Svakome od nas je zapravo potreban topao dom sa pogledom na dvorište, neko ko o nama brine dvadesetčetvoročasovno. I ako samo malo bolje razmislimo doći ćemo do zaključka da smo svi mi pomalo Mila, zar ne?

Odricanje od dela svoje teritorije očigledno je glavni i osnovni uslov za normalizaciju politike Srbije na Kosovu i suočavanje sa realnošću i gorkom istinom da međunarodno pravo po pravilu ne važi za male narode i države. To je suština novog kursa.

Kraljevo je bilo prvi grad u kome su 1996, pokrenuti protesti zbog izborne krađe. Tokom višemesečnih demonstracija na ulicama grada, čak ni po najvećim hladnoćama nije izlazilo manje od 5 000 ljudi, dok se nekoliko puta na gradskom trgu Kod Milutina okupilo i svih 30 000.

Od danas se može očekivati da će se povećati broj zemalja koje će prihvatiti da je Kosovo nova samostalna država. U stvari, “kosovski slučaj” koristi se kao trojanski konj za napad na svetsku instituciju (UN) koja se našla na putu globalizma.

Okupacione vlasti izdiktirale su novi ustav Japanu, uspostavile svoje vojne baze, sudile ratnim zločincima, određivali ko će im biti prijatelji, a ko neprijatelji. Japanci su to sve poslušno i kooperativno prihvatili kao nešto što se mora.

Da se ne lažemo – zbilja je teško pretpostaviti da bi Srbija prošla „bolje“ i „sačuvala Kosovo“ da se, kojim slučajem, igralo na „jaču kartu“ tužbe ili da je odlukom da se traži savetodavno mišljenje – a onda i tim mišljenjem – sada „Kosovo izgubila“.

Bilo je iluzorno očekivati da će nepovoljno savetodavno mišljenje MSP-a pokrenuti talas ostavki u političkom rukovodstvu Srbije. Naprotiv, desilo se suprotno. Demonstrirano nam je gotovo monolitno jedinstvo u novo-staroj fazi borbe za Kosovo i Metohiju.

Jasno je, međutim, da ima mnogo razloga zašto je sve učinjeno nemuštim jezikom, a prvi se krije u činjenici da su naši ''pravni eksperti'' i vlast u celini bili pod uticajem onih koji odgovor nisu ni želeli, koji su i doveli do ''realnosti koju živimo''.

Postojalo je ukorenjeno verovanje da zapadni model demokratije može mehanički da bude prenet i na druga društva, čija su istorijska iskustva i kulturne tradicije različite. U današnjoj situaciji, neophodna je preciznija informacija i redefinicija.

Transformacija parlamentarne demokratije u partiokratiju, tj. u partije-mašine koje su same sebi referenca,  progresivno je učinila praznim odnos predstavljanja između poslanika i građana. Politika postaje privatna aktivnost, kao bilo koja druga poslovna aktivnost.