Својевремено је Весна Пешић, може бити и пре петнаестак година, рекла да је једна од значајнијих карактеристика нашег политичког миљеа – догађајност. Догађајност је заправо стање које карактерише привидна учесталост надовезујућих догађаја.

Коалиција „За европску Србију“ имала је убедљиво најбољу кампању, са највише енергије, али и највише елемената негативне кампање, медијског спиновања и манипулације. На тај начин су успели да премосте своје хендикепе и тежиште кампање пребаце са косовске на евро-реформску тематику.

Питање у наслову је, наравно, реторичко, пошто је одговор више него јасан - нема их. Тачније, има их, али они свакако нису међу онима који се за то најгласније издају, или се воде као њихови баштиници, „елита“ која је израсла на тековинама НОБ, и која сада управља бродом који тоне.

Десила се и политичка и маркетиншка поларизација домаће политичке сцене, па је у неким моментима Коштуница, а нарочито Илић, звучао као већи радикал од радикала, а при крају кампање је и Тадић често био већи чедиста од Чеде.

Морам да признам да ми је блиско и симпатично што Мићуна ни у позним годинама не напушта револуционарни жар - револуционари никад не остаре! - али брине ме што у том заносу нема ни трунке принципијелности, етике, ни морала.

Glasanje na izborima za Parlament Republike Srbije odrzano je pre malo vise od nedelju dana. Sigurno je da su mnogi, pre svega u okolini Njujorka, Vasingtona, Cikaga, Los Andjelesa i San Franciska bili ponosni sto su mogli da iskoriste svoje biracko pravo.

Министров текст суштински се састоји од два сегмента: од похвале добрих решења из нових закона којима се уређује локална самоуправа и од критике мог текста.

Закон о главном граду, уосталом, прописује: „На сва питања која нису уређена овим законом, а односе се на град Београд, као јединицу локалне самоуправе, примењују се одредбе Закона о локалној самоуправи”.

Да не буде забуне: Дачић, Ружић, Мркоњић & co. били су Милошевићеви кербери, који, у међувремену, нису пружили уверљиве доказе да имају нешто против злочиначке политике своје странке, која је Србију увела у најсрамније године њене савремене историје.

Борис Тадић је дуго био играч солидног тима „прве лиге“. Међутим, био је далеко од звезде демократског тима. Напротив, био је „резервни играч“. Можда чак и то, на основу угледног порекла. Но, дочекао је својих „пет минута“.