А њихова категоричност и храброст данас представља, по ко зна који пут у нашој историји, залог за будућност, захваљујући коме наша деца неће морати да црвене када их неко пита „сећаш ли се Либије“.

Једино позитивно решење могло би да буде тотално преуређење руске државе на националним, здравим начелима. Ипак, за то је потребна, или воља ка преображају „на врху“, или воља народа, манифестована „одоздо“.

Првобитно исказани циљ овог бомбардовања био је да се умањи број либијских цивилних жртава. Али, многи важни чиниоци у Вашингтону, укључујући и Обаму, су назначили да се САД спремају за сасвим другачији рат: за рат за промену режима, рат који може постати дуготрајан.

Чињеница да је Демократска странка изгубила и председничке и парламентарне изборе доноси многе изазове јер је ДС требало да буде политичка снага која ће гарантовати стабилизацију и консолидацију демократије у српском друштву.

Да ли је могуће ову изборну победу представити и народу и конкурентима као ону коју су демократе извојевале 2008. године? Да ли победа на председничким изборима може неутралисати пораз на парламентарним?

Већ дуго, још од почетка деведесетих, а посебно одмах после 5. октобра, политичка елита располутила је српско друштво на „ми и они“. Шта их је руководило да „почине такав грех“ и Србију доведу на руб политичке нестабилности, отварајући бреше за стране утицаје и уцене као мало где на европском простору?

Опасност која у непосредној будућности прети од привидног решења кохабитације у најтешњој је вези са распоредом политичких снага у скупштини насталог као последица корумпираних избора 6. маја. Логика тог распореда неумитно диктира образовање лажне владе националног јединства.

Овај фалсификат је још грубљи и бесмисленији утолико што ја заиста не мислим да је немогуће да господин Тадић буде кандидат ДС за председника владе, али свакако не мислим – нити би ико нормалан то могао рећи – да би „свако друго решење било у великој мери нелогично“.

Негативна и прљава кампања не пролази код грађана свесних личних и друштвене егзистенције. Онај ко буде у будућности јахао на таквој кампањи приближава се граници цензуса.

Видели смо на, буквално историјским, изборима 2012. да је „Осовина Берлин-Париз-Брисел“ рачунала на традицију српског полтронства и пре свега опортунизма. И нису погрешили.