Тадић је довео тајкуне у ДС, а први међу њима је Ђилас!

(Сведок)

Раније је била „историјска чињеница“ да кад год се ДС у Србији дели, нови избори су на прагу.

Данас, „жути“ се опет деле, о новим државним изборима ни говора, али се све чешће чује, „чим Ђилас почисти Тадића“ - Србија добија нову владу са окосницом СНС-ДС?!

Мали проблем јесте, само, што је утакмица у ДС тек почела, први фаулови се праве, жути картони се деле, а и није баш јасно да ли ће Драган Ђилас, градоначелник Београда, онај „који никад нећ ударити на Тадића“, уопште из битке изаћи са штитом, како то помпезно, а фол скривено, најављују његови медији, или пак - на штиту...

Истовремено, у ДС се све време пред изборну причу говори само о двојици кандидата - Борису Тадићу и Драгану Ђиласу, а готово је извесно да ће се на изборним листићима, вероватно, појавити и „трећи човек“.

Помиње се Зоран Живковић, дугогодишњи најближи сарадник Зорана Ђинђића и експремијер у најтежим данима Србије, по убиству председника Владе Србије...

Да све не би остало на „помиње се“, у овом ексклузивном интервјуу за „Сведок“ говори, као и увек без длака на језику, управо, могући „трећи човек“ - Зоран Живковић!

СВЕДОК: Тадић или Ђилас? Шта је боље или горе за ДС?

Зоран Живковић: Не видим битну разлику између њих двојице. Господа Тадић и Ђилас су најближи сарадници већ девет година, од почетка акције обарања Владе Србије коју сам ја водио 2003. године. Њих двојица су, заједно са пораженим снагама петококтобарске револуције, Коштуницом, Динкићем и другим мангупима из ДОС-а, били активни учесници тог пројекта са циљем да спрече реформисање и суштинску модернизацију Србије.

С: Како да спрече реформисање и суштинску приватизацију?

З.Ж: Тадић је предводио групу која је себе називала „патриотско крило Демократске странке“, а Ђилас је био финансијер и технички организатор медијског линча који је спровођен од окончања ванредног стања до Скупштине ДС, фебруара 2004. године. Протуране су лажи и обмане кроз медије који се дефинишу као таблоиди и жута штампа, али и из пера „угледних аналитичара и коментатора“ који су, за шаку долара, постали брука за своју професију. Наравно, многи од њих су касније награђени уредничким, директорским, чак и амбасадорским фотељама.

С: Како објашњавате узлет Драгана Ђиласа?

З.Ж: Тадић, на задовољство свих са тадашњег политичког неба, постаје председник ДС, а нешто касније и председник Србије. Његов први председнички акт, јула 2004. године, јесте оснивање Народне канцеларије председника Републике, вештачке творевине која има само један циљ - политичку афирмацију свог директора Ђиласа. Непотребна, до тада непостојећа институција, која је страно тело у државноправном систему, има издашан буџет намењен куповини „оданих“ људи широм Србије и њихово регрутовање у новопројектовану пирамиду будуће апсолутне власти. Када је процењено да су остварени домети тог неимарског посла безначајни, Тадић свог тадашњег пријатеља, маја 2007. године, поставља на место министра за Национални инвестициони план (НИП), министарства чија је бесмисленост хиљаду пута већа од Народне канцеларије, али је и његов буџет исто толико већи. Трошкарењем огромних количина народног новца гради се поменута пирамида оданих плаћеника, али и имиџ добротвора и успешног менаџера, неимара, мостоградитеља...

С: Станите мало, па било је много критика у делу јавности о неким потезима, како рекосте менаџера, мостоградитеља, неимара...

З.Ж: Следеће године, када је буџет НИП-а потрошен и када до јавности допиру приче о ненаменским и бесмисленим примерима „националних инвестиција“ у чесме, јавне клозете, фонтане и слично, Тадић и Ђилас прелазе у следећу фазу своје „Доријан Греј“ политике. Тадић мења закон, укида директан избор градоначелника Београда, да би омогућио постављање свог саборца на место првог човека престонице. Идила траје до овог пролећа, када самозаљубљени председник, касно, тек после избора, ипак схвата да му „пријатељ“ ради о глави. Губитак власти, за њих двојицу непресушног извора славе, моћи и новца, доводи до непријатељства чија снага је обрнуто пропорцијална интензитету искрености њиховог некадашњег пријатељства.

Данас тајкуни седе у Председништву ДС или су саветници чланова Председништва!

С: Практично, покушавате да објасните да је ДС „скренула“ са свог основног пута?

З.Ж: Оваква политика прва два човека ДС деформише и профанише нашу странку. Уместо најбољег примера унутарстраначке демократичности и одговорне самосталности локалних организација, она постаје збир територијалних феуда које контролишу и злоупотребљавају чланови Председништва. Не постоји унутарстраначки дијалог, полтрони слушају спахије, учлањују се само они који у томе виде шансу за запослење или остваривање својих пословних подухвата, наравно, под окриљем корумпираног система...

Ко је бољи за ДС? Ниједан од њих двојице...

С: Шта ће за ДС значити ако Тадић остане, а шта ако Ђилас постане председник?

З.Ж: Тадићев први корак, ако победи, биће обрачун са другом страном, освета и чишћење до последњег остатка. Наставиће са изградњом сопственог култа личности, за све што је лоше у ДС и Србији ће оптуживати друге, а десетине његових скутоноша и чанколиза наставиће са писањем ода његовој мудрости, храбрости, историјском значају, међународном угледу, лепоти...

Странка ће достићи значај Мићуновићевог Демократског центра, кокетираће са свима на политичкој сцени, са намером да што дуже протегне своје политичко трајање и личне привилегије лидера и његових миљеника...

Ђиласова победа би такође била прослављена осветом и казненом експедицијом која би недељама крстарила Србијом и брутално искључивала и отпуштала са посла све оне који су мислили својом главом и имали храбрости да то што мисле и јавно кажу. Руководство странке чинили би службеници његових многобројних компанија, они мање способни, али потпуно одани. Данашњи тајни договори и дилови са Динкићем, Дачићем, Вучићем и Јовановићем, постали би интензивнији и лукративнији за њих, а не за Србију, наравно... Уколико се појави посебно повољна понуда, Ђилас би био спреман и да прода ДС...

Било ко да победи, то неће бити добро ни за ДС ни за државу. Ко год да победи, војвођански део Демократске странке остаје само формално део целине. Не треба одбацити ни могућност да Пајтић, капитализујући своју садашњу позицију, одлучи да отцепи војвођанску организацију ДС и од ње направи нову, регионалну партију.

Тадић је непромишљеном одлуком о помирењу ДС и СПС покушао и делимично успео да Дачића опере од прљавштина деведесетих, а Ђилас има задатак да то исто уради са Вучићем. Њихова блискост је очигледна и има много доказа за то. Апсолутна заштићеност Ђиласове власти у Београду, у време масовног истеривања демократа из власти широм Србије, јасан је доказ тога.

Дакле, Тадић не би смео да се поново кандидује, а он то ипак чини. Са друге стране, Ђилас је пре извесног времена изјавио да се никада неће кандидовати против Тадића, а ипак ће то учинити. Толико о њиховом моралу и доследности.

С: Ви сте били, чини се, најближи Зорану Ђинђићу, да би Вас ови садашњи скрајнули на маргине ДС. Коме Ви, заправо, сметате у ДС и зашто?

З.Ж: Страх је разлог моје маргинализације, а кукавице су они којима сметам. Садашња страначка олигархија је неспособна и некомпетентна да се ухвати у коштац са основним проблемима нашег друштва. Суочавање са проблемима и бескомпромисна борба против конзервативне, вулгарне и прљаве паланачке просечности, обележавали су време у коме сам пет пута обављао функцију потпредседника и два пута функцији заменика председника ДС. Они за то нису били спремни и зато су изабрали јефтину национално-социјалну демагогију као свој облик политичког деловања. Много је теже борити се са заблудама и незнањем, доминантним у нашем друштву, него повлађивати масама и тако стицати естрадну популарност.

С: Ипак, чини се, очекујете неке промене?

З.Ж: Србија се мора мењати и модернизовати тако што ћете просвећивати неуке, елиминисати зле и покварене, а афирмисати паметне, храбре и успешне. Тадић, Ђилас и њихови следбеници су се мирили и побратимили са Мркоњићем и Дачићем, слизали са Николићем и Вучићем, шенлучили са Кркобабићем и Палмом. Допуштали су да им квазинационална руља одлучује о томе ко има, а ко нема право да шета београдским улицама, утемељили су јуловског министра за агит-проп на место доживотног директора државне телевизије. Паралелно са тим, безочним лажима, представљу себе успешним, „у Европи и шире“ познатим и признатим реформаторима који свакодневно „подижу углед Србије у региону и свету“.

Потпуно је логично да им смета моје присуство, јер их подсећа на време када је ДС била другачија, а они били на заслуженим, маргиналним местима у њој.

С: Како гледате на све јачу и самосталнију позицију војвођанског ДС-а? Колико је реална оцена Б. Тадића да ће се странка конфедерализовати?

З.Ж: У време праве ДС, до краја 2003. године, самосталност општинских и градских, а посебно покрајинског одбора није представљала никакав проблем, јер је подразумевала и одговорност. Не мислим да би то био проблем ни данас. Напротив, права унутарстраначка демократичност не би постојала да нема, Статутом дефинисане, аутономије локалних одбора. Проблем настаје ако покрајински одбор ДС своју аутономију и снагу злоупотреби са циљем да укине самосталност и потчини себи општинске одборе на територији Војводине, а да се истовремено уздигне на ниво еквивалентног партнера Председништву и Главном одбору странке. Бојим се да је данас таква ситуација.

С: Ваше оцене и процене су све сем оптимистичке?

З.Ж: Тадић је дозволио конфедерализацију странке јер, заокупљен својим ликом у огледалу, није приметио да његови партнери, идоли, кумови и консиљери деле странку на феуде и нахије. Не само да су је поделили, него су и те делове међусобно посвађали. У сваком општинском одбору чланови су подељени на „струје“ и имају интензивнију комуникацију са својим шефом из Председништва, него што међусобно разговарају.

С: На седници ГО дигла се велика прашина око тога да ли ће се гласати делегатски, или непосредно, како је предлагао Тадић. Превладала је Ђиласова опција, да се гласа делегатски. Зашто је то питање било толико важно, односно зашто је било питање да ли делегатски или непосредно?

З.Ж: Досадашња пракса избора највишег руководства странке била је да се то учини на скупштини, по делегатском принципу. Ипак, на последњој скупштини 2010. године створена је статутарна могућност и заузет јасан став да следећи избор председника, потпредседника и осталих функционера буде извршен непосредним гласањем свих чланова. Мислим да је то била добра одлука, јер смањује могућност манипулације и непринципијелног лобирања, чега је било на претходним скупштинама. Да подсетим, 2004. године, када сам био кандидат за председника, делегати пре убацивања листића у кутију, привођени су Тадићу и његовим оперативцима како би показали за кога су гласали. А, 2010. године, када је неизлобирани кандидат за потпредседника почео да добија сувише гласова, намерно је покварен програм за електронско гласање. У ручном гласању и бројању тај кандидат је изгубио...

Данас постоје коалиције ЛДП - СРС, ЛСДВ- Двери, СНС-ДС или сви они заједно. То је политички куплерај у коме корист имају само неидеологизирани политичари и њихови корумпирани штићеници, а грађанима је препуштено да се сами боре са бројним недаћама.

С: Ви као да нешто наговештавате?

З.Ж: Победом Ђиласове струје и избором делегатског принципа обезбеђени су сви услови за нерегуларност избора функционера. Прво, зато што ће се сигурно поновити манипулације које сам навео у претходним примерима и друго, зато што ће гласати бар једна трећина нелегалних и нелегитимних делегата. Наиме, бар трећина локалних одбора који бирају делегате раде нестатутарно, јер им је мандат истекао пре годину или две, а нове скупштине нису и неће бити одржане до 10.новембра. Дакле, на скупштини ће бити бар 25 одсто лажних делегата, а то значи да је и сама скупштина ДС нелегална.

С: У недавном гостовању на једној телевизији, Тадић је рекао да је крупни капитал заинтересован да преузме ДС. Да ли је Вама било познато од раније да је крупни капитал умешао прсте у ДС и, конкретно, где се и како то показивало?

З.Ж: Тадић је довео тајкуне у ДС, а први међу њима је Ђилас! За њим је дошла још гомила људи који раније не да нису били блиски странци, него су јасно и јавно финансирали наше противнике и прљаве кампање против нас. Поред Тадића и сваки од потпредседника има неколико својих пајтоса из категорије новобогаташа који га финансирају да би им био политички заштитник. То је јавна тајна и тако је у свим странкама, али то не може да буде оправдање за демократе. Од 1990. године, па до краја 2003. године, Демократска странка је била позната по томе што је имала велики број малих спонзора и тако се штитила од утицаја крупног капитала. Наравно, са њима је неопходно разговарати, јер запошљавају велики број грађана, са њима се треба консултовати о ефектима економске политике, али никако се не сме постати финансијски завистан од њих. У том периоду нико из реда богаташа није имао било какву привилегију или утицај на нашу политику.

Данас тајкуни седе у Председништву ДС или су саветници чланова Председништва!

С: Уколико би Ђилас преузео ДС, да ли мислите да је реално да у релативно скоро време видимо много тешњу сарадњу ДС и СНС? О овој сарадњи се говорило и уочи недавних избора и после њих, а и у новој Влади Србије?

З.Ж: Тадић је непромишљеном одлуком о помирењу ДС и СПС покушао и делимично успео да Дачића опере од прљавштина деведесетих, а Ђилас има задатак да то исто уради са Вучићем. Њихова блискост је очигледна и има много доказа за то. Апсолутна заштићеност Ђиласове власти у Београду, у време масовног истеривања демократа из власти широм Србије, јасан је доказ тога.

Такође, на последњој седници ГО ДС, на његов предлог, укинута је забрана формирања коалиција са СНС. Сарадња се огледа и у масовном запошљавању чланова СНС у београдским градским службама и предузећима.

С: Намеће се мишљење да идеологија више није битна?

З.Ж: Сведоци смо свакодневне кампање по којој је страначка идеологија небитна и да само треба сакупити у власти „успешне и способне“ и све ће бити решено. То је потпуно нетачно и трагично погубно за наше друштво. Када нема идеологије, нема ни свести о неопходности деловања у јавном интересу, а када тога нема, онда су лични и групни интереси политичара једини циљ њиховог деловања. Разлике међу странкама морају постојати јер се њихове идеологије разликују, а та разлика проистиче из различитости друштвених група које странке доминантно престављају и за чије се интересе боре. Недопустиво је и екстремно опасно када се дође у ситуацију у којој је Србија данас, а то је да може свако са сваким. То је политичка проституција, а не историјско помирење. Данас постоје коалиције ЛДП - СРС, ЛСДВ- Двери, СНС- ДС или сви они заједно. То је политички куплерај у коме корист имају само неидеологизирани политичари и њихови корумпирани штићеници, а грађанима је препуштено да се сами боре са бројним недаћама. За народ је боље да се политичари потуку око принципа и идеологије, него да се слижу око личних интереса и корупције.

С: Можда је сад право време да објасните зашто сте распустили Владу Србије? Због уцена коалиционих партнера или нечег другог. Јер, сад је јасно да свака нова влада после Ваше опстаје на уценама, парохијским поделама и по деоби постизборног плена?

Тадићев први корак, ако победи, биће обрачун са другом страном, освета и чишћење до последњег остатка. Наставиће са изградњом сопственог култа личности, за све што је лоше у ДС и Србији ће оптуживати друге, а десетине његових скутоноша и чанколиза наставиће са писањем ода његовој мудрости, храбрости, историјском значају, међународном угледу, лепоти...

З.Ж: Да, Ваше питање даје истовремено и одговор. Поред уцена мангупа из ДОС-а, на које нисам желео да пристанем, Влада коју сам водио била је нападана и од снага бившег режима, што је природно, али и из саме ДС, од оних који је данас воде. Одбио сам уцене „досоваца“ и непристојне понуде СПС да платим њихову подршку и лојалност, уверен да је немогуће водити принципијелне реформе и мењати друштво на боље, тако што ћете пактирати са покваренима и недостојнима.

Доказ да сам тада донео исправну одлуку јесте судбина Србије у последњих осам година. У владама после моје, свако је могао са сваким, коалиције и кохабитације су стваране на перверзан, неприродан начин, политичари су се богатили и међусобно делили комплименте, а народ и држава су пропадали. Корупција и примитивизам су овладали овом земљом и довели је на дно свих светских компетитивних табела, задуженост је огромна, а глад се приближава...

С: У кампањи је, истина, много тога дозвољено, али понадали смо се да нова власт заиста мисли да департизује многа директорска места? Истина, Драган Марковић Палма је гласно рекао да је то у Србији - немогуће?

З.Ж: Политичке кампање последњих година јесу само скуп шарених лажи. За то су криви политичари, али и грађани који са задовољством гутају те отровне бомбоне...“Шта гласаш то и трпиш!“, могла би да гласи једна нова српска пословица. Ко је стварно поверовао у обећање, заклињање, па чак и јавно потписане изјаве да више неће бити страначког запошљавања и због тога гласао за неку партију - мораће хитно да посети одговарајућег специјалисту.

С: Приближавање Србије Русији је очигледно, али зар не мислите да ће се у том случају односи Србија - ЕУ пореметити?

З.Ж: Односи са Русијом нису сметња нашем приближавању ЕУ. Постоје многе друге сметње, пре свега корупција, проблеми са правосуђем, лоша економска политика, огромна јавна потрошња и јавни дуг, лоши односи са суседним земљама, непоштовање билатералних уговора и међународних обавеза које Србија има. Практично, ЕУ успорава наше придруживање из разлога који представљају неодговоран однос наше власти према сопственим грађанима, а не због спољнополитичких играрија.

Наравно, поклањање „НИС-а“ „Гаспрому“, нуђење других јавних предузећа под истим условима, скоро бесплатно, неће бити дочекано са задовољством у Бриселу. Истовремено ЕУ и Русија међусобно имају много интензивнију економску и политичку активност, него ми и Руси.

Заблуда о присним братским међусобним односима, трабуњања о вечној, историјској, али и дањашњој економској и политичкој помоћи Русије, дубоко утемељена код већине грађана, немају никакво реално покриће.

С: Какву би спољну политику, по Вама, морала да води Србија? Јуначење Вука Јеремића се, очито, осим њему лично, није исплатило?

З.Ж: Спољна политика сваке савремене функционалне државе служи за остваривање највиших националних интереса. Утврђени највиши национални интерес Србије јесте пут ка придружењу ЕУ. Врло су јасни услови које је Брисел пред нас поставио и које ми морамо да остваримо. Остваривање тих претпоставки није ни лако, ни безболно, али оно доноси огромну шансу за мирнији и богатији живот следећих генерација. Брзина приближавања ЕУ је од велике важности, јер смо ми у огромном заостајању за другима. Дакле, ми морамо што пре, уз што мање мука и жртава, да достигнемо стандарде који нас квалификују да постанемо чланица ЕУ. То све зависи од нас у Србији, али и од страних партнера.

Дипломатија је занат, вештина којом се спроводи утврђена спољна политика, коју усваја Влада Србије. Министарство спољних послова само извршава и спороводи ту политику, а министар не треба да буде никаква медијска звезда, жонглер или гутач ватре, већ професионалац који своју вештину користи за јавно добро, а не превасходно за личну афирмацију.

Шта се десило последњих година? Наш спољнополитички положај је јадан, због непостојања јасне утврђене спољне политике, али и због квазипатриотских егзибиција министра спољних послова. Наклапање о четири стуба наше спољне политике, о земљама БРИКС-а као о стратешком партнеру, о несврстанима и ко зна све чему, довело је до тога да се заоштри дипломатска реторика, али и суштински однос главних држава ЕУ према нама. Сурово јасне изјаве немачких званичника последњих дана, по питању Косова, јесу последице „Сунђер Боб“ дипломатије која је вођена последњих година.

С: Укинуто је међународно надгледање Косова? Шта очекујете, нову сеобу Срба под Томиславом или ће компликовање међународних односа (Сирија, Иран, Израел, Курди, Турска) помоћи нашој земљи?

З.Ж: Било који конфликт и заоштравање у било ком делу света не помаже Србији, напротив. То је још једна од многобројних српских заблуда. Много је боље да се нама баве дипломате високог ранга оних држава које доминантно одлучују данас, него њихови нижеразредни заменици и помоћници.

Независност Косова и даље, после укидања надгледаности, није у пуном капацитету, али утицај Београда на дешавања јужно од Ибра не постоји од јуна 1999. године. Враћање целокупног Косова под суверенитет државе Србије је немогуће, ни данас, ни било када у будућности, без обзира на међусобне односе великих сила. Србија мора да се избори за заштићен аутономни положај Срба северно од Ибра и за високе гаранције безбедности наших сународника у осталим деловима Косова. За то су нам потребни савезници, пре свега водеће државе ЕУ и Америка, јер је заинтересованост Русије и Кине за Косово мала, а и њихов реални утицај на терену никакав. У том правцу треба позиционирати наше спољнополитичке приоритете и активности. Само на тај начин можемо очувати наду да неће доћи до нове, последње сеобе Срба.

С: Да ли ћете се Ви умешати у трку за првог човека ДС-а?

З.Ж: Мислим да је члановима Демократске странке неопходно понудити алтернативу политици и руководству које води странку странпутицом последњих осам година. Тадић и Ђилас нису алтернатива један другом, они су само различита амбалажа за исти, неквалитетан производ. Да међу њима постоји минимум морала и одговорности, они и не би били противкандидати. Наиме, потпуно је природно да председник партије која је изгубила парламентарне изборе, а сам и председничке, поднесе оставку и апстинира на следећим унутарстраначким изборима. То је неписано, али апсолутно поштовано правило широм Европе, а ДС мора и на тај начин показати спремност на прихватање европских стандарда и принципа. То што је политичка сцена Србије препуна вечитих председника странака који су неколико пута губили изборе, не сме и не може бити оправдање за демократе, јер ми увек морамо бити изнад паланачког просека.

Ако у ДС постоји свест о неопростивим грешкама које су почињене од 2004. године до данас, ако у странци постоји довољно храбрих људи који су спремни да зауставе даље посрнуће ДС и ако има довољно енергије неопходне за повратак изворним вредностима, програмским циљевима и методологији по којој су они некада остваривани - сигурно је да ће бити довољно кандидатура које ће ме предлагати за председника странке. Ако нема те свести, храбрости и воље, кандидатура ми и није потребна.

С: Од чега Зоран Живковић данас живи, пошто сте, бар формално, ван политике, а потпуно је јасно да се у Србији од политике најбоље живи?

 

Ђиласова победа би такође била прослављена осветом и казненом експедицијом која би недељама крстарила Србијом и брутално искључивала и отпуштала са посла све ове који су мислили својом главом и имали храбрости да то што мисле и јавно кажу. ...Уколико се појави посебно повољна понуда, Ђилас би био спреман и да прода ДС...

 

З.Ж: Никада нисам користио ни минимум привилегија које може донети политика, ни у време када сам се тиме професионално бавио, ни након тога. Приватним предузетништвом почео сам да се бавим пре више од 25 година и то је, осим времена када сам био на градским или државним функцијама, једини извор финансија за живот моје породице. Тако сам наставио и након одласка из политике, до дана данашњег. Пружам консултанске услуге и сувласник сам у два привредна друштва. Пре две године, надлежни порески органи су, по налогу са врха државе, извршили потпуну контролу рада тих предузећа и нису утврдили било какву мањкавост. Такође, пореска полиција је извршила упоредну анализу мојих прихода и вредности моје имовине и закључила да је све законито. И без тога сам мирно спавао јер, за разлику од многих политичара, имам и чисте руке и чист образ.

С: Ви сте један од главних заступника тезе, ЕУ без алтернативе? ЕУ се грчи, да не кажемо распада, зашто би Србија срљала по сваку цену у ЕУ? Или мислите да су Русија, Кина, Индија, Бразил предалеко да би се Србија окренула том делу света?

З.Ж: Србија је историјски, културолошки, политички и економски упућена на ЕУ, а и већинско расположење грађана је такво. Сваки покушај релативизације ових чињеница наноси огромну штету Србији и данас и у будућности. Где су се школовали Срби од 18.века до данас? У Европи. Где су штампане прве књиге на српском језику? У Европи? По ком узору је стварана организација модерне српске државе? По белгијском, европском. По који стандардима је индустријализована Србија? По немачким, европским. Где већ пола века иду српски гастарбајтери? У Европу. Где се и дан-данас исељава наша млада интелигенција? У Америку и Европу... Таквих примера има још много.

Наш највећи спољнотрговински партнер је ЕУ, укупан извоз Србије у Бразил, Русију, Индију и Кину је мањи од нашег извоза у Црну Гору.

Уз све мане и компликације у нашим односима са Бриселом, ЕУ је једина могућност наше економско - политичке интеграције, а без тога Србија у будућности нема никаве шансе. Ако алтернатива постоји, зашто је нико до данас није озбиљно представио?

С: Када сте гледали извештај са седнице ГО ДС, да ли сте у редовима видели људе који би могли да позитивно утичу на дешавања у ДС, а који сада нису у првом плану? Конкретно, има ли других осим Тадића, Ђиласа и њихових екипа?

З:Ж: Не, нажалост, Главни одбор ДС је права слика странке данас. За столом у Председништву седе лицемерно насмејани функционери, који један о другом мисле све најгоре, а испред њих, у прва два реда гурају се и мрко гледају њихови чауши. Остали чланови, са десетак часних изузетака, јесу велика група малих климоглаваца, који или немају своје мишљење о било чему или, ако га имају, чине све да га сакрију дубоко у себи.

Квалитетних људи има у чланству, али они су или склоњени или су се сами повукли стидећи се тога у шта им се странка претворила. Несумњиво је да су мањина у односу на новопридошле гомиле које су довели Тадићеви сарадници, обећавајући им посао, функције, привилегије. Надам се, ипак, да та мањина правих демократа има снагу за обнову, за нови почетак Демократске странке. Без њих ДС нема будућност.

С: Нова влада најавила је испитивање спорних приватизација из ранијег периода. Реч је, пре свега, о списку 24 спорне приватизације за које је ЕУ тражила да буду испитане. Неке од тих фирми су приватизоване и у ваше време. Да ли Вас то брине? Рецимо САРТИД?

З.Ж: Радује ме та најава нове владе, али сумњам у њихову искреност. Сигурно је да треба истражити све афере, па и ове о 24 приватизације, и на суду ставити тачку на њих. Осудити евентуалне кривце и завршити ту тему.

Нажалост, морам да поновим да сумњам у то. То је најављивао и Коштуница, који је водио две владе, па није учинио ништа, Тиме је претио и Тадић, али Цветковићева влада ни ту није урадила ништа. Зашто се то гласно најављује, а онда та тема оде у запећак?

Гласна најава оваквих истрага је обично последица притиска из ЕУ, а галама се стишава оног тренутка када истрага наиђе на некога ко је штићеник актуелне власти, а таквих има много. И у данашњој влади седе они у време чијег министровања су вршене те сумњиве приватизације (Дачић, Динкић, Кркобабић, Веља, Љајић и други), али и многи чланови и штићеници СНС-а су у њима учествовали.

САРТИД је једина компанија са тог списка за коју се погрешно сумња да је приватизована у врема када сам ја водио српску владу. Тачно је да је 2003. године Смедеревска железара добила новог власника, амерички US Steel, али то није била приватизација по Закону о приватизацији, за чије спровођење је надлежна Влада преко агенције за приватизацију, већ продаја из стечаја, за коју је био надлежан Трговински суд. Без обзира на то што ту не постоји могућност моје објективне или субјективне одговорности, мислим да је то била одлична одлука и да је само амерички партнер могао да спаси тог гиганта. Мерено реалним економским аршинима, најбољи производни резултати у историји Сартида постигнути су између 2004. и 2010.године. Данас железара не ради и нема скоро никаве шансе да поново проради.

Разговарао Владан Динић