У жару политичке кампање, са средишњим питањем да ли потписати или не Споразум о стабилизацији и придруживању, овом споразуму се приписују својства која он уопште нема. Тако чујемо да ће нам потписивање овог споразума омогућити приступ „значајним развојним фондовима”.

NED је, иначе, кровна организација која активности спроводи путем такође непрофитних организација (подружница) као што су NDI, IRI, CIPE (Центар за приватно подузетништво) и ACILS (Амерички центар за међународну радничку солидарност).

Србија је сада потпуно подељена око питања треба ли потписати Споразум о стабилизацији и придруживању, а да при томе на прсте могу да избројим људе који су овај документ икада прочитали (ко није, а хоће то да учини, имате га на сајту Канцеларије за европске интеграције).

Тих година имали смо прилику да гледамо комунистичке комесаре који су нас редовно обавештавали и убеђивали које услове још треба да испунимо да бисмо ушли у то обећано „бескласно друштво“. Данас, уместо комунистичких, ми свакодневно гледамо бриселске комесаре са својим „хуманим“ условима.

Мој негативан став није последица мишљења да чланство у Унији није економски пробитачно. Напротив, сматрам да се Унија показала као изванредно успешан „мотор развоја” за све мање развијене земље Европе које су се у њу учланиле. 

Осим изразито негативног става дела јавности према министру Динкићу, ретко се могла чути стручнија и аргументованија расправа о ефектима његове доминације у економско-финансијској сфери последњих осам година (са краћим прекидом). 

Дојучерашњи коалициони партнери су већ у првој недељи кампање порушили све мостове и готово је немогуће очекивати да би ДСС и ДС могли опет да формирају владу. То поглавље је за дуже време или вероватно дефинитивно затворено.

Зар је реално очекивати да ће упоран човек, као што је Динкић, после свега учињеног, одустати од саботирања споразума? Зар би он пред изборе „дизао прашину“, зар би месецима подривао владу - да би се после 11. маја помирио са судбином и пружио руку руским партнерима?

На плану идеологије, око ДСС се окупља дискурс који говори о одбрани аутентичности Србије у односу на ЕУ и глобализовани свет. Проблем са тим је што је сам појам аутентичности, како га схватају заступници ове политике, такође празан.

Не слажем се ни са једном од ових глупости које сам написао, него сам хтео да видим како изгледа када радиш против своје нације и државе. Могу да вам кажем да је лакше него што сам очекивао. На све стране нуде се квазиаргументи које „Срби" могу да употребе против Срба.