да „насиље никада није ријешило ништа“, учитељ одговара: „Реци то становницима Хирошиме и Нагасакија“.

Тако на тврдњу да Република Српска нема будућност, јер је настала на геноциду, мора се одговорити: реците то америчким Индијанцима.

 Споменици цивилизације: Тим прије што велико Друго којем се заговорници тезе о „моралној немогућности“ опстанка Републике Српске обраћају, то велико Друго од којега очекују да у име етичких принципа укине на-геноциду-утемељено (Запад, дакле) своју моћ дугује, између осталог, ако не и прије свега, непрекидном низу злочина.

Како је то примијетио још Валтер Бенјамин, сваки споменик културе уједно је и споменик барбарства. Свака пирамида значила је бруталну експлоатацију хиљада људи који су је зидали.

Сваки торањ Париза подигнут је на костима француских војника који су отимали благо потребно за њихову изградњу, као и оних непријатељских, који су их у томе покушали спријечити. Да ли би шпанске катедрале биле тако монументалне, а њујоршки skyscraperi (скајскрепери – небодери) тако надркани да у обје Америке најприје није извршен геноцид, потом пљачка, затим идеолошко пеглање и fejslifting (пластична операција лица) монструма, све док злочин није постао конститутиван, самоподразумијевајући и, коначно, недодирљив?

Цивилизације почивају на барбарству: мир и благостање у центру значи пакао за оне на периферији и ван граница цивилизације. Отуд је цивилизација, са уређеном државом као једним од врхунских постигнућа, тотална инструментализација хипокризије. Да не бих био погрешно схваћен: ја нисам ни за какав повратак „у природно стање“, никакво успостављање „покиданих веза између човјека и природе“. Само то не! Мој проблем са нашом цивилизацијом је у томе што у њој има превише природе. Република Српска, хоћу рећи, није никаква неприродна творевина: нажалост, врло је природна, као и начин на који је створена. Утолико је и одвратнија.

Присјетимо се овдје како су лешинари који су кружили над труплом Југославије ту државу називали неприродном творевином. Она је то и била. Управо у томе је и била њена величина. Као што је и величина комунистичког пројекта управо у томе што је, за разлику од капитализма, посве неприродан.

Етика политичког злочина: Шта би у БиХ случају био истински цивлизацијски искорак? Очито да глобалне, наддржавне и наднационалне институције правду претпоставе прагми, етику користи, па спроведу укидање, ако је потребно и насилно, Републике Српске.

Без бриге, слављеници, то се неће десити. Ту границу западна цивилизација неће прећи. У том смислу је тачна тврдња коју воле понављати српски лидери: да су они непризнати и невољени граничари запада, они који цивилизацију бране од дивљих хорди са истока. Они, као и хрватски десничари, себе воле називати предзиђем хришћанства. Готово да је тако – с тим што се у Републици Српској не брани хришћанство, него хипокризија и злочин као темељ западне цивилизације.

Цивилизацијски искорак био би и да је Боле употријебио динамит и пушке које је сакрио у дворани у којој су главари, духовници и умјетници прослављали двадесетогодишњицу постојања РС. Да је Боле, рецимо, незадовољни радник, који је схватио да су национални и вјерски антагонизми само маска под којом елита скрива темељни антагонизам сваког друштва, онај класни. Да је Боле, рецимо, рекао: јесам Србин, али сам и радник, стога ћу у зрак дићи оне који су ме опљачкали – не би ли то био цивилизацијски искорак? Била би то, још, и поетска правда.

Али то је, авај, разлика између фикције и стварности: фикција, наиме, за разлику од стварности, има смисла. Овако, Болету ће судити за поетску правду у покушају.

Паклени строј: Мој пријатељ Енвер Казаз је на е-Новинама објавио изврстан текст о идеолошком строју чији је задатак да припреми терен за будуће проглашење независности Републике Српске. Његовом тексту имам додати сљедеће: за воланом строја данас је Додик, јуче је био Рашо, сутра ће бити неко други.

Строј је, међутим, склопљен и програмиран у Београду, одакле се њиме и управља. Република Српска никада није била, нити ће то бити, аутономни пројекат босанских Срба. Она је дио пројекта српске националистичке елите, која је жива, здрава, неразмонтирана, на власти и више него оперативна – у пуном погону, дапаче.

Паралелно са идеолошким инжењерингом легитимизације РС, који је описао Казаз, одвија се брутална делегитимизација црногорске независности, која се још од предреферендумског времена третира као криминални пројект криминалне олигархије. Па стога са црногорском независношћу треба учинити оно што се и иначе чини са имовином стеченом криминалом: одузети је.

Политичке паралеле: Сматрати геноцид легитимним начином за стварање једне државе, а истовремено имати притужбе на улогу шверца цигарета у стварању друге – то је цинизам импресивних размјера. Тим прије што независна Црна Гора није шверцерски ни тајкунски, него пројекат антиратне, прозападне мањине црногорског друштва.

Да још једном поновим очигледно: делегитимизација црногорске независности, као ни легитимизација независности Републике Српске, нису могући без активне и свеобухватне улоге Београда.

У Црној Гори је додатан проблем то што Београд инструментализује питање корупције, а власт узвраћа игром на оштрици ножа: тако што, да би избјегла болне антикоруптивне акције, инструментализује империјалну политику Београда. Заговорници тезе о корупцији негирају притисак Београда, заговарају помирење са четницима, пактирају са Амфилохијем, док заговорници тезе о притиску Београда минимизирају питање корупције.

Као и обично, није или-или, него и-и: наравно да је проблем корупција и наравно да Београд дестабилизује. Када би Подгорица смањила пљачку и похапсила тајкунску ђубрад, притисак Београда тиме не би постао слабији, али би свакако био мање ефикасан.

Будући да, са једне стране, у Њујорку Балкана, стоји јасан, прецизан пројекат и одлучност, а са друге, и у Црној Гори и у Босни, конфузија, корупција и слабост елита, сва је прилика да ће се показати да Добрица Ћосић, опет, није био у праву: Срби би овога пута у миру могли добити оно што су изгубили у рату.

Марко Вешовић: Николаидис ме предухитрио, отео ми ријечи из уста

(Е-новине, 16.01.2012)

Од тренутка кад у е-Новинама изиђе моје приопћење, Марка Вешовића треба сматрати коаутором овог одломка, што значи да сам спреман, ако Андреј буде ухапшен због тероризма, да се Додиковим органима, надлежним за ту работу, добровољно предам због МИШЉЕЊА које је, да је среће, требало Марко Даринкин лично да напише и потпише, али ме мој млади, изнимно даровити колега по перу предухитрио. Отео ми ове ријечи из уста.

Био сам колумниста, више не знам тачно колико времена, али нећу слагати ако кажем годинама, у сарајевском листу Старт који је, уз моје текстове, редовно објављивао молитву коју цитирам по сјећању: “Да сам вјерник, свако јутро би се овако молио: Боже, укини Републику Српску. Не дозволи да барбарство, злочин и етничко чишћење буду трајно награђени".

Стога није чудо што сам уживао у блиставом тексту који је Андреј Николаидис 11. јануара 2012. године објавио у е-Новинама, под насловом “Шта је остало од велике Србије“. У свом тексту Николаидис је бриљантно приказао чудовиште створено “ножем, жицом и Серебреницом“.

Али овај пут не могу остати само на похвали писцу, него морам отићи корак даље: потписујем сваку ријеч у овом одломку - због којег је Немања Кустурица Николаидиса назвао “подгоричким талибаном“, а терористом га прогласилии четнички лист Дан, кабинет Борис Тадића, Милорад Додик и Коча Павловић, кога одмила зову Кока, а иначе је портпарол Небојше Медојевића, званог Медо Земунац:

“Шта би у БиХ случају био истински цивлизацијски искорак? Очито да глобалне, наддржавне и наднационалне институције правду претпоставе прагми, етику користи, па спроведу укидање, ако је потребно и насилно, Републике Српске.

Без бриге, слављеници, то се неће десити. Ту границу западна цивилизација неће прећи. У том смислу је тачна тврдња коју воле понављати српски лидери: да су они непризнати и невољени граничари запада, они који цивилизацију бране од дивљих хорди са истока. Они, као и хрватски десничари, себе воле називати предзиђем хришћанства. Готово да је тако – с тим што се у Републици Српској не брани хришћанство, него хипокризија и злочин као темељ западне цивилизације.

Цивилизацијски искорак био би и да је Боле употријебио динамит и пушке које је сакрио у дворани у којој су главари, духовници и умјетници прослављали двадесетогодишњицу постојања РС. Да је Боле, рецимо, незадовољни радник, који је схватио да су национални и вјерски антагонизми само маска под којом елита скрива темељни антагонизам сваког друштва, онај класни. Да је Боле, рецимо, рекао: јесам Србин, али сам и радник, стога ћу у зрак дићи оне који су ме опљачкали – не би ли то био цивилизацијски искорак? Била би то, још, и поетска правда.

Али то је, авај, разлика између фикције и стварности: фикција, наиме, за разлику од стварности, има смисла. Овако, Болету ће судити за поетску правду у покушају“.

Дакле, од тренутка кад у е-Новинама изиђе моје приопћење, Марка Вешовића треба сматрати коаутором овог одломка, што значи да сам спреман, ако Андреј буде ухапшен због тероризма, да се Додиковим органима, надлежним за ту работу, добровољно предам због МИШЉЕЊА које је, да је среће, требало Марко Даринкин лично да напише и потпише, али ме мој млади, изнимно даровити колега по перу предухитрио. Отео ми ове ријечи из уста.

Шеки Радончић: Вријеђање геноцидне творевине

(Е-новине, 16.01.2012)

Андреј неће бити ухапшен нити смијењен, србољубљиви Коча Павловић ће бити упамћен као прсли политичар који је тражио хапшење великог писца јер је написао да је Република Српска геноцидна творевина, Емир Кустурица ће се зајебати, јер ово више није Црна Гора гдје су се пресуде против Андреја доносиле на миг Слобиног редитеља, а Шеки Радончић и Емир Хаџихафизбеговић организовали регионално прикупљање новца како би понизили и таквог Кустурицу и такав режим

Када се вода замути треба се, кажу, вратити извору: Андреј Николаидис је свој сјајан текст прво објавио у београдским е-Новинама, 11. јануара ове године. И на њега нису реаговали ни Борис Тадић ни Емир Кустурица. Сљедећег дана га објавио босански портал Журнал. Није се гласнуо ни Милорад Додик. На подгоричком порталу Аналитика текст је објављен два дана касније. А тек онда је из српске Спарте кренуо цунами. У име свеколиког српства Србољуб Коча Павловић оптужио је Андреја за тероризам.

Да се не лажемо: портпарол Групе за Промјене Коча Павловић, затражио је хитно хапшење писца Андреја Николаидиса не због његовог наводног тероризма, него због његовог мишљења да је Република Српска геноцидна творевина, с којим сам апсолутно сагласан. Подсјетићу, Савез логораша Републике Српске је 27. октобра 2010. године најавио тужбу против Шекија Радончића „због изношења неистина у програму БХТ-а“, поред осталих, да је „РС геноцидна творевина настала на политици крви и тла“. Још нисам добио позив за суд, али ћу се на суђењу позвати на мериторно мишљење сјајног писца и антифашисте Андреја Николаидиса.

Није први пут да Коча Павловић позива на хапшење новинара и писаца. Подсјетићу: са побратимом Есадом Кочаном и Миланом Поповићем, четник Коча Павловић је 10. јуна прошле године од „међународне јавности, МУП-а и Врховног државног тужилаштва“ затражио је да ухапсе Шекија Радончића јер им је „слао пријетеће СМС поруке“. Шеки је направио велики гријех: уплашену тројку је упозорио да хапситељ Бошњака, Слободан Пејовић, није херој каквим се представља, већ ловац на избјегле Босанце 1992. године. Тужилаштво је поступило по наређењу портпарола ПзП и утврдило да Коча Павловић, звани Милова Љепосава, са својом братијом масно лаже.

Ипак је у овој причи Коча Павловић мање битан. Много је важнија његова логистика: српски медији, српски предсједник Борис Тадић, предсједник РС-а Милорад Додик, па Милошевићев дворски режисер Немања Кустурица. Који хорски траже Андрејево хапшење и судско гоњење. Мислим да њихов захтјев неће проћи. Ни Ђукановић ни Кривокапић ваљда нијесу такве пичке да дозволе да им најбоље писце хапсе лидери непријатељских држава. Наравно, тешко је вјеровати да ће дозволити и такво понижење да савјетнике црногорских државних функционера смјењују из Београда. Та времена су прошла.

У сваком случају епилог се да наслутити: Андреј неће бити ухапшен нити смијењен, србољубљиви Коча Павловић ће бити упамћен као прсли политичар који је тражио хапшење великог писца јер је написао да је Република Српска геноцидна творевина, Емир Кустурица ће се зајебати, јер ово више није Црна Гора гдје су се пресуде против Андреја доносиле на миг Слобиног редитеља, а Шеки Радончић и Емир Хаџихафизбеговић организовали регионално прикупљање новца како би понизили и таквог Кустурицу и такав режим.

Стога ме неће изненадити ако Андреј ускоро напише: „Што сте на ме дигли хајку, четничку вам јебем... оца“. 

Милорад Поповић: „Хајка на Николаидиса је демонизација антифашизма!“

(Аналитика, 16.01.2012)

- Напад на Николаидиса дио је ширег пропагандног рата, који у овој фази има намјеру да, прије свега, обави ревизију историје, односно, да актере етничког чишћења и геноцида пресвуче  из вучијих у јагњеће коже. Највећи цинизам и безобразлук је то што људе који су свих ових година били врло истакнути у критици национализма, масовних злочина и свих патологија које су се догађале на простору бивше Југославије, желе да прикажу као милитантне људе који позивају на злочине!“, каже за Портал Аналитика Милорад Поповић, предсједник Црногорског Удружења независних књижевника.

Поповић додаје да се хајка  на Николаидиса води из идеолошких и других центара, прије свега у Србији и Републици Српској, који се нису помирили са резултатима рата.

„То раде примјењујући идеолошку матрицу новог четништва, које је тренутно у пуној снази. Та идеолошка матрица данас демонизује антифашисте. На жалост, она је данас доминантна. Ко год је био актер и свједок догађаја на простору бивше Југославије, у посљедње двије и по деценије, може лако препознати тај рукопис. Ријеч је о континуитету, који има само тактичке трансформације, али је у главном току потпуно консеквентан“, каже саговорник Портала Аналитика.

Наравно, ова хајка која се дигла, од Курира, који Николаидиса назива Бин Ладеном, до протагониста етничког национализма у Црној Гори, који су до задњег часа били посљедња брана одбране Слободана Милошевића, је и у функцији дневнополитичких борби.

У ширем контексту, додаје Поповић, причом и стварањем афере око Николаидисовиг текста, тежи се и демонизацији Црне Горе, која, у интерпретацији тих центара - није само творевина криминалних кланова, већ и - фашиста!

„Уосталом, ко год је функционално писмен, види да је Николаидисов текст иронизирање  бизарности – да се обиљежава годишњица творевине створене на етничком чишћењу. Па то потврђује статистика: На том простору живјело је прије рата 48 посто Бошњака и Муслимана, док их је данас нешто више од 5 посто“, закључује Поповић.

Проглас јавности “Форума писаца” поводом “хајке” на Андреја Николаидиса

(Политика, 19.1.2012)

Форум писаца се изричито супротставља хајци на Андреја Николаидиса којој се после званичника из Републике Српске и подгоричког дневника Дан прикључила и београдска Политика. Намерно изврћући текст и селективно га цитирајући, они угрожавају и доводе у опасност личност овог црногорског писца и новинара. Стављајући ову вест на прву страну, београдски дневник је јасно показао да српска политичка елита није одустала од својих хегемонистичких намера према Црној Гори, чему се Форум писаца одлучно супротставља.

Стога позивамо да се одмах обустави ова фатва и позив на линч коју су Политика и други медији објавили и да се у целости на увид јавности пружи спорни Николаидисов текст како би се видео његов пун садржај и на тај начин дозволило свим заинтересованим да формирају јасан став о ономе што је Андреј Николаидис изнео у чланку. То је основно људско и демократско право које се Андреју Николаидису оваквим понашањем медија укида, чиме се он унапред проглашава кривим. Такође, позивамо српски ПЕН центар и НУНС да се огласе поводом овог бруталног медијског линча на писца и новинара Андреја Николаидиса.

У Београду 17. 1. 2012. године

Чланови Форума писаца:

Филип Давид

Ласло Вегел

Драгољуб Тодоровић

Борка Павићевић

Предраг Чудић

Сретен Угричић

Драгољуб Станковић

Томислав Марковић

Милица Јовановић

Владимир Арсенијевић

Мирјана Миочиновић

Ибрахим Хаџић

Саша Ћирић

Милош Живановић

Ненад Прокић

Владимир Арсенић

Саша Илић

Ирена Јаворска

Драгана Младеновић

Александар Новаковић

Мирјана Ђурђевић

Боривоје Адашевић

Андрија Матић

Марјан Чакаревић

Жељко Митић

Милета Продановић