Адам Михњик – силом против Путина

Ни Адам Михњик, велико име борбе за демократију, историјску истину и људска права, није одолео да се придружи најординарнијим и најприземнијим пропагандистима, чије наступе можемо пратити ових дана у западним медијима. Као и увек када је у питању ширење необуздане русофобије и стереотипних слика о заосталој, недемократској и варварској Русији, предњаче ЦНН и ББЦ, али су им уз бок и многобројни кремљолози и стручњаци за руско питање. Жалосно је да је овој фаланги свој глас прикључио и човек који је увек био спреман да рационално и без идеолошких предрасуда учествује и у најтежим политичким расправама и сукобима.

И сами смо на својој кожи осетили како делује ова добро уходана амрапуровска испостава за припремање и објашњавање хуманитарних интервенција и селективну одбрану људских права, али и јасно одређених политичких и економских интереса, које под кринком одбране демократије у ствари чувају своју доминантну позицију најмоћније светске војне силе. Просто је невероватно да човек таквог угледа и моралног интегритета може да напише следеће реченице у тексту Силом против Путина:

Адам Михњик

„Да би се стало на пут насилнику, потребна је сила, а не грубе речи и козметичке санкције“. При томе он не пропушта да велича и да изражава свој велики понос пољском одлучном и рационалном политиком и ставом њене јавности, што, по њему, Пољацима чини посебну част. Само, у чему се садржи та велика част и величина када се отворено позива на употребу силе, и то од стране човека који је цео свој живот проживео тежећи остварењу врхунских демократских идеала у чијем је средишту увек била борба за мир и рационални приступ разрешавању друштвених конфликата и историјских контроверзи. Али јасно је да иза овако срочених ставова ипак избија његов притајени пољски национализам, заступање пољских националних и државних интереса, али и лако препознатљив историјски ресантиман везан за Русију. Он тврди да нам пред носом пролази најбољих двадесет година у последњих четири стотине година пољске историје, и то у време када се Европска унија налази у најдубљој економској и социјалној кризи.“

Овакав некритички приступ није био својствен Адаму Михњику, али када су у питању интереси пољске нације, онда и он губи толико потребну критичку дистанцу. Када се ради о остваривању руских националних интереса и разматрању руске историје, он очигледно не може да изађе из толико пута поновљених идеолошких образаца и стереотипних представа о Русији крволочних деспота - Катарине Друге, Николаја Другог и Стаљина. За њега је руски председник Владимир Путин мафијашки бос кога чека несрећна судбина јер се усуђује да остварује руске империјалне интересе, јер је остваривање империјалних намера резервисано само за земље које су тзв. колевке либералне демократије – САД, Велику Британију, Француску. Сетимо се само примера из античке историје и поморског савеза који је водила демократска Атина.

Адам Михњик овом приликом није поменуо Кину, али доћи ће и она ускоро на ред као још једна од моћних земаља које неовлашћено исказују империјалне намере и тежње. За њега је „анексија“ Крима само Путинов први корак ка остваривању империјалниих снова и обнављању руске војне и економске моћи, а обраћање руског председника у Кремљу представља само скуп лажи да при томе нисмо могли видети ниједан Михњиков аргумент који би потврдио овакву тврдњу. Очигледно је да је за западне пропагандисте прихватљива само Русија која тавори у распаду и у пљачкашким развалинама, како је то било у време демократског председника Јељцина, када је ова велика земља доведена на руб пропасти и дубоког националног понижења.

Адам Михњик зато не пропушта да наведе како је Владимир Путин кренуо путем сукобљавања са целом међународном заједницом. Ова реторика нам је и те како позната јер је коришћена у време агресије НАТО пакта на суверену државу СРЈ. А управо су догађаји око Украјине и Крима показали сву идеолошку острашћеност и параноичност земаља које имају ничим оправдани монопол да представљају и заступају међународну заједницу, кршећи при томе основне принципе међунароодног права.

Сасвим је очекивано да ће и Адам Михњик негирати поређење Косова и Крима јер то произлази из начина како он приступа ситуацији у Украјини и улози тзв. међународне заједнице која примењује исту политичку методологију као у време разбијања Југославије. У основи те методологије је оправдавање агресије НАТО пакта на СРЈ и идеолошка мантра о Албанцима који су били жртве погрома и етничког чишћења од стране српских војних и полицијских снага. Он додатно наводи “аргумент“ да Украјинци нису никада угњетавали Русе.

Адам Михњик као искусни историчар зна да се оваква аргументација може користити у пригодним политичким памфлетима и да не спада у текстове који морају да сагледавају сву сложеност и дубину историјског контекста и догађаја о којима се мора увек скрупулозно водити рачуна, када се доносе коначни судови, и то посебно када се упућује позив на примену силе како би се обуздао нови империјални поход Русије и зауставила анексија Крима. Али он зна да је међународна заједница одмах негирала сваки покушај да се о Косову говори као о преседану који је отворио Пандорину кутију сецесионизма у Европи. Врхунац лицемерства је у томе да се сада она позива на безусловну одбрану територијалног интегритета и то само када њима одговара.

Одавно је познато да је међународно право скројено за мале народе и за ову тврдњу има доказа напретек. Адам Михњик у свом тексту није показао ниједан пример отвореног презира који је, по њему, Владимир Путин показао према украјинском народу. Није нашао за сходно ни да се осврне на нову украјинску владу која је настала кршењем договора власти и опозиције, а чији су гарант били управо представници неимперијалне и доследне међународне заједнице. Адам Михњик се није ни осврнуо на чињеницу да у новој владајућој структури Украјине делују представници странке и политичке групације који отворено заступају антидемократске, тоталитарне, расистичке и антисемитске ставове.

Да ли је он видео како изгледају и делују паравојне формације ових десничарских организација и бораца за слободу које су преко ноћи израсле у главне узданице борбе за европску Украјину. За овакво деловање екстремистичких политичких снага, које се сада под покровитељством либералних влада баве ширењем демократских и људских права, човек може осећати само дубоки презир. Зашто би онда Владимир Путин био изузетак. При томе је важно напоменути да је управо Европска унија била и те како спремна да потпише Споразум о придруживању са Виктором Јануковичем, који сада с пуно права представља оличење ауторитарности и корупционаштва.

Како окарактерисати изјаву председника САД Барака Обама, који упорно заступа дупле стандарде у вођењу међународне политике и демонстрира ретко виђен степен хипокризије, игноранције и лицемерства. “Велике силе не смеју да малтретирају мале. НАТО је интервенисао на Косову тек након четири године злостављања становништва, а Косово се отцепило на основу референдума који је одржан у фер и демократским условима“. И шта онда очекивати од велике земље која има велико искуство у малтретирању малих када њихов председник износи низ оваквих безочних неистина и историјски неутемељених оцена. Успео је да превазиђе у својој истонољубивости и Хилари Клинтон, која се хвалисала јунаштвом на тузланском аеродрому.

Остаје само презир, али и стид што људи који воде политику најмоћнијих земаља и који би требало да носе у себи државнички приступ, промовишу толику количину лицемерства, дуплих стандарда и стереотипних пропагандистичких флоскула, који опстају без обзира на то што су толико пута њихови ставови демантовани и побијани на аргументовани начин као ординарне лажи које су имале често толико погубну улогу у судбини управо малих народа и земаља.

Чарлс Симић

Чарлс Симић је у тексту „Изневерени“ дао најбољу оцену степена хипокризије која прати деловање тзв. међународне заједнице. „Зато не верујем политичарима и колумнистима који се редовно саблажњавају и згражавају над бруталним третирањем демонстраната у другим деловима света. Они неким чудом не примећују како се демонстранти третирају код нас или како наши војници поступају са њима у земљама које последњих година окупирамо. Што је неправда удаљенија, рекло би се да утолико су они гласнији, иако су тада селективни и заговарају хуманитарну помоћ само када је у складу са нашим интересима. Ако је премлаћивачки режим наш савезник, нико у Вашингтону неће ни писнути. Ако није, онда је уобичајени рецепт ових душебрижника војна интервенција. Управо ме тај селективни морал наших интервенциониста вређа. Они не суде о изливима насиља по последицама, него по томе да ли смо починиоци ми или неко други - ако насиље вршимо ми, онда обично има њихову пуну подршку. Лицемери, слепи и равнодушни према страхотама у својој земљи нису добри кандидати за улогу моралне савести света, нарочито када њихови захтеви за демократију у овим намученим земљама имају дугу и злогласно сумњиво историју“.

Вероватно би пре неколико година и Адам Михњик здушно бранио овакву изразито хуманистичку концепцију, али он је сада у другом јату, у коме се морају поштовати јасно зацртна пропагандистичка правила и селективни морал.