Стварање и присвајање вредности у глобалној економији - Да ли се капитализам може поправити?

 Приказ књиге: The Value of Everything: Making and Taking in the Global Economy, Allen Lane – Penguin, London Apr 2018 by Mariana Mazzucato

Маријана Мацукато данас је водећа ауторка у области економије иновација. Њена књига Предузимљива држава преведена је на петнаест језика и постала је светски бестселер. ( The Entrepreneurial State: Debunking Public vs. Private Sector Myths, 2013.) У новој књизи Вредност свега, стварање и присвајање у глобалној економији, она настоји да у центар пажње економске науке врати појам вредности. Наслов књиге је алузија на мисао Оскара Вајлда да је циник човек који зна цену свачему и вредност ничему. Друга велика идеја коју ауторка следи је Платонова: наратори владају светом.

Дефиниција вредности у економији је од кључног значаја, јер она је срж економске анализе. Питања на која треба одговорити су: зашто они који присвајају вредност добијају више од оних који је стварају; како се одређују производне границе; како се раздвајају производне делатности од непроизводних и паразитских; ко ствара вредности и одакле она долази.

Према ауторки, вредност је начин на који се различити чиниоци (људски, материјални и нематеријални, попут знања), установљују и комбинују како би се произвеле нове робе и услуге. Присвајање вредности је делатност којом се манипулише постојећим производним снагама. Темељна идеја књиге је да поистовећење извлачења вредности са њеним стварањем има узрок у погрешном резоновању економиста.

Треба разматрати како је аутпут произведен, шта је урађено са дохотком, како се он распоређује у економији, да ли је производ користан, да ли се повећавају привређивачке способности друштва, да ли је неко добро вредно уколико његова израда доноси лоше економске и еколошке ефекте.

Ауторка тврди да морамо поново отворити расправу о томе како настаје вредност и ко је ствара, шта јесте а шта није вредност. Владајући приказ о њој је мит. Они који имају моћ да контролишу наратив, одлучују о томе колика је цена. Нешто има вредност, а нешто нема, само зато што је неко тако одлучио. Наратори владају светом.

Развој теорије вредности

Теорија вредности у последњих четири стотине година се мањала. Меркантилсти су сматрали да је акумулација племенитих метала, нарочито злата, начин да се стекну национална моћ и просперитет. Они су препоручивали национални трговачки протекционизам и позитиван трговачки биланс, како би се стимулисао прилив племенитих метала, а обесхрабрио одлив.

Према физиократима, вредност потиче из пољопривреде то јест ако је нешто произведено употребом земље. Било која размена да следи, као трговина пољопривредним производима, не ствара нову вредност.

Вековима је доминирала радна теорија вредности. Економисти и филозофи у исто време, Адам Смит (Adam Smith), Дејвид Рикардо (David Ricardo) и Карл Маркс (Karl Marx), инсистирали су на разлици између оних привредника који стварају вредности од оних који само обрћу постојећу вредност, али и од оних оних који паразитирају на делатности других, као што је била земљишна аристократија. Вредност је објективна, темељи се на количини рада која је неопходна да би се нека ствар произвела, на начину употребе технологије, на односима капитал-рад, а цену условљавају трошкови производње.

Адам Смит је писао да рентијери воле да жању тамо где нису сејали. Рикардо је уочио значај расподеле, уколико она није праведна онда економија спорије расте. Његова пажња је била усмерена на аристократске ренте. Према Марксу, дефиниција производних делатности је последица историјских околности. Надница се утврђује класном борбом, а она страна која је јача, одлучујуће утиче на њену висину. Политички закључци радне теорије вредности су опасне, јер вредност схвата на објективним критеријумима производње, а све остале категорије, попут тржишних цена, њој су подређене.

Неокласична економја (маргиналистичка револуција), која настаје последњих деценија XИX века, чији главни протагонсити су Валрас, Џевонс, Маршал и др. (Leon Walras, Stanley Jevons, Alfred Mashall) уклања разлику између производних и непроизводних делатности, а државу сматра непродуктивном функцијом.

У савремној економији потпуно доминира субјективна теорија вредности, по којој је она одређена само динамиком цена услед оскудности добара и преференција потрошача. Према Карлу Менгеру, вредност произилази од корисности док трошкови производње, укључујући и трошкове рада, на њу немају утицаја. Нека делатност се оцењује последицама које ствара у специфичном стицају околности. Алфред Маршал је сматрао да економска анализа треба да се бави тражењем одговора на питање како мала или гранична промена у једној варијабли узрокује промене у другима. Према субјективној теорији вредности не постоје објективни стандарди вредности већ корисност неког артикла варира међу индивидуама.

Према неокласичној теорији, каптализам је ненасилан систем који вођен конкуренцијом доспева у стање равнотеже. Понуда и тражња за оскудним ресурсима регулишу вредност која се изражава у ценама и оне су њена мера. Сви проблеми у привреди настају због сметњи у глатком функционисању тржишта. Најбоље се алоцирају ресурси уколико постоје три услова: тржиште је комплетно (постоје тржиште роба, услуга, рада, капитала…); сви производи за којима постоји понуда и тражња продају се по познатим ценама; сви потрошачи се конкурентно понашају. Ако постоје наведени услови, успоставља се равнотежа на нивоу привреде. Све што има закониту цену на тржишту је вредност, она се изводи из цене, а висина плате показатељ је нечије продуктивности. Преовлађујуће схватање у савременој економији је да понуда и тражња одређују цене, и уколико постоји девијација, разлог је у неперфектном функционисању тржишта. Уколико се сметње уклоне, обезбеђена је коректна расподела дохотка између актера. Цена је последица било које трансакције која се слободно одвија на тржишту. Вредно је само оно што се може квантификовати и монетарно изразити. Субјективна теорија вредности овај појам потпуно одваја од структурних фактора.

Неокласична теорија почива на уверењу да су државни неуспеси већи од тржишних промашаја. Приватни интереси успевају да заробе државу и њено деловање подреде својој користи, заправо тако настају непотизам, корупција, кронерија, извлачење ренти захвлајујући контроли власти, а затим се погрешно алоцирају привредни чионици улагањем у неуспешне нове технологије, а истискују се приватни сектор из бизниса и предузетничке инвестиције које су ефикасније од државних. Према неокласичној економији, тржиште тако распоређује ствари да свако добија највећу корисност, а незапосленост постаје доборовољна, јер сваки незапослени је у таквој позицији због тога што више цени ленствовање него зараду. Редистрибуција се схвата као милост: тржиште је увек добро, а држава је увек лоша. Држава не ствара вредност, извор њених прихода су порези, који предстстављау трансфер вредности која се производи у приватном сектору.

За разлику од неокласичара, Кејнз (John Maynard Keynes) је утврдио да је равнотежа на тржишту могућа и у ситуацији ниског аутпута. То је стање у коме су понуда и тражња изједначене и не постоје подстицаји за промену, иако је укупни производ економије низак, а плате и запосленост депресирани. Кејнз је развио теорију о макроекономији, економији као целини, у којој државна потрошња може стабилизовати привредни циклус кад приватни бизнис слабо инвестира.

Маријана Мацукато тврди да је маргиналситичка теорија у ствари идеологија буржоазије чији је циљ био обарање Марксове теорије о експлоатацији. Настала је захваљујући политичком опоравку буржоазије, као оправдање њеног захтева за присвајањем целокупног профита. Математизација служи да овај приступ добије изглед науке, заправо економија по неокласичарима треба да више личи на Њутнову физику него на социологију. Циљ је био да се сузбије социјалситичка/комунистичка критика капитализма.

Према ауторки, одлука о томе шта је вредност арбитрарна је, она представља социјалну конвенцију. Које привредне делатности се сматрају важнијим од других од кључног значаја је за утврђивање правца развоја економије. Дефиниција вредности је ствар политике, њоме се утврђује какво друштво треба да буде, то није чисто економско питање. Економска мерења нису неутрална, њихови налази утичу на понашање. Владајући наратив о вредности утиче на то како је економија структурирана. Они који су моћни одлучују о томе шта је вредност и себе смештају унутар производних граница. Све до шездесетих година двадесетог века национално књиговодство почивало је на ставу да финансије не стварају вредност, него само обрћу постојећу, сматрало се да је финансијски сектор изван области производног. Данас је друкчије, већина економиста сматра да финансијери зарађају профит пружањем услуга које се сматрају производним. Финансијаки систем данас је третиран као да ствара вредност у реалној економији.

Теорија о томе шта је вредност је важна ради разјашњења који рад је продуктиван, а који није. О томе одлучују они који су толико моћни да могу да утврђују значење појмова и како се доходак распоређује.

Неокласичари инисистирају на тобожњој бруталној објективности цена. Међутим, цене могу да буду више или ниже од стања равнотеже и да тако дају поремећену слику о стварању вредности. Цене утврђују они који су моћни, а плаћају они који су слаби.

Раст не долази сам од себе, он мора бити обједињујући, треба свима да обезбеди праведан удео у добити, а не да добит присвајају махери који владају светом. Савремени капитализам функционише тако што привилегује оне који извлаче ренте, у односу на оне који производе. Извлачење ренте представља настојање да се доходак генерише не тако што се нешто производи, него тако што се наплаћују цене веће од тржишних и тако што се блокира конкуренција искоришћавањем специфичних предности или спречавањем уласка нових фирми на тржиште. Предаторски капитализам потиснуо је производни, доминира манипулација постојећим ресурсима уместо стварања нових. Неки економски играчи извлаче ренте због тога што се у савремној економији сматрају вредношћу и оне делатности које је не стварају већ њено генерисање блокирају и тако уништавају постојећу вредност. Фаворизује се караткорочна добит на уштрб дугорочног циља компаније.

Можемо створити бољу економију уколико разумемо да су тржишни исходи последица одлука које се доносе у бизнису, у јавним институцијама и у цивилном друштву. Осмочасовно радно време је последица одлуке. Економија је део изучаваног друштва и речи о њој су важне. Зато је неопходан нови вокабулар за стварање нових политика.

Како се мери БДП

Маријана Мацукато успешно деконструише концепт БДП, у чему није усамљена. Она поставља питање, да ли пораст дохотка у финансијском сектору и ренте треба урачунати у БДП? Како је неки сектор вреднован утиче на калкулацију стопе раста и на то како подстичемо и оријентишемо економију, како меримо БДП зависи од тога како вреднујемо ствари. Погрешним обрачунавањем економских активности, доносиоци политичких одлука могу добијати искривљене сигнале о томе шта је продуктивно и како да се подстиче и усмерава привреда. Које су пословне гране продуктивне а које нису замагљено је маргиналситичком теоријом. Према маргиналистима, све док робе и услуге имају тржишну цену вредно је укључити их у БДП, а да ли та делатност ствара или извлачи вредност, ирелевантно је. Разлика између ренте и профита је замагљена, извлачање вредности може се маскирати као њено стварање, у БДП се урачунавају само артикли и услуге које су размењени на тржишту.

Све рачуноводствене методе су социјалне конвенције које се мењају, оне нису дефинисане физичким законима и коначним реалностима већ рефлектују идеје, теорије и идеологије свог времена. На концепт БДП утиче теорија вредности која га подржава и на основу које се обрачунава. По маргиналстичком схватању све што има цену улази у БДП, изван производне сфере је само држава. Међутим, она је главни инвеститор у истраживање и развој, а тај трошак се не може сматрати непродуктивиним.

Према неокласичарима, све што је произведено током године, свака услуга, свака нова корисност је део националног дохотка. По том концепту трошкови загађивања околине не одбијају се од БДП, а трошкови уклањања загађења су укључени. У Холандији је проституција легална, а тако остварени приходи укључени су у БДП и он расте кад статистичари тако одлуче. Са друге стране, одгој деце у породицма који није плаћен, не улази у БДП.

У књизи Економија благостања (Economics of welfare, 1920) британски економиста Пигу (Arthur Cecil Pigou) је увидео недостаке оваквог приступа, разматрао је укључивање нетржишног привређивања у рачуноводство националног дохотка. Тржишне делатности индукују само задовољство, корисност до које се долази разменом, а национално рачуноводство треба да иде даље и укључи мерење благостања (welfare). Пигу сматра да сваки посао који не доприносе благостању треба да буде искључен из националног дохотка, иако има цену у новцу. На другој страни, делатности које доприносе благостању треба да буду укључене, иако нису плаћене, на пример бесплатне службе које пружа држава. Национално рачуноводство не разматра интеракцију између јавне потрошње и других чиниоца аутпута.

Маријана Мацукато сматра да је начин на који дефинишемо и меримо раст под утицајем теорије вредности коју прихватамо. Погрешни показатељи раста могу водити подухватима који су штетни за друштво, а што може узроковати поремећаје у привреди. “У суштини, ми се као економски играчи понашамао у складу са визијама света оних који дефинишу рачуноводствене конвенције“.

Модерни рачуноводствени систем почива на маргиналистичкој теорији вредности, он недискриминативно приписује продуктивност свакоме ко граби велику зараду и умањује производност оних који су мање успешни у томе. Овај концепт оправдава неједнакост дохотка и богатсва и екстракцију вредности претвара у стварање вредности. Свако дело које се може разменити по законитој цени рачуна се у БДП, а рачуновође одлучују шта у то улази. Они употребљавају критеријуме граничне корисности и статистичке изведивости, мерљивости и неку врсту здравог разума, а они више почивају на лобирању него на резоновању о томе шта је вредност. Тако се одлучује о томе где леже производне могућности. У капитализму се сматра да је производан само онај који ствара профит из чега следи да су сви који раде у јавном сектору непроизводни. Начин на који се одлучује о производним границма је арбитраран.

Уместо таквог приступа Мацукато се залаже за онај који је синтетички и интегративан, који урачунава и оне вредности које нису настале као последица тржишне размене. Као вредност треба посматрати оно што доприноси благостању људи на земљи и одржавању екосистема.

Финансијализација

До седамдесетих година XX века финасијски сектор сматран је као дистрибутер, а не креатор вредности. Ова бранша је рентијерска, тврди ауторка, она не ствара него извлачи вредност. Редизајнирање производних граница тако да су укључене и финасије је производ банкарског лобирања, што је, опет, последица њихове моћи. У ранијим периодима банкама је било забрањено да делују на различитим тржиштима, а данас се сваки покушај регулације дискредитује као финансијска репресија. У књиговодству постоји проблем са подухватима који допринсе стварању вредности, а немају цену. Велики раст финансијског пословања не указује на повећање привредног раста, него на ренте које присвајују неки играчи у економији. Уместо да олакшају индустријску производњу, финансије су се дегенерисале у казино, а настоје да приграбе себи што је могуће већи део вишка.

Данас се у финансијском пословању остварује велика добит, али само 15% пласираних средстава иде у реалну економију, остали део чини трговина између финасијских институција. Новац се ствара тако што иде из руке у руку. Мински (Hyman Minsky) је овакву праксу назвао капитализмом којим управља новац, а то је ситуација када финасијски сектор не зарађује новац тако што инвестира у реалну економију него у финансије. Фиинасијализација је побркала ставарање и екстракцију вредности, што провоцира озбиљне економске и социјалне последице: већу неједнакост, спорији раст, велики део дохотка се извлачи без икаквог доприноса привредној производњи. Од Другог светског рата до осамдесетих година удео профита оствареног финансијским трансакцијама у укупном профиту био је 15%, а на почетку XXИ века износио је 40%. Како је финансијски сектор постајао све моћнији, настојао је да убеди јавност да је продуктиван. Тврдили су да је, захваљући финансијализацији, време криза прошло. Такви ставови били су могући зато што су поистовећени вредност и цена. Маргиналистичка теорија променила је стотинама година стара теоријска схватања о вредности. Међутим, цена не може бити апсолутна мера вредности, сматра Мацукато.

Висина цена финасијских услуга мора зависити од њиховог доприноса реалној економији. Цена финасијских услуга у XX веку је расла упркос драматичном бујању финасијске индустрије. Корисници финансијских услуга немају користи од економије обима, на исти начин као када су у питању супермаркети. Банкарство је олигополистично и има моћ да наметне цене у условима блокиране конкуренције. Финансије само расподељују доходак који се генерише негде другде, а финансијске малверзације доносе исто онолико губитника колико и добитника. Регулација може омогућити да се награде они који дугорочно инвестирају и да се новац усмери према реалној економији. Уместо да хране саме себе, Кејнз се залагао за социјализацију финансија, економија може да се стабилизује и да расте, да се гарантује пуна запосленост уколико се повећа квантитет и квалитет јавних улагања. Избор је између финансијске и продуктивне употреба капитала.

Финансијализација фаворизује кратак рок, императив је повећање вредности акција јер је то, наводно, једини начин да се дисциплинују менаџери. Дугорочност се потискује, као и расправа о томе коме приватне корпорације треба да одговарају. Менаџери на настоје да профит реинвестирају, већ да купују акције своје фирме и тако им повећавају цене, што њима доноси веће бонусе, (Схаре буyбацк). Краткорочност деформише финансијско пословање и узрокује да оно буде спекулативно. Наступа финансијска манија, а предузетништво постаје непродуктивно.

У савремним привредама економски раст се обезбеђује кредитирањем домаћинстава (приватни кејнзијанизам), уместо да се задужује држава и тако стимулише предузимљивост и бољитак, ту улогу преузимају грађани. Управљање агрегатном тражњом преко високофинансијализоване приватне портошње становништво је учинило још задуженијим и сиромашнијим.

Манија за краткорочном добити може наштетити продуктивности у реалној економији и њен потенцијал за иновације. После кризе 2008. моћ финансијског сектора да извлачи вредност остала је неокрњена.

Тако звано банкарство у сенци (shadow banking) чине финансијске институције које обављају послове сличне банкарским, али нису обухваћене регулацијом. Оне пласирају улагања у финансијске инструменте и тако стичу добит прометом постојеће вредности.

У савременој економији раздвојени су продуктивност и зарада, што доводи до тога да се умањује део дохотка који иде онима који живе од наднице. Високи профити не доводе до већих инвестиција, разлика иде акционарима, финансијализација реалне економије омогућава извлачење вредности кроз ренту и незарађени доходак. Не може се вредност мерити само ценом акција, не смеју се акционари фаворизовати у односу на друге актере који имају интересе у некој компанији. Успех фирме не може се мерити само њеном профитабилношћу, неопходно је водити рачуна о социјалним односима између манаџера и запослених, између компаније и заједнице у којој она делује, о квалитету производа. Компаније морају имати социјалне циљеве, а не само финансијске. Стварање вредности је колективно, инвестирањем ресурса од стране мноштва актера, и дистрибуција мора да буде колективна.

Капитализам дигиталних платформи

Неколико компанија контролишу податке на планети, Гугл (Google) пружа корисницима бесплатне сервисе како би трговао подацима. Комодификација персоналних података омогућава да тржишна размена уђе у област приватности, у домен у коме тржиште раније није имало приступ. Дошло је до комодификација приватности, цео наш живот је на продају, у економији која све мање нуди могућности за стално запослење и пристојан животни стандард. Када нека интернет компанија постане лидер на тржишту њена доминација се повећава аутоматски. Ако су сви на Фејсбуку (Facebook), нико не жели да се прикључи некој другој друштвеној мрежи, ако највећи број људи сурфује преко Гугла, јаз између ове компаније и других се повећава, будући да Гугл располаже са све више података. Како удео ове компаније расте на тржишту, расте и њена атрактивност за кориснике што опет повећава њену тржишну доминацију. Мрежни ефекти појачавају централизацију Интернета и концентришу тржишну моћ у неколико компанија. Данас више од милијарду и по људи користе ФБ, што чини једну четвртину светског становништва. Треба подсетити да је алгоритам који користи Гуглов претраживач развијен у оквиру истраживања које је, наравно, плаћено из буџета. Компанија Амазон контролише половину америчког тржишта књигама. Оваква доминација омогућава Интернет гигантима да намећу своје услове и купцима и продавцима, (two sided market), и да контролишу и сателитска тржишта. Допринос интернет платформи националном дохотку мери се вредношћу рекламних сервиса које оне продају другим фирмама. Није јасно зашто би оглашавање доприносило повећању БДП, још мање друштвеном благостању које би требало да буде циљ економских делатности. Интернет компаније би требало да плаћају надокнаде корисницима мрежа који креирају податке.

Национано рачуноводство усаглашено је са стандардима неокласичне економије које сваку доборовољну тржишну трансакцију третира као аутпут, било да су у питању финасијски сервиси или рекламирање, све док постоји цена.

Патентно рентијерство

Процес иновација је колективан и кумулативан, ризик у савременој иновативној економији је социјализован, а приход је приватизован. Амерички економиста, Роберт Солоу (Robert Solow) добио је Нобелову награду за економију зато што је доказао да 80% економског раста настаје захваљујући унапређивању технологије. Данас је патентна заштита неизбалансирана, тако да патентирање више не доприноси иновацијама, напротив, она тако функционише да их инхибира и омогућава приватизацију научних открића.

У САД је 1980. усвојен Бај-Долов закон ((Bayh-Dole Act) који омогућава универзитетима и државним лабораторијама да патентирају успешна истраживања која су финасирана из јавних средстава. Захваљујући том закону фирме могу унапред да купују патенте и тако спрече ширење знања које је раније било публиковано у часописима. Оспорен је модел јавно доступних научних знања који је омогућавао да знање буде доступно свима, под једанким условима. Трговина патентима доводи до тога да њихова цена превазилази допринос расту продуктивности. Патенти могу доводити до стварања монопола, злоупотребе тржишне моћи, блокирања ширења знања и иновација. Олакшана је приватизација истраживачких исхода и поступака који су јавно финансирани и колективно стварани. Захваљујући томе компаније могу да паразитирају и тако наносе штету економији.

Уобичајено је схватање да је рента поремећај у функционисању тржишта, који се лако може уклонити. Ауторка сматра да рента није мали поремећај, она је системски произведена. Власници патената оставрују ренту на основу власничких права над производним ресурсима тако што другима онемогућавају приступ. У фармацеутској индустрији патенти су главни начин извлачења ренти, они нису подстицај за стварање нове вредности иновацијама. Највећи број нових лекова развијен је захваљујући истраживањима која је финансирала држава. Пацијенти цену лека плаћају два пута: једном као порески обвезници, јер се фармацеутска истраживања плаћају из буџета, а потом као корисници лека плаћају његову цену која укључује и ренту. Цена већине лекова нема никакве везе са трошковима производње, на пр. цитостатика. Да парадокс буде већи, компаније високе цене оправдавају високим трошковима истраживања, иако нови молекуларни ентитети обично бивају развијени у државним лабораторијама. Фармацеутске компаније обично производе само мале варијације већ постојећих лекова. Бивши потпредседник Фајзера (Phiser) Џон Матина (John Mattina) објаснио је својевремено да коштање лека има мало везе са трошковима биомедицинских истраживања. Једини критеријум је вредност коју неки лек има у лечењу и спасавању живота, умањивању бола и патње, и повећавању квалитета живота и смањивању издатака здравствене заштите. Коштање лека утврђује се на основу трошкова коју одређена болест наноси друштву уколико није лечена, или ако је лечена другом најбољом терапијом. Одлучујући за цену су монатарни ефекти користи од неког лека или умањивања шетних економских последица од неке болести. Међутим, у САД цене лекова не одговарају добробитима које доносе, тражња за лековима није еластична, а логична последица тога је монопол су огромним профитом.

Код иновација мала разлика у времену, далековидости или срећи, може довести до последица које су потпуно диспропорционалне почетним разликама.

Јавна вредност

Појам јавне вредности не постоји у економији. Сматра се да се вредност производи само у приватном сектору, а да му држава једино омогућава да буде продуктиван. Током целе историје економске мисли држава је сматрана као неопходна али непродуктивна. Она је регулатор и потрошач, а не стваралац вредности.

Јавна добра су добра чија производња користи свима и која захтевају јавно снабдевање, због тога што приватни сектор обично није заинтересован за њихову израду или их недовољно ствара. Овај концепт се, међутим, користи и како би се обесхрабрило ангажовање државе у одређеним областима, које су резервисане само за приватни сектор. Раширено је мишљење да је држава неефикасна, да не може да буде креативна и да ствара вредност. Њена улога треба да буде само у томе да онемогући поремећаје на тржишту; да одржава услове продуктивности приватном бизнису гарантовањем власничких права; да инвестира у инфраструктуру; да обезбеди владавину права и ефикасну заштиту патената. Императив за државу је: не интервениши превише, знај своје место, не регулиши превише. Држава не ствара вредност, истичу присталице оваквих схватања, она само омогућава њен настанак и прерасподелу путем опорезивања. Влада цеди тржишну енергију, она је претња динамици приватног сектора. Улога државе је да исправља тржишне неуспехе који настају када се не инвестира довољно у областима које се сматрају важним за економију, као што су фундаментална научна истраживања и развој. Држава треба да интервенише када предузећа и власници инвестирају превише у областима које се сматрају друштвено штетним, нпр. индустрије које узрокују загађење околине, темо где постоје негативне екстерналије које нису покривене компанијским трошковима. Треба додељивати субвенције позитивним екстерналијама, а опорезивати негативне.

Маријана Мацукато сматра да тржиште било које врсте мора бити обликовано како би било вођено знањем, тако да омогући постизање исхода који су најбољи за друштво. Добитник Нобелове награде за економију 1978. Херберт Сајмон (Herbert Simon) тврди да ми зарађујемо једну петину нашег дохотка, остатак је створен због тога што смо чланови изванредно продуктивних социјалних система у којима је акумулирана велика количина физичког и интелектуалног капитала. Игнорисање колективног карактера предузетништва омогућава појединцима да сматрају оправданим то што присвајају много већи део дохотка него што је њихов допринос. Патенти не би требало да представљају право, него да буду средство помоћу кога се подстичу иновације у привредним гранама која су релевантна. Земље у развоју страном капиталу треба да дозвољавају приступ само уколико реинвестирају профит у земљи домаћину и на корист домаћег становништва.

Према Карлу Полањију, тржиште је политички конституисани механизам. Држава не нарушава функционисање тржишта, она га ствара. Ако нема државе – нема ни тржишта.

Мере штедње које намећу неолиберали и институције под њиховом контролом (аустеритy) темеље се на ставу да је јавни дуг штетан за привредни раст, једини начин да се он смањи јесте сеча државних издатакатрошкова, а буџетски суфицит је пожељан. Овакве циљеве треба постићи без обзира на социјалне трошкове. На тај начин, сматра Маријана Мацукато, држава се онемогућава да обезбеди дугорочни развој улагањем у науку, образовање, инфраструктуру, здравствену заштиту… Економска политика није наука. Оно што је важно није дефицит, него шта држава ради са фондовима. Ако се буџетска средства троше продуктивно, у секторе као што су здравство, школство, истраживање и развој – то води ка повећању плодотворности рада. Вредност коју држава ствара није видљива, зато што иде у приватне џепове.

Криза 1929. је показала да привреда не може да се опорави сама од себе. Према Кејнзу тржиште је инхерентно нестабилно, у рецесији оно може да остане у стању субнормалне равнотеже и у дугом временском периоду бити без смера ка опоравку. У таквој ситауцији, улога државе је да буде крајњи потрошач. Држава ствара вредност тако што омогућава привреди да производи робе и услуге које без државне интервенције не би биле произведене, она ствара вредност обновом агрегатне тражње. Држава то ради тако што се задужује, повећан јавни дуг није узрок, него последица кризе. Дуг не треба да брине, јер када привреда почне да расте, порашће и државни приходи, па ће тако дуг бити враћен. Мултипликатор обезбеђује да се свака фунта коју потроши држава умножава, тако што тражња коју државна потрошња креира доводи до нових рунди потрошње.

Државна потрошња не уништава приватну вредност, већ допирноси стварању нове додатне вредности подстицањем приватних инвеститција и потрошње. Ако се прихвати да држава не ствара вредност, то води ка деструкцији вредности.

Међутим, Кејнз и његови следбеници нису размишљали о томе како држава може да буде продуктивна само у ситацији кризе, него и када ствари стоје добро.

Мантра о већој ефикасности приватизације није потврђена чињеницама. Уместо да се повећава конкурентност преко веће могућности избора потрошача, последица приватизације је обично мања могућност избора, мање демократије и транспарентности, лошији квалитет, већи трошкови, монополи,-све супротно од циљава који су, наводно, приватизацијом требало да буду постигнути. Осим тога у процесима приватизација држава обично продаје боље компаније, а задржава лоше.

Држава треба да буде јака, да не копира приватни сектор, већ да ради оно за шта приватни сектор није заинтересован или није способан. Неопходан је осећај за мисију. Државни напори морају почивати на великим идејама, они морају да се супротстављају тешкоћама, да буду супротно од оног што препоручује теорија о јавном избору (public choice theory).

Ако прихватимо став да држава не може да ствара вредност, онда је она неће ни стварати, а када је и створи и то се приписује приватном сектору. Привредни развој није могућ уколико се ослања само на приватни сектор. Ако се стратегија развоја ослања само на производњу профита, нема развоја. Треба подстицати инвестиције, а не профит.

Неокласична теорија деградира вредност коју стварају држава, попут образовања, истраживања и сл., а идеологија често побеђује искуство. Компанија не може бити ексклузивно приватно власништво, она је део средине у којој послује, има користи од интелектуалног и културног наслеђа те средине. Не сме се фаворизовати само интерес акционара, већ и свих других који имају интересе повезане са радом компаније.

Тржиште није аутономни поредак, оно је обликовано од стране друштва и последица је деловања мноштва агената у специфичном контексу. Сврха државног уплитања није само да исправља неуспехе тржишта, она је део социјалних процеса у којима се поставља и одржава тржиште. Економисти не би трабало да размишљу као физичари, боље би било да се угледају на биологе, и да од њих науче како се функционална партнерства образују у међусобно спрегнутим екосистемима. Да би привреда добро функционисала и обезбеђивала раст неопходни су и тржиште и држава, више државног мешања допринеће да тржиште боље функционише. У англосаксонским земљава тржишне структуре су експлоататорске, више вредности се извлачи него што се ствара.

Полањи је показао како је тржиште дубоко уклопљено у друштвене и политичке институције, оно је последица комплексних токова, међудејстава мноштва актера укључујући и владу, оно није нормативни поредак, него структурни.

Према Маријани Мацукато, тржиште се може обликовати тако да доведе до жељених циљева, на пр. зеленог раста који почива на чистим и обновљивим енергијама, градњи инфраструктуре која користи свима. Али, може се подесити и тако да се подстичу предаторске праксе и финансијске спекулације које онемогућавају дугорочни раст. Адам Смит је разумео да тржиште мора да буде устројено, њему се погрешно приписује идеологија лезе фера (Laissez-faire), он је веровао да је права форма слободе не одсуство државе, него слобода од извлачења ренти.

Дигитална револуција захтева партиципативну демократију, а у центру технолошких промена треба да буду грађани. Тржиште треба обликовати да од привредних делатности има користи цело друштво, тако да се ствара јавна вредност. Право питање је како државна потрошња и улагања могу да обезбеде дугорочни раст. Треба се мање усредсредити на стопе раста, а више на правце економског развоја.

Треба вратити појам вредности у центар привређивања и динамички разумети шта је стварање, а шта је њено присвајање у контексту друштвених циљева које желимо да постигнемо, а не све сводити на слободу индивидаулног избора изолованог од социјалног, политичког и економског контекста унутар којих се врше избори. Предузетници нису само појединци, систем мора да почива на принципима предузимљивости који обезбеђују обједињујући раст.

Неке економске категорије су више мит него наука, ако се обнови дебата о томе шта је вредност то би могло да доведе у питање основне принципе на којима почива савремени капитализам. Према ауторки, политика левог центра је изгубила динамизам и контролу наратива о томе како настаје богатство.

Модерна монетарна теорија

Како држава може да дође до неопходних финансија ради функција које мора имати у економији? Одговор на ово питање дат је у књизи.

Поновно промишљање капитализма коју су уредили Маријана Мацукато и Мајкл Џекобс (Rethinking Capitalism, Economics and Policy for Sustainable and Inclusive Growth , Edited by Michael Jacobs and Mariana Mazzucato, 2016.).

У овом зборнику радова најпознатији представници данас све запаженије модерне монетарне теорије (Modern Monetary Theory, MMT) дају веома смела решења попут Стефани Келтон (Stephanie Kelton), Рандал Реја (Randall Wray), Виљем Лазоника (William Lazonick) и др. Већина аутора су ученици вероватно најбољег америчког кејнзијанца Хајмана Минског.

За разлику од ортодоксних економиста, присталице ММТ тврде да држава не мора да има избалансиране буџете као домаћинства. На примерима САД и Велике Британије, види се да буџетски дефицит осцилира око збивања у реалној економији, а условљен је збивањима у приватном сектору. Модерни капиталистички системи имају јаке државе опремљене моћним стабилизаторима који одговарају на изазове у привреди. Јавни дефицит је ток новца преко кога се повећава финансијска актива приватног сектора. Кад незапосленост расте, то преко деловања аутоматских стабилизатора црпи средства из буџета. Доносиоци политичких одлука морају увек имати на уму да буџет није сврха сам себи, он мора бити употребљаван као средство за постизање економских циљева: повећање животног стандарда и промовисање равномерније расподеле дохотка. Без амбициозне употребе јавних финансија, никад не би било довољно инвестирања у образовање, технолошки развој и инфраструктуру. Да би овакве политике биле вођене неопходан је монетарни суверенитет.

Према економској ортодоксији, јавна потрошња мора бити ограничена нивоом прихода који се остварују опорезивањем и позајмљивањем. Заступници ММТ тврде да је новац ендоген реалној економији и да није независтан од производње роба и услуга, нити да га ствара само један централни ауторитет (централна банка). Понуду новца одређује тражња за кредитима од стране приватног бизниса и домаћинстава. Суверена држава никад не може бити несолвентна у властитој валути, њој нису потребни порески приходи да би трошила. Напротив, државна потрошња претходи наплати пореза. Штампање новца, кредитирање банковних рачуна електронским путем је начин на који влада троши. Продаја државних обвезница није начин да она скупи приходе, то је мера монетарне политике. Суверена држава са властитом валутом није финансијски ограничена, њена потрошња није подмирена наплатом пореза и приходима од продаје обвезница. Политика штедње и избалансираног буџета је погрешна. Државна потрошња није инфлаторна, све док је усмерена на пуно коришћење постојећих капацитета. Према Минском, количина новца у економији се ствара међуигром економских сила пре него деловањем једног спољашњег играча као што су централне банке.

Скоро сав новац који ми данас користимо настао је у банкарском систему преко позајмица. Банка неком клијенту одобрава кредит на основу процене његове кредитне способности не чекајући да неко други положи депозит у истом износу. Нови новац рађа се тражњом за њим.

У САД федерална влада аутоматски преноси буџетска средства савезним државама које имају спорији раст и већу незапосленост. У ЕУ не постоје федерални органи који би аутоматски прерасподелили доходак од богатијих региона ка сиромашнијим, а државе чланице еврозоне немају своју валуту. Оне користе евро, али не могу да штампају паре да би покриле своје дугове, приморане су да позајмљују новац под условима које диктирају приватна финансијска тржишта. Обавезе државе постају неодрживе када приватни инвеститори престану да их финансирају у страху да зајмови неће бити враћени. Институционална архитектура еврозоне организована је тако да онемогући владе да имају велике дефиците. Без могућности да емитују своје валуте и без финансијских трансфера од богатијих ка сиромашнијим регионима, слабије економије еврозоне нису у стању да се боре са нагомиланим дуговима.

Највећи проблем у савременим друштвима је раст неједнакости. У САД 1980. удео 0.1% најбогатијих у дохотку био је 3,4%, а 2014. скочио је на 10,3%.

У прве три године после кризе 2008. 91% пораста дохотка присвојило је 1% најбогатијих.

У САД 1% становништва поседује 41,8% националног богатства; најбогатијих 0,1%-21%. Последњих неколико деценија води се регресивна економска политика у корист богатих. Кључни задатак модерне економске науке је да разуме улогу институција у поставци и обликовању тржишта. Повећање пореских стопа најбогатијим неће умањити раст.

Плате обичних људи стагнирају а расту приходи од имовине у виду ренти. Опште богатство се увећава али то не води јачању продуктивних капацитета економије. Јавне услуге богатима не требају, они се плаше да би јака држава, која би допринела побољшању продуктивности, могла да искористи своју моћ за редистрибуцију дохотка и богатства. Јавне инвестиције су ниске у земљама у којима постоји висока неједнакост.

Добро дизајнирано улагање у инфраструктуру подиже производ на краћи и дужи рок, посебно кад економија ради испод својих потенцијала. Такви подухвати неће повећати удео дуга у БДП, а добри инвестициони пројекти исплатиће сами себе. Треба се усредсредити не на просечне вредности као што је БДП, него како економија ради за добробит обичног грађанина.

Да ли се капитализам може поправити?

Проблем у теоријским схватањима Маријане Мацукато је како се неопходне рефоме могу спровести у постојећем контексту глобализованог капитализма, у коме постоји доминација крупног капитала коме постојећи предаторски систем одговара. Циљеви које она поставља привреди, друштву и држави могу се постићи само у друкчијем поретку. Она се не залаже за превазилажење капитализма већ тражи одговор на питање како можемо да га реформишемо с циљем ”да се замени постојећи паразитски систем типом капитализма који је одрживији, више симбиотски, који ради за све нас.” Раст треба да почива на иновацијама и другачијој расподели профита него што је то данас случај. Да би се овакви циљеви постигли неопходна је промена наратива о вредности. Мацукато с правом инсистира да је дискурс важан, али не уочава да наративе треба посматрати у комбинацијама са другим друштвеним силама.

Она не даје политичке савете, нити је из њених књига јасно ко би могли да буду политички носиоци промене. Није могуће убедити монополе, само на основу теоријских сазнања, да треба да напусте тежњу ка краткорочној добити и да се преоријентишу на дугорочни обједињујући раст. У књизи није изнет алтернативни концепт који би омогућио да се превазиђе постојећи јаз између цене и вредности. Која група правила би омогућила утврђивање цена у капиталистичком контексту, а да то не буду исходи тржишних размена?

Због оваквих недостатака, књига се не може сматрати радикалном. Слободно тржиште није никад постојало, Бродел тврди да су монополи одувек деловали, а да капитализам чини крупни бизнис сраслим са државом. Лењин није био у праву када је тврдио да монополи настају тек у зрелој фази капитализма.

Једини начи да се промени паразитски карактер савремног глобалног капитализма је системска трансформација ка демократском социјализму, у коме ће приватни монополи бити замењени демократски управљаним предузећима у јавном власништу која ће управљати кључним гранама привреде. Промена наратива је неопходна, али није довољна. Теорија не ствара реалност, промена резоновања неће сама од себе довести до промене система. Крупни капитал је заробио државу, она је, како је тврдио Маркс, само колективини орган буржоазије, која у оваквом поретку остварује енормне добити и није заинтересована за његову промену. Одавно је уочено да је кејнзијански концепт настао у Великој Британији која је у то доба још увек била империја. Само неколико држава у свету данас има фактички монетарни суверенитет, рецепти Маријне Мацукато могу се спровести само у њима. Већина светског становништва живи у нестабилним системима у којима држава није у стању да обавља своје основне функције, а камоли да осмишљеном мисијом обезбеди привредни раст који почива на иновацијама.

Најзад, кејнзијанска револуција догодила се у специфичном окружењу светске кризе капитализма. Период ”Златних тридесет година” (Les Trente Glorieuses 1945-1975) западне државе благостања постојао је због страха буржоазије од радничког покрета. Октобарска револуција је реформисала капитализам. Кејнз није крио да је у сукобу класа он на страни буржоазије, али је одбацио неокласичну економску ортодоксију како би омогућио каптализму да преживи. У праву је Славој Жижек кад каже да је понекад јерес једини начин да се сачува верска ортодоксија. Кад се нестабилни однос класа на светском плану променио у корист буржоазије, неолиберализам је потиснуо кејнзијанизам.

(Аутор је активиста Зрењанинског социјалног форума)