Јасна је повезаност свеопште борбе за ресурсе широм планете и догађаја на Блиском истоку, а понајвише у Сирији, земљи потонулој у сурови рат чији ће исход по много чему бити пресудан не само по будућност Блиског истока.

Према пресуди Међународног суда правде, Србија не сноси одговорност за „геноцид“, нити је учествовала у његовој припреми или извођењу. Самим тим, Србија нема никакву обавезу да усвоји било какву „декларацију о Сребреници“.

Огромна већина медија на Западу извештавала су злонамерно о церемонији отварања игара у Сочију. Непристрани, објективни посматрач могао је мало да сазна о Зимским олимпијским играма у Сочију, и уопште о Русији, а много о њима, о Западу и њиховој патолошкој мржњи према руском народу и Русији.

Приступни преговори би могли почети 2012. и бити закључени 2016, уз стварни улазак у ЕУ тек 2018. Међутим, узимајући у обзир вероватне компликације на које ће се успут наићи, реалнија претпоставка је 2020. година.

Сејање семена раздора између грађана Украјине који говоре украјински и руски је веома тежак али остварљив задатак што су догађаји из протеклих 10 година показали. “Наранџаста влада” Јушченка и Тимошенкове исто као и Јануковичев покушај да удовољи локалним националистима много су допринели процесу раздора.

На митингу Јануковичевих присталица један од говорника подсетио је на епилог америчких избора: "Када је Обама победио, Мекејн се није понашао као политичар, већ као државник. Признао је пораз и повукао се. То треба да уради и Јулија Тимошенко."

Било је и нешто разлика. Кличко је посебно нагласио потребу промене закона о изборима и расписивања нових председнечких и парламентских избора под међународним контролом 2014. године, док је Јацењук инсистирао на додељивању Украјини најмање 15 милијарди долара.

Закључио сам да је Јасеновац био много страшнији логор смрти него Аушвиц у окупираној Пољској, то највеће нацистичко стратиште. Поређења не значе да Немци нису били свирепи ако тиме нису реметили индустријско убијање.

Запад је, на примеру Украјине, показао да не преза ни од чега, да је спреман на отворену сарадњу са неонацистима и да је спреман на грађански рат усред Европе само како би остварио свој геостратешки циљ – антируску и прозападну НАТО Украјину.

Која је то светска сила и ЕУ захтевала од српске владе такву ризичну, расколну, краткоумну националну и државну политику? Ако јесте, у шта не верујем, нека се то јавно саопшти да се овако полуписмени и лаковерни више не свађамо.