Kako ćemo se, u suprotnom, ubuduće postaviti prema bilo kom novom problemu? Da li ćemo sutra, argumentacijom koja nalikuje sadašnjem političkom miljeu, reći da napuštamo Rašku ili, možda, prekosutra Vojvodinu samo zato što su ti delovi naše otadžbine nekome potrebni, a nama i ne baš preterano.

Ujedinjene nacije su naša arena, moral, pravda i principi su naš domaći teren. Mi se sa „Kvintom“ i NATO ne možemo takmičiti po vojnoj snazi, političkoj moći i bogatstvu, stoga ne smemo prepustiti niti jedno borilište gde još postoji prostor za argumente

Ako je, dakle, rasizam ideja da je rasna pripadnost pojedinca ili grupe osnov njegovog društvenog položaja – onda tu ideju u Srbiji u ovom trenutku više nego iko drugi propoveda „Druga Srbija“ i to tako što, na opasan način, konfrontira manjinske grupe takozvanoj većini.

„Staru“ patriotsku misao, koja je dominirala u delu vladajućih krugova devedesetih, odlikovala je, često, brutalnost, arogancija, bezobrazluk, paranoično korišćenje „teorije zavere“, i monopolisanje patriotizma (često i u sasvim utilitarne svrhe).

Možda sam naivan, ali rekao bih da nas je savremena istorija dovoljno poučila da, ako su Amerikanci, Britanci i Nemci nezadovoljni – mora da nešto radimo kako treba. Bojim se da to „nešto“ ima veze sa „kosovskom politikom“ i aktuelnim spoljnopolitičkim inicijativama.

Po ko zna koji put, uverili smo se kako se postaje idol i predmet obožavanja u Srbiji i da ta mešavina demagogije, simpatičnog lika, snishodljivosti pred kamerama i okrutne borba za lični interes iza zavese jeste ključ uspeha.

Teorija zavere je samo etiketa koju jak stavlja slabom kao umobolnom. Stigmatizuje se i getoizira pokušaj uočavanja povezanosti naizgled nezavisnih društvenih događaja i, u njihovoj pozadini, usklađeno delovanje raznorodnih socijalnih grupa.

Postavlja se pitanje: da li je predsednik Republike samo glasogovornik stranačko-tajkunskih oligarhija ili je njegova politička i ustavna obaveza da kao funkcioner biran na opštim izborima stvori uslove za oblikovanje najvažnijih ideja.

Izbori za savete su tako, umesto da budu doprinos normalizaciji stanja u Srbiji i doprinesu uklapanju i lojalnosti etničkih zajednica, izazvali neslogu i sukobe ne samo sa državom nego i unutar manjinskih zajednica, u centru pažnje je ostalo pitanje političke moći.

Onaj ko stavlja znak jednakosti između Jeremića i Čede Jovanovića rizikuje da mu sutra Čeda postane šef diplomatije: Takva logika delovanjačešće završava u potpunojkatastrofi, a ne srećnom pobunom i istorijskim obrtom.