Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Ahmadinedžad je islamofašista
Savremeni svet

Ahmadinedžad je islamofašista

PDF Štampa El. pošta
Slavoj Žižek   
utorak, 30. jun 2009.

(Jutarnji, 29.06.2009)

Kad se autoritarni režim približi svojoj konačnoj krizi, njegovo rastakanje u pravilu ide u dva koraka. Pre samog kolapsa dogodi se misteriozni proboj: iznenada ljudi znaju da je igra završena i više se ne boje. Ne samo da režim gubi svoj legitimitet, već se njegovo korišćenje moći doživljava kao impotentna panična reakcija. Kao u crtanom filmu: mačka dođe na rub ponora, ali nastavi da hoda ignorišući činjenicu da ispod nogu nema tla; padati počinje tek kad pogleda dole i ugleda bezdan. Kad pak izgubi autoritet, režim je kao ta mačka: da bi pao, treba ga samo podsetiti da pogleda…

U “Šahu šahova”, klasičnoj analizi Homeinijeve revolucije, Rišard Kapučinjski je precizno locirao trenutak proboja: na raskršću u Teheranu jedan protestant je odbio da se pomeri kad je na njega povikao policajac i posramljeni policajac se povukao; za par sati celi Teheran je znao za ovaj incident i iako su ulične bitke trajale mesecima, svi su znali da je igra završena. Događa li se nešto slično sada?

Sekularna reakcija

Postoji mnogo verzija događaja u Teheranu. Neki u protestima vide kulminaciju prozapadnjačkog “reformskog pokreta” u skladu s “narandžastom” revolucijom u Ukrajini, sekularnu reakciju na Homeinijevu revoluciju. Podržavaju proteste kao prvi korak prema novom liberalno-demokratskom Iranu oslobođenom muslimanskog fundamentalizma.

S druge su strane skeptici koji misle da je Ahmadinedžad stvarno pobedio: on je glas većine, dok podrška Musaviju dolazi od srednje klase i “zlatne mladeži”. Ukratko: ostavimo se iluzija i suočimo se s činjenicom da Iran u Ahmadinedžadu ima predsednika kakvog zaslužuje. Zatim, ima onih koji se odriču Musavija jer je dio klerikalnog establišmenta čije su razlike od Ahmadinedžada uglavnom kozmetičke: želi da nastavi nuklearnih program, protivi se priznavanju Izraela, uživao je podršku Homeinija kao premijer za vreme rata protiv Iraka.

Revolucija je bila mnogo više

Treba uvideti razliku između Karubija i Musavija. Karubi je stvaran reformista koji predlaže iransku verziju politike identiteta, nudeći protivusluge. Musavi je drukčiji: njegovo ime znači stvarno oživljavanje narodnog sna koji je krepio Homeinijevu revoluciju. Ako je, pak, taj san bio utopija, u njemu treba prepoznati stvarnu utopiju same revolucije. To znači da se Homeinijeva revolucija iz 1979. ne može svesti samo na preuzimanje vlasti od strane radikalnih islamista - bila je mnogo više. Treba se setiti nevrovatnog vrenja prve godine nakon revolucije, eksplozije političke i socijalne kreativnosti koja je oduzimala dah, organizacionih eksperimenata i debata među studentima i običnim ljudima. Činjenica da je tu eksploziju trebalo ugušiti demonstrira da je Homeinijeva revolucija bila autentični politički događaj, trenutno otvaranje koje je dalo maha snagama socijalne promene za koje se do tada nije čulo, trenutak u kojem se “sve činilo mogućim”. Sledilo je zatvaranje kako je islamski establišment preuzimao političku kontrolu. Frojdovski rečeno, sadašnji protestni pokret je “povratak zatomljenog” Homeinijeve revolucije.

Sveobuhvatna solidarnost

Sve ove suprotstavljene verzije iščtavaju iranske proteste po obrascu islamski radikali protiv prozapadnih liberalnih reformista te zbog toga ne mogu ispravno locirati Musavija: je li on reformista koga podržava zapad i koji želi više ljudskih sloboda i tržišnu ekonomiju ili je član klerikalnog establišmenta čija moguća pobjeda ne bi ni na koji ozbiljniji način uticala na prirodu režima? Tako oscilacije potvrđuju da nitko nije shvatio istinsku prirodu protesta.

Zelena boja koju su prihvatili Musavijevi pristaše, uzvici “Allah akbar” koji odjekuju u večernjoj tami, jasno indiciraju da oni vide svoje aktivnosti kao ponavljanje Homeinijeve revolucije iz 1979. godine, kao povratak njenim korenima, poništavanje kasnijeg kvarenja revolucije. Povratak korenima nije samo pragmatičan; on se još više odnosi na način delovanja masa: empatično jedinstvo naroda, sveobuhvatna solidarnost, kao prijeteći marš hiljada u potpunoj tišini. Na delu je stvarni narodni ustanak prevarenih partizana Homeinijeve revolucije.

Nekoliko je ključnih konsekvenci koje se moraju izvući iz ovog uvida. Prvo, Ahmadinedžad nije heroj islamske sirotinje, nego stvarno iskvareni islamofašistički populista, vrsta iranskog Berluskonija, čija mešavina klovnovskog nastupa i bezobzirne politike sile izaziva teskobu među većinom ajatolaha.

Jadni levičari s Ahmadinedžadom

Najjadniji su levičari koji podupiru Ahmadinedžada: oni stvarno misle da se radi o iranskoj nezavisnosti. Ahmadinedžad je pobedio jer zastupa nezavisnost zemlje, otkrio je korupciju elite i iskoristio novac od nafte kako bi poboljšao prihode siromašne većine - to je, kako nam se govori, pravi Ahmadinedžad iza slike fanatika koji negira holokaust kakvu nam nude zapadni mediji.

Prema njima, sada je u Iranu na delu ponavljanje 1953. i rušenje Mosadega, udar protiv legitimnog predsednika koji finansira Zapad. No, tu se ignorišu činjenice: velik odaziv na izbore, 85 %, može biti objašnjen jedino kao protestno glasanje.

Stvarni potencijal u Iranu

Njegova demagoška podela mrvica sirotinji ne sme zavarati: iza njega nisu samo organi policijske represije i vrlo zapadnjački aparat PR-a nego i snažna nova klasa bogatih, rezultat korupcije režima (Iranska revolucionarna garda nije milicija radne klase, nego megakorporacija, najjači centar bogatstva u zemlji.)

I na kraju, ovo znači da postoji stvarni oslobađajući potencijal u islamu - za pronalaženje “dobrog” islama ne treba se vraćati u 10. stoljeće, on je ovde, pred našim očima.

Budućnost je neizvesna - najverovatnije će oni na vlasti obuzdati narodnu eksploziju i mačka neće pasti u bezdan. No, to više neće biti isti režim, nego samo još jedna korumpirana autoritarna vlast među ostalima. Kako god završilo, izuzetno je važno imati na umu da smo svedoci velikog emancipacijskog događaja koji se ne uklapa u okvir borbe između prozapadnih liberala i protivzapadnih fundamentalista. Izgubimo li zbog našeg ciničnog pragmatizma mogućnost prepoznavanja ove emancipacijske dimenzije, tada mi na Zapadu stvarno ulazimo u postdemokratsku eru, spremni za naše Ahmadinedžade. Talijani već znaju njegovo ime: Berluskoni. Drugi čekaju u redu.

(Preveo Ž. Trkanjec)
http://www.jutarnji.hr/svijet/clanak/art-2009,6,29,,167827.jl

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Koliko će, po Vašem mišljenju, ljudi u Srbiji primiti vakcinu protiv koronavirusa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner