Tu i tamo mogu se čuti konstatacije da ,,ne treba napustiti nijedno borilište gde još postoji prostor za argumente''. Pa zar nema dovoljno ,,argumenata'' koji svedoče da prave argumente delioci pravde jednostavno ne žele da čuju. To ne znači da treba sagnuti glavu i ćutke trpeti udarce.

Posebno sam srećan zbog istambulske deklaracije. I dok Milorad Dodik odlazi u Izrael u pokušaju da umanji uticaj Turske i potraži podršku, dotle mi planiramo izgradnju spomenika poginulim turskim vojnicima u pohodu na Srbiju i Mađarsku.

Medijska elita iz evroatlantskog sektora postrojila u propagandni front za objašnjavanje Srbima zašto nam je Brisel važniji od Gračanice. Sada su brzometno angažovani, i u analitičare proizvedeni, predstavnici čak i ovdašnjih ogranaka EU birokratije.

„Slučaj Kosačov“ pokazuje koliko je, u stvari, katastrofalno stanje u srpskim medijima i koliko je naša javnost daleko od „objektivnog i nepristrasnog sagledavanja stvarnosti“.

Može se reći da je NSPM bio neka vrsta polazne tačke za mnoge autore koji učestvuju u ovoj umnogome nedostojnoj polemici, koji sada učestvuju u javnom životu i pišu na novim sajtovima i drugim časopisima. To samo podiže vrednost i značaj Nove srpske političke misli.

Suština rezolucije je da nema suštine. Ja bih operaciju „rezolucija“ preimenovao u „hteli jesmo, smeli nismo“. Meni je lično bilo sasvim jasno da je ideja spoljne politike Srbije od starta bila podela Kosmeta, ili bar neformalna podela, eventualno široka autonomija.

Ishod glasanja u Generalnoj skupštini 9.IX 2010, sigurno ne može biti ni pobeda, ni poraz, već samo jedan u nizu događaja, nakon kojih slede novi događaji. Ako bude poraz, budimo sigurni da će to biti uvod u nove napade na naše državne i nacionalne vredosti.

Fokusiranje na rezoluciju samo dalje skreće pažnju sa neophodnih poteza i održava zabludu o diplomatiji koja rešava teritorijalne probleme. Diplomatija je nijansa. Korpus je sve drugo nabrojano. Nevolja je u tome što naši političari uništavaju korpus, a loše nijansiraju.

Kako ćemo se, u suprotnom, ubuduće postaviti prema bilo kom novom problemu? Da li ćemo sutra, argumentacijom koja nalikuje sadašnjem političkom miljeu, reći da napuštamo Rašku ili, možda, prekosutra Vojvodinu samo zato što su ti delovi naše otadžbine nekome potrebni, a nama i ne baš preterano.

Ujedinjene nacije su naša arena, moral, pravda i principi su naš domaći teren. Mi se sa „Kvintom“ i NATO ne možemo takmičiti po vojnoj snazi, političkoj moći i bogatstvu, stoga ne smemo prepustiti niti jedno borilište gde još postoji prostor za argumente