Још је Хантингтон средином деведесетих у свом чувеном делу Сукоб цивилизација у поглављу о Украјини, навео да је она геополитички и цивилизацијски неповратно подељена земља, на већи део који је проруски, и онај западни који то није. Тако подељена Украјина је некако функционисала као начелно први пут у историји независна држава путем плурализма, где су се на власти наизменично смењивале „проруске“ и „прозападне“ власти, све до пуча фебруара 2014, када практично престаје да постоји у свом дотадашњем формату и балансу. И пре тога у два наврата отимана је на сумњив начин, власт проруским странкама и политичарима (крајем 2004, или тзв. „наранџаста револуција“ и пролећа 2006. када је под сумњивим околностима од стране председника Јушченка распуштена тзв. друга Јануковичева влада). Међутим, овај трећи пут фебруара 2014. суверена власт председника Виктора Јануковича и премијера Азарова је оборена на улици и уз помоћ западних структура, те дотле често владајуће проруске странке Партија региона и Компартија забрањене. Од тада више ништа неће бити исто, па је дошло до познатих догађаја сецесија Крима и Донбаса, сукоба и напетости. Победа Зеленског над Порошенком 2019. на председничким изборима дала је наду у смиривање ситуације. Међутим, Зеленски након доласка Бајдена у Белу кућу наставља концепт политике Украјина-антиРусија, и на унутрашњем плану (нова црква, маргинализација руског језика и рускојезичног становништва) и на спољном плану (не поштовање Минска 2), што је вероватно пресудно деловало на Москву да крене у оружани сукоб.

"За Бања Луку смо кренули 3. или 4. септембра 1995, у конвоју возила, аутобуса и камиона са неопходном логистиком, од муниције до хране, оним што се зове материјално обезбеђење. Да смо ишли обављати редовне полицијске, а не борбене задатке, сведочи и то што смо носили само лично оружје, без минобацача и тешког наоружања које ПЈП иначе дужи, нисмо се спремали за борбени задатак. Путеви су били закрчени колонама избеглица које су ишле ка Србији, једва смо се пробили до Бања Луке"

Вучић и радикали су предуго држани изван власти, која им је била непрестано на дохвату руке, а увек у последњем тренутку измицала. (Јака фрустрација услед близине искушења и недоступности предмета жеље, изобличава свест и душу – има нешто о томе код Лакана, а и у филму „Кад јагањци утихну“.)

Није ствар у томе да увек од сваког следећег протеста очекујемо да буде онај последњи, завршни. Да ли ће режим пасти под притиском улице, или на изборима, не можемо знати. Али, ако не протестујемо, немамо чему да се надамо

Режим А. Вучића очигледно оваквим  поступањем јасно  показује да оваквим недостојним поступком уздржавања од гласања може куповати још мало времена за себе и своју клептократију дајући овом приликом свој бедни и срамни уступак САД и ЕУ 

Пре свега због тога што то није ратна пропаганда, ни временски, ни садржајно. Дечје новине су штампале историјске књиге, за становништво оне државе у којој постоје. Баш као што су раније штампали књиге за становништво државе у којој су постојале до 1991. На идентичан начин.

Све у свему, чини се да су они који су имали намеру да у Кијеву до краја понизе „руског медведа“, помало непромишљено „чачкали мечку“. Напросто, Русија и Путин себи нису могли да дозволе такав ударац и толико понижење. Никога није препоручљиво понижавати и изазивати на тај начин. Сем ако није већ дебело трауматизован и „издресиран“, попут Србије и њене вајне политичке „елите“.

Треба нам свестан и пробуђен човек. Да бисмо дошли до њега, човек који гледа и види, и слуша и чује! Потребно је да се у срцу, а не само у разуму, определимо где хоћемо да будемо: на страни зла или на страни добра.

Држава чији је народ преживео најмонструознији геноцид виђен у историји човечанства, осмишљен и спроведен од стране нацистичких злочинаца из Берлина и Загреба, уздржала се од гласања о нацрту резолуције којом се осуђује величање нацизма