Криза неоконзервативног и неолибералног система је дубока и свеобухватна. Она је структурна, обухвата економију, политичко уређење које је све више љуштура од демократије, морал и сукоб прокламованих и стварно важећих друштвених вредности.

У случају да успе, Обама ће постати нови Френклин Делано Рузвелт (који је такође успешно одиграо карту “тима ривала” у спољним пословима). Ако не успе, Обама ће постати политички наследник Џимија Картера.

Сви се слажу да ће одлука о прекиду ангажовања у Ираку постати перјаница Обамине агенде уношења промена, укључујући и његову често помињану процену како је Бушова администрација првенствено тиме што је уопште кренула у Ирак, заказала у Авганистану.

Политика сада постаје смешна, јер почиње да говори у моралним категоријама. Она би требало да се окрене демократским институцијама које доносе и финансијске законе. Политика треба да је одговорна за опште добро грађана, а не за капитализам.

Лако је војно интервенисати, али се није лако повући – то се види у Ираку, на Косову и у Босни. Јер, ако уследе убиства и насиље, интервенција је била погрешна.

Иако је то тешко замислити, Обамина спољна политика би могла да буде још гора од спољне политике Бушове администрације. Он се поиграва  мишљу да би водећи принцип спољне политике САД требало да буде наметање поштовања према “људском достојанству” у свету.

Изазов за Обаму јесте тај што је све више и више питања и проблема ван контроле чак и најмоћније државе. Иако САД добро стоје према традиционалним мерилима моћи, та мерила све мање успевају да обухвате оно што дефинише светску политику.

Штагод рекли за премијера Владимира Путина, председника Медведева и њихове сараднике, они су прорачунате и прагматичне вође. Њихова жеља је да Русији поврате величину и увећају њен утицај, посебно у непосредном окружењу.

Сенатор Мекејн верује да је Ирак главни фронт у борби против тероризма, док Сенатор Обама, пак сматра, да је најважнији фронт у борби против тероризма Авганистан.