Početna strana > Prikazi > Propaganda i nevidljiva vlast
Prikazi

Propaganda i nevidljiva vlast

PDF Štampa El. pošta
Branislav Omorac   
nedelja, 07. jun 2015.

Prikaz knjige Edvard Bernajs, Propaganda, Amonite, Beograd, 2014. (str. 141)

Edvard Bernajs (1891-1995), društveni naučnik austrijsko-američkog porekla, rodonačelnik je industrije „odnosa sa javnošću“ i teoretičar propagande. On je u svom radu kombinovao ideje Gistava Le Bona o „psihologiji mase“ sa psihoanalitičkim pristupom Sigmunda Frojda.

Njegova knjiga Propaganda, prevedena na srpski jezik tek prošle godine, nakon skoro čitavog veka (knjiga je originalno izašla iz štampe 1928. godine), daje opis mehanizama manipulacije javnim mnjenjem. U 11 poglavlja, Bernajs razrađuje načine na koje se propaganda, koju shvata kao neophodnu dok se ne zloupotrebi, odvija. Njegovim rečima, „svrha ove knjige je da objasni strukturu mehanizma koji kontroliše javno mnjenje i da pokaže kako njome funkcioniše naročiti savetnik koji traži način da kreira javno odobravanje za određenu ideju ili robu“ (str. 21). Demokratija je, prema autoru, evoluirala u skladu sa razvojem društva i povećanim zahtevima javnosti, pa je postojala potreba da ona razvije svoju grupnu svest i pojednostavi svoje kolektivno razmišljanje „u željenom pravcu“.

Autor u knjizi piše o organizovanju haosa, novoj propagandi i novim propagandistima, psihologiji odnosa sa javnošću, biznisu i javnosti, propagandi i političkom vođstvu, aktivnostima žena i propagandi, propagandi u obrazovanju i socijalnoj službi, o umetnosti i nauci i o mehanici propagande. Bernajs podjednako detaljno opisuje mehanizme propagande u svim oblastima života.

Edvard Bernajs definisao je propagandu kao „dosledan, istrajan napor uložen u kreiranje ili oblikovanje događaja da bi se uticalo na odnos javnosti prema nekom poduhvatu, ideji ili grupi“ (str. 27). On propagandu vidi kao legitimnu formu ljudske aktivnosti. „Bilo koja grupa, bilo da je društvena, religiozna ili politička, koja poseduje izvesna verovanja i pokušava da ih učini poznatim, bilo u govornoj ili pisanoj reči, praktikuje propagandu“ (str. 25).

Autor naglašava da je „svesno i inteligentno manipulisanje navikama i mišljenjima masa važan element demokratskog društva“, te da „oni koji manipulišu ovim nevidljivim mehanizmom društva čine nevidljivu vlast koja je istinska vladajuća snaga našeg društva“ (str. 15). Smatra da ovi nevidljivi vladaoci i ne znaju identitet članova zvanične Vlade, iako zajedno sa njima vladaju. Ono što bi u nekom razgovoru bio predmet žestoke polemike, za autora je činjenica – veoma mali broj ljudi, „koji razumeju mentalne procese i društvene obrasce masa“ upravlja našim životima, oblikuje naše navike i razmišljanja, etiku, u bilo kom segmentu života, ne samo u sferi biznisa ili politike.

Ovaj „majstor spina“ svojom knjigom, koju je Čomski okarakterisao kao „iskreno i praktično uputstvo za upotrebu propagande koje pruža puno uvida u način funkcionisanja nekih od najmoćnijih i najuticajnijih institucija savremene industrijske države kapitalističkih demokratija“, uverava da propaganda nikada neće izumreti. Ima uslovno pozitivno mišljenje o njoj, jer, da li je dobra ili loša, zavisi od ispravnosti objavljenih vesti i stvari za koje se zalaže. Ona može postati nemoralna i nedostojna samo onda kada njeni autori svesno i sa namerom šire ono za šta znaju da su laži ili kada teže da postignu efekte za koje znaju da će se sastojati od umnožavanja predrasuda i štete za opšte dobro.

Noam Čomski

Iz toga sledi da je propaganda u međunarodnoj politici mahom izgubila svaki pozitivni smisao. U cilju stvaranja pristanka domaćeg stanovništva za vojni avanturizam ili druge vrste kažnjavanja, ne preza se od demonizovanja neprijatelja svim sredstvima. Jugoslavija, Irak, Libija, stradali su od posledica intervencija zapadnih država, uz prateću halabuku njihovih medija koji su uticali na javnost i stereotipizirali čitave narode. Čak se ni mirovni pokreti nisu oglašavali. Bernajs je proročki napisao ono što se nije izmenilo do sada: „...manipulatori patriotskog mišljenja okoristili su se mentalnim klišeima i emotivnim navikama javnosti da proizvedu masovne reakcije protiv navodnih zverstava, terora i tiranije neprijatelja“ (str. 29). U kombinaciji sa medijima, eksplozivnost propagande uslovila je da sa punim razlogom pridajemo negativno značenje ovoj reči kada je reč o politici. Međutim, iz razloga što se i kampanja prikupljanja pomoći za dete koje mora na operaciju u inostranstvo takođe podvodi pod propagandu, ova reč ne može imati univerzalno vrednosno značenje.

Ne postoji nikakvo opravdanje za činjenicu da je ova knjiga prevedena na srpski jezik čak 86 godina nakon što je objavljena u SAD. Ona obrađuje temu koja je aktuelna u svakom vremenu. Knjiga predstavlja uputstvo za razumevanje i lakše snalaženje u mnoštvu informacija kojima smo izloženi, oruđe za razlikovanje informacija opterećenih propagandom od onih koje to nisu. Ipak, impresije ovom knjigom nikako ne bi smele da smetnu sa uma činjenicu da je Edvard Bernajs svojim mislima i delima služio svemu, samo ne dobru u svetu na koje se često poziva. U svojoj autobiografiji iz 1965. prisećao se večere u svom domu 1933. godine kada mu je američki novinar i ratni dopisnik Karl Fon Vigand rekao da je pričajući sa Gebelsom o uspehu nacista u Nemačkoj saznao da je kasniji ministar propagande Trećeg Rajha koristio Bernajsovo delo Kristalizovanje javnog mnjenja kako bi usmerio Nemce u pravcu konačnog rešenja pitanja Jevreja u Nemačkoj. Da li je moguće da autor nije bio svestan velike šanse da njegove ideje budu upotrebljene za svrhe potpuno različite od njegovih težnji, ako pretpostavimo da su one bile tu za opšte dobro? Bernajs je direktno kao propagandista učestvovao u obaranju legitimnog i demokratski izabranog predsednika Gvatemale Arbenza Guzmana 1954.

Jozef Gebels

U liniji sa Volterom Lipmanom, teoretičarem liberalne demokratije koji je u demokratijama isticao postojanje dve „funkcije“, a to su specijalizovana klasa, odgovorna za vršenje javnih poslova, ona koja je u stanju da shvati i rešava probleme na visokom nivou, dok svi ostali spadaju u „zabludelo krdo“, čija je uloga da budu posmatrači u demokratiji, a ne učesnici, Bernajs govori o „inteligentnoj manjini“ koja bi trebalo da propagandu sprovodi kontinuirano i sistematično. Na taj način, on se ne razlikuje od stava Lipmana, već ga samo potvrđuje drugim rečima.

Volter Lipman

Ova knjiga je neizostavna za razumevanje naličja demokratske kulture razvijenih industrijskih kapitalističkih država. Živimo u vremenu obilja kontradiktornih vesti kada je gotovo nemoguće razaznati šta je istina, a šta konstrukcija. Slažem se da propaganda nikada neće nestati, ali ova knjiga pomaže da se ide u korak sa njom, da se lakše prepoznaju informacije opterećene skrivenom agendom i da se podigne svest javnosti i njena kritička oštrina kada je u pitanju odnos sa vlašću.

Sve pohvale idu izdavačkoj kući Amonite i Vladimiru Krakovu na odličnom poslu i prevodu. Zahvaljujući njima, čitanjem ove knjige, od sada i na srpskom jeziku, imamo jedinstvenu mogućnost da se uverimo u razliku koja postoji između onoga što nam se zvanično govori i onoga što se radi u naše ime, „za naše dobro“, bez našeg znanja, ali sa našim konačnim pristankom.