Zašto nismo krenuli u protestnu šetnju protiv nasilja za neku žrtvu među nama? Zašto nam je bilo potrebno stradanje stranog državljanina kao inicijalna kapisla za pokretanje masovnih protesta? Duboko saosećam bol porodice, ali me još više boli neosetljivost Srba za stradanje svojih sugrađana.

Ubistvo devojčice u Avganistanu dogodilo se 23. juna 2009. i čitava stvar je od tada zataškavana. Naravno mi smo bolji, mi smo duševniji, mi smo dublji, mi više patimo. Kakva fenomenalna iluzija, kakva samo-laž, kakva neverovatna glupost prihvatanja vladajuće dogme.

Kod nas se ne govori samo o obračunu protiv huligana, kriminalaca i nasilnika, već se anatemišu nacionalistički pokreti iz suštinski političkih razloga. U slučaju Tatonove smrti ne sme biti politizacije jer je reč o zločinu koji se mora tretirati tako i nikako drugačije.

Ambasadori iz SAD, Velike Britanije, Francuske i Nemačke se već godinama direktno mešaju u politiku Srbije. Život svih nas je zavisio i zavisi od njihovih aktivnosti i izjava. Srbija poslednjih godina krši Bečke konvencije, diplomatske i konzularne, jer toleriše neprimereno ponašanje stranih diplomata.

Kako je očigledno da u našoj politici ima sve manje morala tako su i preletači sve učestaliji i preletanje postaje sve lakše. U tom pogledu smo ispred modernih zapadnih demokratija, to jest kod nas je „moralna supstanca“ koja podmazuje sistem brže iščilela iz političke mašinerije.

Da bismo bili sigurni da li se neki stranac meša, ili se ne meša u naša unutrašnja pitanja trebalo bismo da vidimo jasnu granicu sopstvenog suvereniteta. Gde je ta granica i šta je naš suverenitet, bitnija su pitanja od promene naziva ulica, pa čak i stanja šokiranosti diplomata. 

Reč je o „obeležju“ koje bi trebalo da podseti da su se na ovim mestima nalazili „koncentracioni logori“ u kojima su stradali Hrvati koje je u vreme ratnih zbivanja, devedesetih godina, zarobila JNA, tada još jedina legitimna vojna sila na prostorima bivše Jugoslavije.

Nema „povorki“, nema istopolnih brakova. Ili će se 20. septembar postati lajtmotiv sadašnje vlasti. U tom slučaju, vlast i radikalne LGBT grupe su ti koji su generatori nasilja – nasilja nad biračkom voljom građana Srbije, koju se nisu udostojili ni da konsultuju.

Većina slobodnomislećih ljudi u Srbiji već je uverena da smo predmet tzv. meke okupacije. Nju simbolišu zarobljeni mediji i teledirigovani političari. Ali, sa političkom represijom, zabranom raznih organizacija i hapšenjem njihovih lidera, dobićemo pravu, "tvrdu" okupaciju.