Беспуће у које нас слепи вођа све бешње заводи, делом из личног интереса, делом из конвертитског ината, делом из кукавичлука, а делом из своје неспособности.

Имајући у виду неодређене перспективе европског интеграционог процеса и неизвесну судбину саме Европске уније, као и сам Устав Србије и Резолуцију 1244, тзв. Бриселски споразум представља цинично ругање државности Србије и понижење националне самосвести српског народа.

Док је некада хтела да буде мисионар који по свету „покрштава невернике“, Европа је данас све више присиљена да живи у оквиру „свог манастира“, у ком важе сопствена правила, док је изван неки други свет који функционише по другим принципима.

Такви су наши другосрбијанци. Такви су им били и преци и идеолошки претходници. До 1948. су обожавали Стаљина. Онда Тита. Онда Стамболића. Онда Милошевића, док их није шутнуо онско снажно, да заболи. Онда Америку, са Кочом и Латинком у фусноти. Онда, рекох вам већ шта следи. Ускоро

Моћни атлантистички лоби у Шпанији не престаје да се залаже да Шпанија призна Косово. Али, какви су стање и учинци српске „меке моћи“ и културне дипломатије у Шпанији, најважнијој европској земљи која не признаје независност Косова? И шта се тренутно преко две наше главне испоставе - Амабасаде Србије у Мадриду и хиспано-српског културног Удружења „Иво Андрић“, пројектује по питању српског становишта?

Истина гласи: ''Није цена нечега онолико колико то нешто вреди, него коју најнижу цену је продавац државних ресурса спреман да прихвати.''

Сада смо, изгледа, поново тамо где смо били 1963. Не знамо какве ће размере добити овај раскол, колико ће трајати и са каквим последицама. Оно што можемо да претпоставимо јесте да ће раскол вероватно расти што се више буде инсистирало на Папиној посети 2013.

Недостатак одговорности је довео до тога да у нашој политици више не постоје елементарни демократски и морални принципи, она је постала каљуга у којој преовлађују примитивизам и осионост представника напредњачке владајуће олигархије и њихове клијентеле

У крсташке ратове су првенствено ишли грешници како би окајали своје грехе и заслужили своје место у рају. Ако је рат против Вучића нека врста „светог рата“, дозволите онда онима који су у прошлости грешили да новим подвизима заслуже ваше поверење. 

 Тако је, скоро па случајно и нехотице, пукла односно разоткривена највећа тајна вучићевске Србије – већа чак и од оне чиме се то баве премијеров брат и кумови. А то је тајна да само широко и принципијелно уједињена опозиција има неке шансе.