Rečnik javašluka

Prikaz knjige Bojana Jovanovića Rečnik javašluka, Prometej, Novi Sad

U knjizi Rečnik javašluka Bojan Jovanović određuje pojam javašluka kao prevladavanje proizvoljnog kao mere i kriterijuma odnosa prema svetu, a upotrebljava se kolokvijalno u značenju rasula, nereda i odsustva pravila koje pojedinci koriste da rade po svojoj volji. Ovo određenje daje preciznu kvalifikaciju društvenog stanja danas. Autor postavlja pitanje zašto se udaljavamo od stvarnosti i gubimo u lavirintu svakodnevlja a vreme potrebno da stignemo do cilja postaje mera našeg zaostajanja. Brzina je u savremenom svetu postala apsolutna vrednost a zagovornici sporosti se ipak bezuspešno suprotstavljaju kultu brzine.

Za Bojana Jovanovića javašluk nije etnobiološki determinisan niti bi se mogao dovesti u vezu sa crtom hipotetičkog nacionalnog karaktera, već on prvenstveno zavisi od određenih sociokulturnih uslova u kojima se formira stanje svesti, izvesnih predstava i moralnih shvatanja. Bojan Jovanović smatra da se o javašluku može govoriti u kontekstu mentaliteta jednog kolektiva, a uslovljen je i modelovan zavisno od postojećih prirodnih, istorijskih i sociokulturnih faktora. Zato se i mora naglasiti razlika između karaktera i mentaliteta, jer karakter je mnogo dublje i razgranatije određenje ličnosti.

U ovoj knjizi se postavlja niz izuzetno značajnih dilema – zašto se udaljavamo od stvarnosti i gubimo u lavirintu svakodnevlja, šta je za nas taj tegobni i onespokojavajući lavirint. To je upravo suočavanje sa pojavom javašluka u mnogim oblastima življenja (autobus kao ogledalo naše naravi, buvljak, sajam knjiga kao vašarište improvizacije, dominacija paganskog u narodnom stvaralaštvu, vidovnjaci na medijskom nebu, gašenje knjižara, efekat samozaborava kao izraz izgubljenog dostojanstva i ruganje svojim žrtvama, fatalističko shvatanje trajanja pod izgovorom „život je takav“, razmere naše mentalne zapuštenosti, uloga kletve u političkom govoru i životu, neumerenost i prekoračenje granica svojih mogućnosti, kafana kao svojevrsni srpski parlament uz blagu ironiju da treba deparlamentarizovati kafanski život, kič titoističke harizme i tragovi nekadašnjih samoobmana, pristojnost i njen značaj u komunikaciji, olako odricanje od tradicije, stvaranje negativnog stereotipa o Srbima, neosnovanost tvrdnji o našoj nacionalnoj sklonosti ka ubijanju sopstvenih vladara, udvorički put slave naših pisaca).

Sve su ovo teme svojevrsne mitologije našeg svakodnevnog života koje čine bogato i višeznačno tkanje ove knjige. U isto vreme one govore o širokom spektru interesovanja autora. Ova knjiga je dragocen vodič kroz razne oblike našeg mentaliteta. Bojan Jovanović je izrekao mnoge gorke istine o našim zabludama i istorijskim nedoslednostima i to ne kao nekakav mrzitelj svog naroda već upravo kao odgovorni intelektualac koji dobro poznaje njegove mane i vrline.

Postoje tekstovi u knjizi koji čine njen drugi sloj u kome se raspravljaju izuzetno važna pitanja srpskog nacionalnog identiteta, jezičke politike, uzroci i dometi petooktobarske revolucije, tzv. vojvođanskom identitet, pojavi nacionalnihilizma, obnavljanje tradicije i njen uticaj na savremenu politiku, samosakaćenje radnika, fašizam, jugoslovenska ideja i školovani primitivci.

U ovim tekstovima se Bojan Jovanović javlja i kao analitičar politike i političkih događaja. Autor smatra da se u oktobru 2000. godine ispoljio ogroman i iskreni demokratski narodni potencijal koji je i osnova na kojoj su počivali i u velikoj meri počivaju i danas svi kasniji demokratski režimi. Njegova osnovna ocena je sadržana u tvrdnji „da energičnost sa kojom je promenjena vlast nije dosledno i na odgovarajući način sprovedena i u samom načinu novouspostavljenog vladanja. Taktiziranje, kompromiserstvo i sračunato oklevanje donelo je uništavanje početnog narodnog entuzijazma koji je težio radikalnijim promenama.“ Nije bilo, kako to kaže Bojan Jovanović, pravih i odlučnih poteza i zato naše vreme još uvek sporo teče, a okamenjene strukture vlasti stvaraju utisak da su nepomerive i nepromenjive. Tako je i došlo do velike oseke demokratskog talasa a na delu je i dalje odlučujući uticaj partijske države i partijske kadrovske nomenklature. Dolaskom na vlast novih partija uspostavljen je identičan sistem partijske kontrole svih bitnih aspekata društva. Za obične nepartijske građane stanje postaje beznadežno.

Raspravljajući o podeli kalendara postavlja pitanje „da li je nekritičko verovanje u novo kao bolje, lepše i perspektivnije od starog podrazumevalo i odricanje od sopstvene tradicije zarad formiranja i potvrđivanja novog identiteta“. Za njega je slavljenje praznika po julijanskom kalendaru praćenje traga trajne i žive prošlosti i na taj način se razvija i čuva samobitnost. U tekstu „Ljuti nacionalnihilisti“ razmatrano je izuzetno važno pitanje nacionalizma u Srbiji. Autor utvrđuje da postoje veoma uticajne političke snage koje prema sopstvenoj naciji pokazuju kritičku isključivost i proglašavaju je kao isključivog krivca za raspad Jugoslavije i sve nesreće i zločine građanskog rata koji su kasnije usledili. To je svojevrsni nacionalnihilizam koji se posebno javlja u Srbiji i jedino kod Srba.

Bojan Jovanović kaže da se pojedinačni društveni i kulturni ekscesi pretvaraju u opšte pojave koje se smatraju bitnim nacionalnim karakteristikama. To su žilavi ostaci titoističkog načina mišljenja o srpskoj krivici i velikosrpskoj hegemoniji koja po nacionalnihilistima nikada nije poražena. U tom idejnom sklopu srpski nacionalni identitet je smatran manje vrednim od jugoslovenskog, a isticana je i razlika između srpskog osvajačkog i hrvatskog odbrambenog nacionalizma. „Domaći nacionalnihilisti su sveštenici stereotipa o Srbima kao glavnim krivcima za ratove na prostoru bivše Jugoslavije. Zbog te nametnute i često samoprihvaćene kolektivne krivice, oni smatraju da Srbi moraju da plate najveću cenu i da se pomire ćutke sa svim zločinima učinjenim nad njima. Ovdašnji nacionalnihilisti vide u sopstvenom narodu isključivog krivca za aktuelne nesreće i učinjeno zlo.“ Na ovaj način autor ove knjige je na veoma jasan način precizirao idejnu poziciju nacionalnihilista.

Bojan Jovanović je ocrtao još jednu važnu odliku ove grupacije. „Tolerantni prema zločinima koji su drugi počinili Srbima a neumorni u optuživanju Srbije za uzroke ratnih stradanja na području nekadašnje Jugoslavije, njihovo kritičko delovanje karakteriše izražena netolerancija, nerazumevanje i ogorčenost. Mržnja daje njihovom nihilizmu ljutinu i aroganciju.“

Veoma je značajna konstatacija da sve više postajemo nacija u zakašnjenju jer smo ophrvani kulturnim anahronizmom, pasivnim tradicionalizmom, zatvorenošću i nesposobnošću da shvatimo i prihvatimo duh novog vremena. I u ovom pogubnom i razarajućem kašnjenju javašluk igra veliku ulogu jer on „suprotno vladavini pravila, reda i standarda, omogućuje pojedincima da se shodno svojoj moći tako ponašaju jer znaju da ne postoje mehanizmi koji bi ih primorali da čine drugačije.“

Bojan Jovanović nekoliko puta ističe da javašluk nije naša genetski prenosiva mentalna odlika što pokazuje kako naši ljudi funkcionišu u društvima koja su uređena i u kojima se poštuje red i određene vrednosti. U tekstu „Srbi i istina“ veoma je jasno analizirano epohalno otkriće direktora Narodne biblioteke Sretena Ugričića da „Srbi ne poštuju istinu. To je, misli se ovde, naivnost, glupost i nemoć, ako se oslanjaš na istinu i zavisiš od istine. Umesto diktature proleterijata zavladala je diktatura srpstva.“ I u to diktaturi srpstva je upravo veliki poštovalac istine Sreten Ugričić, upravnik u nekoliko mandata najvažnije srpske nacionalne i kulturne ustanove. Ovaj iskaz o nepoštovanju istine kod Srba Bojan Jovanović je iskoristio da još jednom iznese svoje viđenje agresivne i dobro organizovane političke grupacije koja neprestano dokazuje srpsku kolektivnu krivicu. „Međutim, uprkos svojoj neistinosti ovakvi i slični stavovi postali su već karakteristični za srpsku kvazielitu koja na taj način izražava prezir prema svom narodu. Pojedinci iz te elite se trude da uvere sebe i druge kako je naš narod beznadežno zatucan, primitivan i bez samopoštovanja jer ignoriše istinu. Reći za čitav jedan narod da ne poštuje istinu spada u iskaze koji su daleko od istine, uvredljivi i neprihvatljivi.“

Pripisivanje kolektivne krivice Srbima neminovno dovodi do njihove optužbe za fašizam. Zato se autor ove knjige s pravom pita ko podmeće Srbiji kukavičje jaje fašizma. On se rezolutno opredeljuje da u Srbiji fašizam nikada nije imao ni teorijsko niti praktično uporište. Za njega je važno da se odredi i prema ideji jugoslovenstva i ono se u njegovom tumačenju kao prošireno srpstvo pokazalo pogubnim za Srbe, a jugoslovenstvo je simbol srpskog kašnjenja u procesu nacionalnog samopotvrđivanja. Očigledno je da su se srpski nacionalni interes i srpska država poslednja s teškom mukom politički i ideološki emancipovali od ove zavodljive utopije, koju su sudeći po svim relevantnim istorijskim činjenicama jedino iskreno prihvatili upravo Srbi.

Bojan Jovanović se u tekstu „Školovani primitivac“ osvrnuo na nepovoljno stanje u našem obrazovanju i kulturi, pozivajući se na stavove Slobodana Jovanovića o poluintelektualcu. Nedostatak odgovarajućeg kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja kao osnove za duhovni samorazvoj su po Slobodanu Jovanoviću glavni uzroci nastanka diplomiranog primitivca koji i danas u velikoj meri dominira ne samo u našem političkom životu. Umesto duhovnog samorazvoja i moralnog vaspitanja prožetog idealima humanizma, opšteg dobra i moralne vrline, diplomirani primitivac poseduje obilje sirove snage i političke ambicije za beskrupuloznu borbu u društvu. Bojan Jovanović ukazuje u ovoj knjizi na podmakli proces naše kulturne regresije jer su „danas diplomirani primitivci masovna pojava čije neobrazovanje i nevaspitanje postaje sve veće ukoliko se udaljavamo od izvornog principa kulture zasnovanog na oplemenjivanju našeg prirodnog bića i traženje zadovoljstva u odricanju od neposrednog i egoističnog zadovoljenja svojih nagona.“ Upravo je ova knjiga značajan doprinos izgradnji toliko potrebnog kulturnog obrasca zasnovanog na vrlini i služenju opštem dobru.