субота, 23. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Саиф ел Ислам Гадафи – последња шанса или нада у нови либијски почетак?
Савремени свет

Саиф ел Ислам Гадафи – последња шанса или нада у нови либијски почетак?

PDF Штампа Ел. пошта
Бранислав Оморац   
петак, 22. јул 2016.

Вест да је Саиф ел Ислам, син Муамера Гадафија, ослобођен прошла је готово незапажено у светским и домаћим медијима. Циљ – да Либија постане место безакоња уз постављање марионетске и Западу послушне владе, те увлачење Либије у демократске окове остварен је, а све што се затим дешавало у земљи остало је без веће пажње на Западу, осим када је убијен амерички амбасадор када је Либија поново дошла у њен епицентар.

Занимљивост у вези са убиством америчког амбасадора је што је извештај Америчког конгреса о дешавањима у Бенгазију те вечери открио да су групу Американаца те вечери спасли ни мање ни више него Гадафијеви лојалисти. Можда ће америчка влада у наредном периоду остати и због тога нема на развој догађаја који иде ка томе да још једног Гадафија Либијци виде на свом челу.

Либија је 2010. заузимала 53. место међу 163 земље које су анализиране у одређивању индекса хуманог развоја. На крају 2015. извештај УН по истом индексу показао је пад Либије на 94. место. Влада Либијске Џамахирије је током 2008. и 2009. потписала уговоре са Русијом и Кином о набавци најсавременијег оружја и изградњи пруге. Ипак, сарадња са Западом није јењавала. Либија је свој просперитет градила на добрим односима и са Истоком и са Западом. То се показало као кобна грешка, бар када је један политички смер у питању.

Од почетка новог миленијума Либија се одрекла програма за развој оружја за масовно уништење, те је уништила/предала количине хемијског оружја које је поседовала. Чинила се као стабилан партнер Запада у борби са тероризмом.

Крајем 2010, са почетком у Тунису, уследила је серија догађаја познатих као ''Арапско пролеће''. Седамнаестог фебруара 2011. сукоби су отпочели и у Либији, у Бенгазију најпре, да би се убрзо проширили. Када су се војска и влада стабилизовале, отпочеле су контраофанзиву. Пре него што су ушли у Бенгази, део НАТО предвођен Француском започео је бомбардовање земље.

Иако су према резолуцији СБ УН 1973 авиони дела НАТО били надлежни само за контролу ваздушног простора и спровођење мере забране летова, авиони коалиције постали су ваздушна подршка побуњеника на земљи. Након скоро пет месеци бомбардовања Триполи је пао у руке побуњеника, а након седам месеци пало је и последње упориште Гадафијевих лојалиста - Сирт, где је званично убијен и Муамер Гадафи 20. октобра 2011.

Нада да ће се ствари преокренути у корист Гадафијевих лојалиста сплахнула је убрзо након тога, али не толико због смрти вође Ал Фатах револуције из 1969, већ због хватања његовог сина Саифа ел Ислама, који је био виђен за наследника вође Либијске Џамахирије. Од 21. новембра 2011. Саиф се налазио у притвору у месту Зинтан који држи племе Бербера, током грађанског рата, ненаклоњеног либијској влади и војсци.

Племена у Зинтану која су држала сина Муамера Гадафија одбила су да га предају квазисуду у Триполију, где је у међувремену осуђен на смртну казну. Зинтан и друге групе, које су заједнички циљ имале током борби 2011, политички су се очекивано разишле након обарања власти те године.

Убрзо су спорови кулминирали. Након жестоких сукоба током 2014. међународни аеродром у Триполију скоро је у потпуности уништен када су се сукобиле јединице из Зинтана и исламистичке милиције из Триполија и Мисрате, града на обали Либије, поред Бенгазија, главног упоришта побуњеника током грађанског рата 2011.

Да бисмо боље разумели ситуацију, неопходно је рећи да је традиционална структура либијске власти сачињена од мноштва племена, која су деценијама имала кључни ауторитет који сада покушавају да обнове. Либија је договор племена о заједничком животу. Уколико тог договора не буде било, у перспективи најмање што се може очекивати је деоба Либије на три дела који данас постоје као три региона: Сиренаика, Триполитанија и Фезан.

Либија данас је држава без закона, правде и јасне структуре власти. Сада постоје де факто две владе. Једна је међународно призната  и зове се Влада националног јединства. Ова влада је створена са циљем да помири интересе власти у Триполију коју су тада држали исламисти окупљени око тзв. Владе националног спаса и друге владе у Тобруку. Исламисти су пристали, уз вероватно одређене компромисе, да јој препусте власт, те су поднели оставке почетком априла ове године. Влада националног јединства формирана је 2. јануара ове године, а њен премијер је Фајез ел Сарај. Друга актуелна влада, са седиштем у Тобруку, на крајњем истоку земље, формирана је 4. августа 2014, а председавајући је Агула Салех Иса. Обе владе са својим милицијама контролишу одређени део земље.

Владу националног јединства већ потреса нестабилност. Почетком јула четворица министра кабинета поднели су оставке на своје функције.

Амерички државни секретар Џон Кери  упозорио је фебруара ове године да Либија прети да постане пропала држава. Амерички командир за Африку тврди да је Либија већ пропала. Вашингтон пост у својим разматрањима наводи да је главни узрок неуспеха либијске транзиције ка демократији некомпетентност револуционара који су у самом старту били подељени.

За разлику од првих постгадафијевских избора 2012. када је на изборе изашло 60 одсто грађана, на изборе јуна 2014. изашло их је свега 18 одсто. Као разлог може се навести недостатак безбедности у земљи, одсуство перспективе, речју, слом фебруарске револуције.

Извесну наду за бољу либијску будућност унео је генерал Џамахирије Калифа Хафтар, који је током 2011. прешао на страну побуњеника. Створивши савезништво са племеном у Зинтану, он је маја 2014. покренуо операцију ''Достојанство'' како би екстремистичке елементе избацио из Бенгазија и евентуално повратио контролу и над обалским градовима и коначно самом престоницом. Та акција нема јасног успеха до данас. Перспектива у ситуацији постојећих актера је да Либији прети нови грађански рат, овај пут, између наоружаних јединица Владе националног јединства и њеног пандана у Тобруку.

Акција исламиста у Триполију и борбе које су резултовале уништењем аеродрома јасно су показали дубину поделе земље. До данас ова поларизација опстаје уз међународни уплив који је врло важан да не би био поменут. Наиме, Уједињени Арапски Емирати и Египат подржавају напоре Хафтара, док Катар, Судан и Турска подржавају владу у Триполију.  

У међувремену умешао се нови фактор - "Исламска држава". Током 2015, искористивши вакуум, ИД је заузела град Сирт, као и оближња нафтна поља. Две владе једна другу оптужују за сарадњу са ИД. Либијски огранак групе формиран је 13. новембра 2014.

Саиф Гадафи је једна од најзначајнијих фигура која би Либију могла да извуче из хаоса и која би показала да је либијски народ у стању да се наново самоорганизује и одстрани милиције које је НАТО подржао када је разарао земљу 2011. У Британији школован, са подршком највећих племена попут Гадафа, Верфала и Зинтан, са великом подршком становништва које у њему види могућност за уједињење земље, он јесте либијска нада. Нема сумње да сентименти везани за Саифовог оца играју битну улогу.

После 42 године власти остављен је дубок траг. Либија није била у вестима због хаоса и свирепог рата, већ због екцентричности Гадафијеве личности и напретка Либије. Можда је тамошњим грађанима управо такав лидер одговарао, али је медијско претпостављање сензационализма објективној информацији и политичка безобзирност европске клике условила управо супротно.

Када је Саиф Гадафи осуђен на смрт у суду у Триполију, пресуда је изазвала снажне протесте у Либији, као и у Египту. Од краха либијске владе 2011. грађани константно живе у ратном стању и у страху од помахниталих хорди које шире правду у сомалијском стилу.

Након званичног краја рата 2011. црнци су били међу главним метама револуционара који су их оптужили да су били блиски Гадафију и да су се борили на његовој страни. Талас расизма који је тада захватио Либију био је разоран. Ипак, Запад је оћутао.

Иако толерантан почетком новог миленијума, те виђен као главни заговорнк приближавања Либије и Запада и њеног одустајања од развоја оружја за масовно уништење, Саиф током 2011. мења тон и у интервјуу за РТ новинарки Марији Финошиновој на питање како је могуће да се за само три године, од његове одбране докторске тезе на престижној Лондонској школи економије и пријема код Тонија Блера, до данас околности тако промене говори следеће: ''То је добра лекција за све, за нас и остале. Добили смо поруке од многих земаља, Ирана и Северне Кореје међу њима, које тврде је Либија починила грешку; одрекли сте се оружја за масовно уништење, престали сте да развијате оружје дугог домета, постали сте веома блиски са Западом и ово је резултат. Дакле, шта ово значи? Ово је порука свима. Морате бити јаки. Никада им не смете веровати. Морате увек бити на опрезу, јер они немају пријатеље. Преко ноћи могу променити мишљење и почети да вас бомбардују. Исто се може десити било којој земљи''.

Либија до данас трпи последице само својих грешака. Као и у другим случајевима, Запад је проманашао пету колону, усијане главе које су можда имале најбољу намеру, али које су спровеле оно што је било у западном интересу, не интересу њихове земље.

Слобода за Саифа може представљати слободу за Либију. За Либију која је некада била јединствена и просперитетна земља, са својим проблемима који се нису могли решити интерном имплозијом режираном споља.

Уколико Либијци смогну снаге да погледају једни другима у очи након свега и да се уједине након што су сведочили последицама своје наивности у вери ''добрим саветима'', ''неопходности демократског преображаја'' и осталом приглупом западном агендом поновљеном толико пута разумеће да непријатељ није међу њима.  

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер