Резултат избора на Вождовцу опомиње власт да није довољно свакодневно папагајски понављати еврореформске фразе, али и показује опозицији како је активнијим ставом могуће победити владајући режим.

Наступ хрватске делегације и став хрватског државног врха још једном је показао да је њена политика супротна основним интересима Србије, а да је њен државни врх спреман на све да би остварио корист на рачун Србије и нанео нам што већу штету.

Кад се, само, сјетимо свега онога што је пратило ступање на снагу Прелазног споразума, која су лица учествовала у трагикомедији и шта је све речено, остаје нам, једино, да дигнемо руке од политике и посветимо се пецању.

Тврдити сада да су то не толико важни локални избори који не утичу на целокупно бирачко тело врхунац је политичког лицемерства. Да је Демократска странка победила на овим изборима, то би било тумачено као тријумф европски оријентисане Србије.

У Србији се од појаве вишепартијства странке централизују, а држава децентрализује и растаче. Услед тога партијски договори, уместо уставних норми, постају „гаранти“ виталних националних приоритета укључујући и опстанак државе.

Басара има функцију „корисног идиота“, који се употребљава као „ратни ован“ приликом јуриша на институције, симболе и представнике „српског национализма“. Нити је Басара, у својој суштини, хришћанин и десничар, нити је Друга Србија, у својој суштини, европска и рационалистичка.

Тадић и његова влада могу да се правдају да их је народ Србије подржао у жељи да се Србија једног дана учлани у ЕУ. Али Србија никад није пристала, нити дала мандат Тадићу да трампи Косово и Метохију и Војводину за неколико безвизних путовања по ЕУ.

Поводом текста Душана Павловића „Ни држава, ни аутономија“

Черупање буџета се може наставити, јер се питање одговорности озбиљно и не поставља. Порески обвезници могу само немо да посматрају како се крчме порески приходи и крши законска процедура.

Инсистирање на одвојености ова два процеса, чланства у ЕУ и статуса КиМ, свакако ће једног дана доћи у колизију са испуњењем критеријума из Копенхагена. Одлуку ЕУ да се у ресор комесара за проширење укомпонује и суседска политика треба озбиљно схватити.