Ја у казино идем и добар сам ђак

Збиља не знам зашто се дигла толика џева око књиге мог колеге по перу Благоја. Наговара децу да се кладе на Нолета. А никога не жуљају квоте за клађење да ће БТ бити премијер!

Погледајте тираже књига поезије: једва 500 примерака. Овако, књига има да надмаши тираже неких знаних нам списатељица, а можда ће бити читанија од Карлеушиних колумни.

Који је најпросперитетнији крај у данашњој БиХ, некада Елдорадо у СФРЈ? Не знате?

Велика Кладуша!

Где извире мушка вода? У месту Кладањ.

Шта каже народна изрека: „Ум царује снага (оп)кладе ваља!

Који је народни израз за најчистији извор? Наравно, кладенац.

Наша браћа, која негују словенске уместо западних речи, композиторе зову „(с)кладатељ...

А како се зове дан пре почетка Часног Поста? Наравно, Покладе.

Шта је ту нејасно?

Сетим се да је, пре неког времена, градоначелник Београда насрнуо на кладионице, ту најпрофитабилинију грану српске привреде, тражећи да се затворе кладионице које се налазе близу школа.

Тада сам му написао отворено писмо у вези затворених кладионица. Па да га се сада присетим:

Поштовани господине Ђилас,

Да кажем коју реч о вашој акцији у вези школа и коцкарница/кладионица (у даљем тексту: КК).

Лично, затварање КК ме неће погодити, све док не насрнете на државну кладионицу звану Лото, где ја сваке недеље вежбам оптимизам, очекујући да нешто добијем играјући две колоне. Остајем на две колоне јер нисам нека петља да бих уновчио сврставање у ону пету. А опет, играм „дивље“ колоне, јер обично имам проблема са системом, који год да је. Хоћу рећи, да од сваког система добијем само „двојку“. А овако, са две колоне, понекад налети тројка. Не баш она црна.

Значи, да лично, као појединац конзервативно-патријархалног типа, могу да подржим Вашу акцију.

Међутим, буни ме следеће: Странка којој припадате, прокламовала је безрезервни и 101% -тни прагматизам, профит, корист, успех и сличне ствари. А школе уче нечему малкице другом. Рецимо, уче ђаке поштењу, а поштене треба протерати у цркве и манастире. Ваљда зато ничу цркве на сваком ћошку.

Елем, ако је до прагматизма, шта мислите о једној другој опцији: Да, уместо КК, затварамо школе које су преблизу КК?

Аргумената има не сијасет, него сијагем-меч:

1. Буџетски

Школе су буџету терет и крње исти, уместо да га пуне. А од КК би држава могла узети лепих пара, кад би неко смео/хтео да то тражи од истих. Замислите само како би нас ММФ похвалио за смањење јавне потрошње!

2. Људска Права, да не кажем „дечија“

Колико знам, у КК сви иду добровољно. А у школу како ко. Има ту и принуде.

Сви у КК иду пуни наде и оптимизма. А гледајте ујутру јадне ђаке: повили се под тешким торбама, присилно пробуђени у 6 сати, безвољни, једва се вуку.

Могле би НВО за људска и дечија права да се мало позабаве кршењем права детета тим трауматичним раним буђењима, терањем у школу итд.

Такође, није ми познато да неко бежи из КК. А погледајте ђачке девнике, колико неоправданих изостанака.

Школе гњаве родитеље, разним родитељским састанцима, данима отворених врата, ванредним доласцима. Нисам чуо да је икад службеник КК рекао неком играчу: „Нека ти родитељи дођу сутра да попричамо о твојој ситуацији“. Заправо су и родитељи добродошли, ако ће и они да одиграју понеку.

Зађите по школама са идејом да исте затворите. Биће ту негодовања, али богами и одушевљења. Има да вам кличу и прогласе вас за Највећег сина, ако не баш целог народа, онда барем овог града.

А да јавно зађете по КК и да кличете да се затворе, провели бисте са као Тома Здравковић, кад је једном у кафани запевао:

„Затворите све кафане,

нек се моја душа смириииии“.

Душа му се смирила касније, али се тог момента једна флаша смирила на његову главу.

Ако добро размислимо, нису КК и школе толико супростављени појмови. Пре бих рекао да су понекад, на известан начин, комплементарни. Допуњују се. Заправо, можда се понекад у школама постављају здрави темељи кладионичарске логике. Знате оно кад просветар не тражи мито од родитеља. Него родитељу ђака са мали милион јединица каже: „Да се кладимо у 500 евра да вам дете неће понављати!“

Наравно, среди он да се поправе јединице, а родитељ неће да буде преварант, него плати поштено изгубљену опкладу.

На крају, сетим се Мике Антића. Кад у „Гаравом сокаку“ један ђак размишља: „Ако испред пекаре виси велика кифла, испред вулканизерске радње гума, испред браварске виси кључ, зашто онда испред школе не виси учитељ?“