Лепосавин дневник – из живота Првог Српског Нобеловца

Из историје некултуре и примитивног понашања Србије учила сам да је крајем 20. и почетком 21. века у Србији постојала једна екстремно ултранационалистичка странка коју је предводио онај Војислав Шешељ. Кад, одједном, јуче на контранету наиђох на информацију да је у тој клерофашистичкој странци био нико други до Александар Вучић, онај диван и културан човек, који је Србију напокон извео на прави, европски пут. Исти онај који је 2021. године добио Нобелову награду за мир кад је потписао примирје и напокон признао Војводину и Санџак. Исти онај који је признао и Демократску републику Косово и ангажовао опозиционе портале да се окрену искључиво етикетирању и пљувању по назадним и мрачним елементима у друштву и исти онај по ком се данас зове главни булевар у Београду.

Пошто ми је ова информација деловала потпуно невероватно, кренула сам у мало даље истраживање. И на самом контранету су подаци прилично збркани. На српској Контрапедији пише да се о томе само говорка, док на енглеској пише да тај податак не само да је истинит, него да је био и у Милошевићевој влади за време првог цивилизовања Србије 1999. године и то на месту министра за информисање.

Додуше, приписује му се да је донео неки сасвим ОК закон о информисању какав је спроводио и за време своје правичне и револуционарне владавине. На хрватској Контрапедији су исто опречни подаци. На једном месту се наводи да је каријеру почео као крвник на ратишту у Славонији да би после постао најприврженији пријатељ Хрватске на европском путу и да се и сам залагао за укидање срамне ћирилице, која је из непознатих разлога у то време била распрострањена и по самој Хрватској.

Не би требало тако често да одлазим на конранет. Ионако је забрањен. Ако ме ухвате ови са факса, добићу најмање три недеље ношења зелене траке и месец дана забране коришћења грицкалице за комуникатор, а то би ме стварно ужасно сморило. Зато сам се вратила на званични интернет и тамо наишла на занимљиве податке о Вучићу које раније нисам знала, или сам учила у школи па заборавила. 

У сваком случају, он је први у Европи који је увео систем запошљавања путем смањивања плата, такозвану Либералну нулту запосленост, како се то учи из политичке коректности. За оне који не знају, систем функционише тако што се свим запосленима драстично смање плате, пензионерима практично укину пензије, а цене основних намирница троструко повећају, чиме се попуни буџет и од тога се оснује приватна фирма која се бави искључиво обезбеђењем. У таквој ситуацији најугроженији су лекари, медицински техничари, зубари, професори, учитељи, новинари, спикери, водитељи и слично. Пошто у земљи постоји око 20% радно способних у тим струкама, сваког из тих ризичних група обезбеђује по три обучена телохранитеља да их разуларена, некултурна и незахвална светина не би нападала и убијала. Простом рачуницом долазимо до нулте незапослености и државе благостања.

Није, међутим, јасно да ли је уважени канцелар Вучић сам измислио ову економску револуцију која се данас примењује у скоро свим земљама Африке, Азије, Јужне Америке, па чак и унутар појединих чланица ЕУ, или је изум само први пут примењен у Србији. У уџбеницима нема тог податка, а не могу да нађем ни на интернету. Питала сам Димитрија да ли зна нешто о томе, али ни он није знао поуздано. Само каже да му се чини да је негде прочитао да је изум неког Американца који је за то добио Нинову награду.

Вучићу се, међутим, приписује други изум, који је и уписан као допринос приликом доделе Нобелове награде за мир. Систем обрнутог хапшења је неспорно његов. Идеја да се сви који су оптужени за криминал и корупцију пусте на слободу, а позатварају само политички непријатељи је дефинитивно његов. Паре од организованог криминала и корупције опорезују се по основици од 37% и од тога се издржавају затвореници и плаћају чувари. И једних и других у земљама у којима се примењује овај изум има између 20 и 25%, што је заправо надоградња Либералне нулте незапослености и политичког система познатијег под именом Сви срећни. Овај систем нарочито је добио на популарности тридесетих година прошлог века кад је затвореницима дозвољено туширање и то на свака три дана и кад им је напокон забрањено писање дневника јер, можда ће некоме звучати чудно, писање дневника у затвору је било дозвољено чак и у Америци и земљама Европске уније. Додуше, ово сам читала у Политикином Забавнику који не даје увек сасвим тачне и поуздане податке.

За пет минута почиње сирена за ППГ, па морам да престанем да пишем. Срећно!

Ваша Лепосава