Оно што се дешавало на маргинама самита било је, како то обично бива, много значајније за велике играче, а тиме и за светска збивања. Поред каваљерског геста Владимира Путина, који је озеблу прву даму Кине огрнуо шалом и тиме изазвао буру у светским медијима, главна вест је свакако да су Кина и Русија закључиле још један „посао века“, односно други меморандум о испоруци руског гаса Кини.

Зашто је у изјавама српских званичника било толико оптимизма? Чак и дан пре саопштавања судског мишљења председник Тадић, премијер Цветковић и министар Јеремић јавно су испољавали очекивања да ће одлука бити позитивна по Србију.

Дошао је тренутак горке и тешке истине за Демократску странку који указује да се отвара последња прилика да се унутар њених редова покрене свеобухватан процесе укључивања преосталог чланства за њену суштинску обнову и враћање на њене изворне демократске и моралне принципе.

Овде је тема један синдром: упорно бесконачно понављање лажи у рекламама за популарно пиће, чији произвођачи годинама уназад немају преча посла него да старим и потенцијалним потрошачима учитавају у памет нове конотације за своје алкохолно ремек-дело.

Он једино признају резултате који употпуњују мозаик њихове апсолутне изборне победе свуда и на сваком месту. Али невоља је у томе што тежња достизањем апсолутне моћи и власти не познаје границе и она се шири док не достигне апсурдне и гротескне размере.

Поводом склапања споразума представници два труста су издали прикладна саопштења, док је Ротшилд саопштио да је стварање овог партнерства „истински историјски“ чин, и најавио заједничко деловање на глобалном капиталистичком тржишту, са акцентом на Кину и Сједињене Државе.

Политика као изузетно важна друштвена делатност не може да постоји без успостављања политичке и моралне доследности и њихових граница, јер онда улазимо у простор политике која је везана само за огољене тренутне политичке интересе.

Западна олигархија сматра РФ “пропалом државом која убрзано физички и демографски нестаје и која безциљно и без сврхе још глуми некакву регионалну силу -- и то само захваљујући остатку нуклеарног арсенала СССР и нешто прилива новца од извоза енергената”.

Замрзнути косовски конфликт дуж реке Ибар остаје нерешен, а у суседној Македонији албански политичари почели су да отворено позивају на ново етно-територијално федерално уређење земље (на Балкану је то обично први корак ка отцепљењу)

 Уместо брзим пругама, Србија „напредује“ слепим колосеком „бирајући“ будућност са Александром Вучићем. Једно је сигурно, било да се Срби одлуче за прошлост, било за будућност и на једном и на другом крају их сигурно чекају мафијашко-тајкунски кланови и Александар Вучић.