Ко су либијски борци за слободу и њихове газде

Проф. Питер Дејл Скот (Prof. Peter Dale Scott), Глобал Рисерч, (Global Research) 25.03.2011. и Ејжа-Пацифик Џорнал (The Asia-Pacific Journal, Vol 9, Issue 13 No 3), 28.03.2011.

http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=23947

Либијске белешке Питера Дејл Скота (ауторови одабрани цитати и анализе)

Предговор

Свет је суочен са врло непредвидивом и потенцијално опасном ситуацијом у Северној Африци и на Средњем истоку. Оно што је почело као импресивни, релативно ненасилни успех Нове Политике, пун обећања – револуције у Тунису и Египту, преобразило се врло брзо у понављање старих навика: Америка, већ упетљана у двадесетогодишње ратове у Ираку и Авганистану, као и повремене ваздушне нападе у Јемену и Сомалији, сада бомбардује још једну земљу Трећег света – у овом случају Либију.

Првобитно исказани циљ овог бомбардовања био је да се умањи број либијских цивилних жртава. Али, многи важни чиниоци у Вашингтону, укључујући и председника Обаму, су назначили да се САД спремају за сасвим другачији рат: за рат за промену режима, рат који врло лако може постати дуготрајан и који се може проширити и изван територије Либије[1]. Ако се заиста прошири, наде за ненасилну транзицију у правцу цивилне владавине у Тунису и Египту, као и осталим државама Средњег истока у којима је политички немир, могу бити изгубљене и може доћи до оштре милитаризације режима, посебно у Египту. Сви ми – не само Египћани, имамо велике интересе да се не дозволи до тога дође.

Овај чланак не покушава да предлаже решења, нити токове активности за САД и њене савезнике, нити за народе Блиског Истока. Он је пре свега покушај анализе природе снага које су се у Либији појавиле током последњих четири деценија, снага којима се сада маниупулише.

У том циљу сам и почео да сакупљам оно што сам назвао “Моја либијска бележница“ – збирку релевантних чињеница које су у позадини ове садашње кризе. Она неће бити без предрасуда, јер ја сам склон да сакупљам оне чињенице које медији САД теже да занемарују – оне чињенице које су у многим случајевима резултат истраживачког новинарства које продире до у срж игара моћи, дубоко скривених структура и економских интереса тог региона – укључујући интересе САД, Израела и арапских држава, а све то се одигравало током не само протеклих двеју деценија, већ и дуже. Надам се да ће ово бити корисно, објективно и без наметнутих закључака, што ће осталима омогућити да из ових чињеница које износим, доносе сопствене закључке[2].

Желим да почнем са двема слабо познатим темама:

I. Шта је то Либијска Опозиција; и

II. Одакле либијској опозицији долази оружје.

1) Историјски:

„Муамар Ал Гадафијево параноидно понашање било је засновано на оправданим разлозима. Убрзо пошто је напунио 27 година и са малом групом млађих официра у бескрвном државном удару збацио је либијског краља Идриса, 1. септембра 1969. Појавиле су се претње његовом животу – од стране монархиста, израелског Мосада, палестинских неслога, саудијске тајне службе, Националног фронта спаса Либије [National Front for the Salvation of Libya (NFSL)], Националне конференције за либијску опозицију [(National Conference for the Libyan Opposition (NCLO)], британске тајне службе, непријатељства Америке – а најозбиљније од свега: исламистичке либијске борбене групације сродне Ал Каиди, познате под именом Ал Џама`а ал-Исламија Ал-Мукатила би-Либиа (Al-Jama'a al-Islamiyyah al-Muqatilah bi-Libya). Пуковник је реаговао брутално – протерујући, или убијајући оне од којих се плашио да су против њега“[3]. 2)Национални фронт за спасавање Либије [National Front for the Salvation of Libya (NFSL)].

„У циљу збацивања са власти Муамара Гадафија Израел и САД су обучавали антилибијске побуњенике у низу западних и централноафричких држава. Париски “Поверљиви афрички билтен“ (African Confidential newsletter) је 5. јануара 1989. објавио да су САД и у Израелу, Чаду и другим суседним државама основали низ база за обуку 2.000 либијских побуњеника које је заробила војска Чада. Та група, названа Национални фронт за спасавање Либије [National Front for the Salvation of Libya (NFSL)] се налази у Чаду“[4].

„Амерички званични подаци показују да финансирање тајног рата из Чада против Либије потиче из Саудијске Арабије, Египта, Марока, Израела и Ирака. Саудијци су, тако, дали донацију од 7.000.000 америчких долара групацији познатој под именом Национални фронт за спасавање Либије (ту групу подржавају и француска обавештајна служба и ЦИА). Међутим, завера да се Гадафи убије и да се 8. маја 1984. преузме власт је била угушена. Следеће године, Америка је затражила да Египат изврши инвазију Либије и збаци Гадафија, али председник Мубарак је то одбио. Крајем 1985, пошто је група конгресних вођа која је председнику Регану поводом тога написала протестно писмо, Вашингтон пост је објавио откриће о том плану“[5].

„Национални фронт за спасавање Либије“ (ФНСЛ) је био део Националне конференције либијске опозиције (National Conference for the Libyan Opposition) која је одржана 2005. у Лондону, а британска финансијска средства су коришћена за подршку како њега, тако и других `опозиција` у Либији. (...) ФНСЛ је у САД одржао свој национални конгрес јула 2007. Извештаји о `зверствима` и убиствима цивила су каналисани из његовог центра у Вашингтону, а он – како се јавља, организује отпор и војне акције како у самој Либији, тако и ван ње.“[6]

3) Национална конференција либијске опозиције (National Conference for the Libyan Opposition [NCLO]).

„Главна групација која предводи отпор је Национална конференција либијске опозиције (National Conference for the Libyan Opposition [NCLO]). Она у себе укључује ФНСЛ, који врши насилне акције. ФНСЛ је наоружана милиција, њен спонсор је САД, а састоји се углавном од људи пореклом из Либије, из племена која су против Гадафија“[7].

4) Ал Џама`а ал-Исламија Ал-Мукатила би-Либиа (Al-Jama'a al-Islamiyyah al-Muqatilah bi-Libya Libyan Islamic Fighting Group, LIFG)).

Ову групу су 1995. године формирали муџахедини – ветерани борбе против совјетске окупације Авганистана. По свом повратку у Либију, били су разбешњени тиме што су сматрали за корупцију и непобожност либијског режима, па су формирали свој покрет како би створили државу која би била израз оног што су веровали да је истинска природа либијског народа.

Њихов најзначајнији напад се догодио 1996, када су покушали да убију Гадафија. Чланови LIFG, под вођством Вади-ал Шатеха (Wadi al-Shateh) су убацили бомбу под Гадафијеву моторизовану колону. Та група врши из својих планинских база и герилске нападе на владине снаге безбедности. Мада је већина чланова стриктно посвећена збацивању Гадафија, постоје обавештајни подаци да су се неки придружили Ал Каиди да би водили џихад против либијских, и интереса Запада широм света...

Релативно недавно, у фебруару 2004, тадашњи директор CIA, Џорџ Тенет је посведочио пред конгресним обавештајним комитетом да „једна од најнепосреднијих претњи сигурности САД потиче од мањих екстремистичких група сунита, који користе везе са Ал Каидом. У њихове редове спада... LIFG”[8].

„Последњих дана, либијски званичници су обелоданили обавештајне документе који пружају детаље о Суфијану-ал-Куми (Sufiyan al-Koumi), за кога кажу да је шофер Осаме бин Ладена, као и о још једном исламистичком бојовнику, наводно ангажованима у једном “Исламском емирату“ у Дерни (у сада слободној источној Либији). Како ти папири показују, Куми је, по иницијативи Гадафијевог сина, Саифа-ал Ислама, и у оквиру програма `преваспитавања и покајања` у септембру 2010, био пуштен на слободу...

LIFG, који је током 1990-тих формиран у Авганистану, је поубијао много либијских војника и полицајаца. Поводом прославе 40-годишњице Гадафијеве владавине, извинио се за своје покушаје да га убије и пристао да положи оружје. Британска обавештајна агенција MI6 је у прошлости била навођена као спонсор LIFG. Шест руководилаца LIFG, који су још у затвору, су одбацили своја ранија гледишта и објаснили зашто борба против Гадафија више није `легитимни` џихад. Абдул-Хаким ал-Хасади , члан LIFG, који је пуштен на слободу порекао је Ал Џазири то: `Гадафи покушава да посеје раздор у народу... он тврди да у Дерни постоји неки исламски емират и да сам ја његов емир. Он само користи чињеницу да сам ја бивши политички затвореник.“

Дерна је позната као постојбина многобројних бомбаша-самоубица у Ираку. Она је, такође, изузетно непријатељска према Гадафију. „ Становници источне Либије, а нарочито они из Дерне гледају на Гадафија (на његово племе) као на необразоване простаке из заосталих крајева, који су без икаквих основа `приграбили` права да владају Либијом“ – како се каже у једном од телеграма америчких дипломата недавно процурелом преко Викиликса.

Последњих 110 чланова LIFG, ослобођено је 16. фебруара, дан по почетку устанка у Либији. Један од њих, Абдулвахаб Мохамед Кајед (Abdulwahab Mohammed Kayed) је брат Абу Јахје Ал Либија (Abu Yahya Al Libi), једног од врхунских пропагандиста Ал Каиде. Куми је био побегао из Либије и причало се да је доспео у Авганистан и радио за Бин Ладена. Када је био ухваћен у Пакистану, предали су га Американцима и послат је у Гвантанамо 2002. У Либију је послат 2009. године[9] Амерички антитерористички експерти су изразили забринутост да би у вакууму по евентуалном збацивању Гадафија, могла да се окористи Ал Каида. Али – већина аналитичара се слаже да, мада исламистичка идеологија има снажан утицај у источној Либији, нема назнака да би они могли приграбе себи иницијативу.[10]

„Тешки окршаји Гадафијевих снага безбедности и исламистичке гериле су избили у Бенгазију у септембру 1995, уз многе десетине убијених на обема странама. После више недеља интензивних борби, LIFG је званично огласио своје постојање у комуникеу који је Гадафијеву владу назвао `отпадничким режимом који богохули против вере у Свемогућег Алаха`, уз изјаву да је њено збацивање ` прво по важности после вере у Алаха`“ Овај, као и касније комуникее LIFG-а, објавили су либијски ветерани из Авганистана који су добили политички азил у В. Британији... Умешаност британске владе у кампању LIFG против Гадафија остаје предмет велике контроверзе. За следећу велику операцију LIFG: неуспео покушај убиства Гадафија у фебруару 1996, у коме је погинуло неколико његових телохранитеља, касније је навођено да је била финансирана од стране британске обавештајне службе, са свотом од 160.000 долара. То је изнео бивши функционер MI5, Дејвид Шајлер. Мада његове оптужбе нису биле потврђене из независних извора, јасно је да је Британија омогућила LIFG да на њеној територији формира базу за логистичку подршку и сакупљање средстава. Али, финансијски допринос Бин Ладена је, изгледа, био много значајнији. Према једном извештају, LIFG је за сваког свог борца убијеног на бојном пољу добијао од тог саудијског терористичког главешине до 50.000 долара, према подацима из 2005.“[11]

„Американци, Британци и Французи су се нашли као савезници побуњеничке исламистичке групе LIFG – најрадикалнијег елемента Ал Каидине мреже [са циљем обарања Гадафија]. Министар спољних послова, Хилари Клинтон, је у конгресном саслушању признала ризике таквог једног прљавог савезништва, рекавши да је либијска опозиција можда чак и више антиамеричка од самог Гадафија. Деценију пре тога, иста ова заблуда о партнерству Запада са исламом на Косову, у Босни и Чеченији је изненада срушена оним нападима 11. септембра.“[12].

„У једном интервјуу у италијанским новинама Ил Соле 24 Оре (Il Sole 24 Ore), ал-Хасиди је признао да је регрутовао `око 25` људи из области Дерне у источној Либији, за борбу против коалиционих трупа у Ираку, и да се неки од њих, како рече `данас налазе на предњим линијама фронта у Аџабији`.

Ал-Хасиди је инсистирао на томе да су `његови борци патриоти и добри муслимани, а не терористи`, али је и додао и да су `борци Ал Каиде такође добри муслимани који се боре против агресора`.

Та његова признања су дошла баш када је Идрис Деби Итно (Idriss Deby Itno) председник Чада рекао да је Ал Каида успела да опљачка војне арсенале у побуњеничкој зони Либије и тако дође до оружја `укључујући ракете земља-ваздух, које је затим прокријумчарила у своја скровишта`.

Ал-Хасиди је признао да се раније борио против `стране инвазије` у Авганистану, пре него што су га `2002. године заробили у Пешавару у Пакистану`. Касније су га предали Американцима, а затим држали затвореног у Либији, пре но што је 2008. пуштен на слободу.

Амерички и британски извори кажу да је ал-Хасиди био члан LIFG који је поубијао на десетине либијских војника у герилским нападима око Дерне и Бенгазија током 1995. и 1996.“ (“Libyan rebel commander admits his fighters have al-Qaeda links,” Daily Telegraph [London], March 25, 2011)

5) Прелазни Национални Савет

„Прелазна влада, супарничка режиму либијског вође Муамара Гадафија изгледа да је одлучна да придобије САД и међународну подршку док се повећава моментум да се дуговечни диктатор прогна.

Амерички министар спољних послова, Хилари Клинтон је јуче потврдила да Обамина администрација пружа подршку противницима пуковника Гадафија. Казала је да је Америка вољна да понуди `било какви врсту помоћи` да га смакне са власти.

Вође протеста су преузеле контролу над источним градовима Либије и тврде да су успоставиле прелазни `национални савет` који је, уствари супарник влади. Позвали су, док се спремају за напад на престоницу Триполи у којој Гадафи држи контролу, државну војску да им се придружи.

Убеђена да се 42-годишња владавина либијског вође примиче крају, гђа Клинтон је јуче казала; `Тек смо на почетку онога што ће уследити после Гадафија`“[13]

6) Фејсбук

“Он (Омар Ел-Харири, командант Оружаних снага прелазног националног савета) се налазио под строгим надзором службе безбедности све до 17. фебруара, када је отпочела револуција. Како каже, нису је започеле истакнуте личности старије генерације, него је почела спонтано, онда када су Тунис и Египат инспирисали омладину. Изјавио је, на енглеском, уз широк осмејак: `Children of Facebook`“.[14]

7) Нафта

„Либијски побуњеници у Бенгазију су рекли да су оформили нову националну нафтну компанију која ће заменити корпорацију коју контролише вођа Муамар Гадафи, чију имовину је замрзао Национални савет безбедности.

Привремени Национални савет је објавио саопштење са одлуком од 19. марта, којом се формира`Либијска нафтна компанија` као надзорни орган над производњом нафте у целој земљи, са привременим седиштем у Бенгазију, уз именовање привременог генералног директора компаније.

Такође, Савет је изнео да је `зацртао Централну банку Бенгазија као монетарну власт за монетарну политику Либије, као и именовање гувернера либијске Централне банке, са привременом централом у Бенгазију.“[15]

II.Одакле побуњеницима долази оружје?

Robert Fisk: “Libya in turmoil: America’s secret plan to arm Libya’s rebels; Obama aska Saudis to airlift weapons into Benghazi”Independent, march, 7, 2011:

„У очајничком напору да избегне војно мешање САД у дужи сукоб Гадафијевог режима са противницима, Американци су затражили од Саудијске Арабије да ли би она могла да пружи оружје побуњеницима у Бенгазију. Саудијска краљевина, која се суочава са `даном беса` својих 10%-них шиита у петак, уз забрану свих демонстрација, до сада није одговорила на изузетно тајни захтев Вашингтона, упркос томе што краљ Абдулах лично мрзи либијског вођу, који га је пре непуне године дана покушао убити.

Захтев Вашингтона је у потпуном складу са војном сарадњом са Саудијцима. Краљевска породица у Џеди, која је током Реганове администрације била дубоко уплетена у скандал Контри, дала је одмах директну подршку америчким напорима за наоружавање герилаца против совјетске војске у Авганистану 1980-тих година.

Али, Саудијци остају једина амерички арапски савезник који је стратешки смештен и у стању да герилце у Либији снабдева оружјем. Њихова сарадња би Вашингтону омогућила да пориче било какву своју умешаност у ланцу снабдевања – мада је оружје америчко, плаћали би га Саудијци.

Саудијцима је саопштено да су Гадафијевим противницима на првом месту потребне противтенковске ракете и минобацачи, како би се одупрли Гадафијевим оклопним снагама, као и ракете земља-ваздух за обарање његових ловаца-бомбардера.

Пошиљке би могле стићи до Бенгазија за 48 сати, али би било потребно испоручивати их у ваздухопловне базе у Либији, или на аеродром у Бенгазију. Ако би герилци затим прешли у офанзиву и напали Гадафијева упоришта у западној Либији, могли би ослабити притисци на САД и и НАТО, углавном од стране републиканских чланова Конгреса, за увођење зоне забране летења.

Амерички војни планери су већ објаснили да би успостављање такве зоне захтевало америчке ваздушне нападе на постојеће, мада ослабљене, противавионске ракетне либијске базе, што би Вашингтон директно уплело у рат на страни Гадафијевих противника.

Амерички АВАКС извиђачки авиони већ неколико дана лете око Либије, одржавајући сталну вези са малтешком ваздушном контролом и захтевајући детаље о либијским ваздушним кретањима, укључујући и летове Гадафијевог приватног млазњака, који је током последњих 48 сати – баш пред викенд, летео у Јордан и вратио се у Либију.

Званично, НАТО жели да опише присуство америчких АВАКС авиона само као део антитерористичке операције “Активни напор“ (Active Endeavour), чији је општи циљ да после “11. септембра“ врши ваздушне антитерористичке мере над Средњим истоком.

У оквиру већ постојећег мандата те мисије, подаци АВАКСА се прослеђују чланицама НАТО-а. Сада – када је Гадафи у западњачком речнику поново “унапређен“ у супер-терористу, ова мисија НАТО-а може лако, за случај ако се предузму активне војне операције, да буде употребљена за проналажење згодних циљева у Либији.

Ал-Џазира је на свом енглескојезичном тв каналу емитовала снимке комуникације америчких авиона са малтешком ваздушном контролом, у којима Американци затевају информације о либијским летовима – нарочито о Гадафијевом млазњаку.

На њима се чуло како један амерички АВАКС (репна идентификација LX-N90442) од малтешке ваздушне контроле тражи информације о либијском млазњаку (Dassault-Falcon 900 jet 5A-DCN) који лети из Амана у Митигу, Гадафијев лични, “VIP“ аеродром.

Могло се чути како НАТО-ов АВАКС 07 каже: „Имате ли информације о авиону са позицијом Squawk 2017, око 85 миља источно од наше[sic]?"

Малтешка ваздушна контрола одговара: „Седмице, то звучи као да се ради о Falcon 900 - који је према плану летења, на летном нивоу 340, на правцу у Митигу.“

Међутим, Саудијска Арабија се већ налази у опасности од добро координисаног дана протеста своје сопствене шиитске мањине. Ова је, охрабрена шиитским устанком на суседном острву, Бахреину, позвала за петак на уличне протесте против владарске фамилије ал-Сауд.

После нагомилавања војних снага и полицијских снага безбедности у провинцији Катиф (Qatif), прошле недеље, Саудијци су прогласили забрану свих јавних демонстрација у целој земљи.

Шиитски организатори тврде да око 20.000 демонстраната планира да демонстрира са женама у предњим редовима, како би спречили да саудијска војска отвори ватру.

Ако влада Саудијске Арабије прихвати захтев Америке да пошаље оружје и ракете либијским побуњеницима, америчком председнику Бараку Обами би било практично онемогућено да осуђује саудијску краљевину за било каква насиља против шиита у њеним североисточним областима.

И тако су се буђење Арапа, захтеви за демократијом у Северној Африци, шиитска побуна и устанак против Гадафија, током само неколико сати, упетљали у чвор са војним приоритетима САД у том региону“.[16]

„Либијски побуњеници координишу ваздушне нападе са Западом“ Los Angeles Times, 24,03. 2011: „Извештаји из региона указују на то да Саудијци и Египћани дотурају оружје. Мада званичници САД то нису могли потврдити, кажу да је то вероватно“[17]

„Кажу да Египат наоружава либијске побуњенике“, Wall Street Journal, 17.03. 2011

„КАИРО: Египатска војска је отпочела, уз знање Вашингтона, слање оружја преко границе за либијске побуњенике – како кажу званичници побуњеника и САД.

Пошиљке – углавног лаког оружја, као што су пушке и муниција, изгледа да су први потврђени доказ да једна страна влада наоружава побуњенике. Они су били стално потискивани од стране напредујућих снага лојалних либијском вођи Муамару Гадафију.

Египатске пошиљке су до сада најјача индикација да неке арапске државе слушају позиве Запада да стану на чело напора да се интервенише у корист про-демократских побуњеника у њиховој борби против Гадафија у Либији. Вашинтон и остале земље Запада су дуго изражавали фрустрације због тога што арапске зеље нису вољне да помогну разрешавању те кризе у сопственом региону, а да су критиковале Запад због његових покушаја да то чини.

Пошиљке су уследиле после необично снажне дипломатске реакције арапских земаља. Било је ретких јавних позива за страну војну интервенцију у некој арапској земљи, укључујћи и прошлонедељно гласање 23 чланова Арапске Лиге са позивом на адресу УН да уведу зону забране летења над Либијом.

Ово гласање је пружило критички потребну политичку подршку Западу који је оклевао да војно интервенише без регионалног и међународног мандата. У четвртак увече, СБ УН је гласао за резолуцију забране летења над Либијом и омогућавање војне акције за подршку побуњеницима.

Либан је у СБ преузео водећу улогу, правећи нацрт резолуције и шаљући га свима,а у њему се позива на „све неопходне мере“ да се уведе спречавање летова над Либијом. Како кажу дипломати у УН, Уједињени Арапски Емирати и Катар су били водећи у нуђењу да учествују у мерама принуде за зону забране летења .

Званичници либијских побуњеника у Бенгазију су у међувремену, још од првих дана устанка хвалили Катар, називајућу ову малу заливску државу својим највернијим савезником. Како су рекли, Катар је иза паравана стално вршио притисак за оштру и хитну међународну акцију.

Катарске заставе се упадљиво вију у побуњеничком Бенгазију. Пошто су про-Гадафијеве снаге прошле недеље преузеле Рас Лануф, либијска државна ТВ је емитовала слике пакета помоћи у храни са заставом Катара.

Бела Кућа је оклевала да следи позиве вођа Конгреса за директно наоружавање либијских побуњеника , тврдећи да САД прво треба да директно утврде ко су они и какву ће политику водити ако им успе да оборе пуковника Гадафија. Амерички званичници верују да се у редовима опозиције налазе и неки исламистички елементи. Плаше се да би ти елементи, који су непријатељски расположени у односу на САД могли да приграбе вођство над опозицијом и оружје које је Америка пружила.

Египатске пошиљке оружја су започеле `пре неколико дана` , како је рекао један амерички виши званичник. `Не постоји формална америчка политика, нити признање да се то обавља, то је само нешто што нам је познато`.

Захтеви египатском министарству спољних послова и представнику премијера да то прокоментаришу су остали без одговора. Нема начина да се допре до египатских војних снага ради коментара. Један египатски званичник у Вашингтону је изјавио да нема сазнања о пошиљкама оружја.

Онај амерички званичник је запазио да су те пошиљке `премале и прекасне` за то да војну равнотежу пребаце у корист побуњеника, који су суочени са навалом либијских снага уз подршку тенкова, артиљерије и авиона.

„Знамо да нам Војни савет Египта помаже, али они не смеју бити јако видљиви“, казао је Хари Суфлакис, либијски бизнисмен у Каиру, који од почетка побуне има улогу везе побуњеника са владом Египта.

Суфлакис, који каже да редовно одржава везу побуњеника са египатским званичницима у Каиру, каже: „Оружје долази. Американци су дали зелено светло Египћанима да помажу. Американци не желе да буду директно уплетени, али Египћани то не би чинили да нису добили зелено светло.“

Западни званичници и вође либијских побуњеника кажу да је Америка желела да избегне да после њене инвазије Ирака и Авганистана, које су против ње распалиле мржњу и неповерење у целом региону, на њу гледају као на предводника било какве војне акције против Гадафија.

Али, Америка је јасно изјавила да жели да Гадафи оде са власти и назначила је да ће подржати оне који нуде војну или другу помоћ побуњеницима.

Један представник побуњеничке владе у Бенгазију је рекао да је почело пристизање војних пошиљки, али је одбио да специфицира одакле оне потичу.

Тај представник, Мустафа ал-Геријани је казао: „Наш војни комитет купује оружје и наоружава наше људе. Оружје пристиже, али природа наоружања, количине и одакле је, јесте тајна“.

Амерички званичници кажу да је Египат желео да пошиљке остану тајне. У јавности, Египат је покушавао да одржава неутрални став у односу на побуну у Либији. Како кажу људи који познају арапску расправу затворену за јавност, током гласања у Арапској Лиги о увођењу зоне забране летења преко УН, Египат је био уздржан. Верује се да су у Либији још увек стотине хиљада египатских радника.

С друге стране, тајна подршка египатске војске побуњеницима, сугерише да они рачунају на то да Гадафи вероватно неће остати на власти – у сваком случају не у источној половини земље, па зато Египат жели да са побуњеницима изгради добре односе.

Током претходна 24 сата, побуњеничке снаге изгледа да су оствариле известан напредак одбијајући нападе Гадафијевих снага, као и да су по први пут после почетка устанка употребили нова оружја. Међу њима су и побуњенички тенкови који су последњих дана заузели положаје на фронту. У среду су побуњеници по први пут извршили и нападе млазњацима на владине положаје. Верује се да су ти тенкови и авиони оружје које су побуњеници заробили од јединица које су на истоку дезертирале из либијске војске, али – како су неки побуњенички званичници натукнули, резервни делови и увежбани техничари долазе из иностранства.

[Сарадници на овом чланку су Сам Дагер и Адам Ентус (Sam Dagher and Adam Entous)][18]

Бенџамин Готлиб: „Док се Гадафијева освајања настављају, Египат наоружава либијске побуњенике.“ (Benjamin Gottlieb, "Egypt Arms Libyan Rebels As Gaddafi's Conquest Continues," NeonTommy Annenberg Digital News, March 17, 2011)

Како су либијски побуњеници и амерички званичници у четвртак рекли, пошиљке оружја од египатске војске су почеле да пристужу преко границе у Либију. Мада је то углавном лако наоружање, као што су пушке и муниција, то је ипак прва потврђена информација о некој страној влади која оружјем помаже побуњенике. Током више дана они су се повлачили пред про-Гадафијевим снагама које су желеле да конфликт окончају пре него што се доврше планови за страну интервенцију.

Мада су УН одобриле зону забране летења над Либијом, побуњеничке снаге страхују да ће нека страна интервенција бити премала и прекасна.

Пошиљка оружја показује изузетно храбру реакцију неке арапске државе која сада интервенише у неком конфликту ван својих граница. Било је неких ретких јавних позива Западу да интервенише – а Арапска Лига је са 23:0 гласала прошле недеље за захтев да УН уведу зону забране летења над Либијом.

Упркос извештајима о оружју које притиче преко границе са Египтом, представница египатског министарства спољних послова Менха Бакхум (Menha Bakhoum) је Ројтерсу изјавила да Египат неће бити уплетен ни у какву врсту војне интервенције у суседној Либији. „Египат неће бити међу тим арапским државама. Нећемо бити уплетени ни у какву војну интервенцију“.

Она је реаговала на коментаре америчког министра спољних послова Хилари Клинтон, која је рекла да су у четвртак на столу биле и дискусије о учешћу Арапа у интервенцији САД и ЕУ у том конфликту.

Клинтон је поновила да Америка жели да суседне арапске земље учествују у било каквој планираној интервенцији.

Представник либијске побуњеничке владе у Бенгазију, Мустафа ал-Геријани је казао да су побуњеници почели да добијају пошиљке оружја из суседних држава, али је одбио да открије њихово порекло. Казао је. „Наш војни комитет купује оружје и наоружава наше људе. Оружје пристиже, али природа наоружања, количине и одакле је, је тајна.“[19]

Јоичи Шимазу: „Средњоисточне револуције и интриге 11. септембра креиране у Катару“ (Yoichi Shimatsu, "Mideast Revolutions and 9-11 Intrigues Created in Qatar," New America Media, 1.03.2011)

„Младе демонстранте у Бенгазију, Каиру и Тунису може да зачуди и можда чак огорчи то што су њихове демократске наде изманипулисане од стране ултраконзервативне арапске елите која је подмукло подупирала плиму ратоборних исламистичких радикала широм Северне Африке. Поуздани амерички обавештајни подаци наводе доказе који упиру прст на дуготрајну подршку Катара Муслиманској браћи, Ал Каиди и џихадистичким бојовницима који се враћају из Авганистана.

Катарске везе које су антитерористички иследници открили после 11. септембра, треба сада поново анализирати – јер је сада Ал Џама`а ал-Исламија Ал-Мукатила би-Либиа (Al-Jama'a al-Islamiyyah al-Muqatilah bi-Libya Libyan Islamic Fighting Group, LIFG), која је повремени савезник Ал Каиде, приграбила разна оружја у половини северноафричких земаља. Добро снабдевени либијски арсенали садрже високо моћне експлозиве, ракетне бацаче и хемијско оружје. LIFG се налази на терористичком списку Стејт департмента.

Како једног америчког обавештајног званичника цитира CNN, оно што највише забрињава је вероватни нестанак хемијског оружја. Федерација америчких научника је објавила да је до 2008, у другој рунди, уништено једва 40 одсто либијског иперита. Канистри са отровом дуж египатске границе су требало тек да буду прикупљени, а сада су вероватно у рукама наоружаних бојовника.

Пошто се Ал Џазири поткрало у почетку обавештење да су најранији либијски протести били организовани од стране LIFG, Ал Џазира је муњевито променила своју песмицу и сада приказује те догађаје као `мирне протесте`. Ради објашњавања одакле су 150 мртвих војника либијске војске током те побуне, Ал Џазира, чије је седиште у Катару, је изнела бизарну причу да се ради о 150 мртвих војника које су њихови официри погубили јер су ови `одбили да се боре`. Ти тајанствени официри су онда мистичо испарили у ваздух из своје базе, мада се она налазила у окружењу љутитих демонстраната! Један амерички обавештајни аналитичар је ову верзију обележио као `апсурдну` и уместо ње је изложио оно што је очигледно: ти војници су побијени у оружаном нападу који су извршили бојовници – ветерани очеличени у рату у Ираку и Авганистану....

Према извештају конгресне Истражне службе од јануара 2008, ` неки посматрачи су поставили питање о могућој подршци Ал Каиди од стране неких држављана Катара, укључујући ту и чланове велике владарске фамилије Катара. Према извештају Комисије 11. септембра, министар унутрашњих послова Катара је пружио планеру тог напада, Калиду Шаику Мохамеду (Khalid Shaikh Mohammed) безбедно скровиште током средине 1990-тих година, а извештаји у медијима указују на то и да су други терористи вероватно добијали финансијску подршку и скровишта у Катару после 11. септембра 2001.`

Шеф националне безбедности Катара, министар унутрашњих послова, Абулах ибн Калид ал-Тани (Abdullah bin Khalid al-Thani) се иначе помиње као финансијер путовања Калид Шаика Мохамеда `да учествује у Босанском џихаду`. Тај извештај спомиње како су после напада на Светски трговински центар 1993. године, агенти ФБИ `замало промашили прилику да ухвате` осумњиченог у Катару. `Бивши амерички званичници од тада стално тврде да сматрају да га је високи функционер владе Катара упозорио да предстоји упад агената, што му је и дало могућност да побегне из те земље.“[20]

Питер Дејл Скот је бивши канадски дипломата и професор енглеског језика Беркли Универзитета Калифорније, аутор је књиге “Дроге, нафта и рат, пут у 11. септембар“ (Drugs Oil and War, The Road to 9/11), “Ратна завера: Џеј-Еф-Кеј, 11. септембар и скривене ратне политике“ (The War Conspiracy: JFK, 9/11, and the Deep Politics of War), Најновија књига му је: “Америчка ратна машина, Цијина глобална веза дроге и пут у Авганистан“ (American War Machine: Deep Politics, the CIA Global Drug Connection and the Road to Afghanistan). Он је научни сарадник Центра за истраживање глобализације [Centre for Research on Globalization (CRG)].

Његов вебсајт са низом његових дела се налази овде (His website, which contains a wealth of his writings, is here.)

Превод са енглеског: Василије Клефтакис