Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Ajlan Kurdi i druge migrantske priče - pogled s druge strane zida
Savremeni svet

Ajlan Kurdi i druge migrantske priče - pogled s druge strane zida

PDF Štampa El. pošta
Zoran Grbić   
subota, 05. septembar 2015.

Kada sam u januarskom tekstu [1], napisanom nakon napada na Šarli Ebdo, pomenuo hipotetičke muslimanske armije koje bi preko Balkana krenule u Evropu, ni slutio nisam da će slične ,,armije'' to zaista uskoro i uraditi. Naglašavanje da bi Srbija u takvoj hipotetičkoj situaciji trebalo samo da očisti puteve da što brže prođu i ponudi im sendviče i kebabe, uz želje za srećan put ka Evropi, bilo je u svrhu naglašavanja činjenice da Srbija nije ništa uradila da izazove bilo koji problem nastao na Bliskom istoku. Pošto nismo bili deo problema, ne možemo da budemo ni deo rešenja. Evropa bi o tome trebalo da se dogovori sa sobom, i sa migrantima koji svakodnevno pristižu.

Armije migranata nisu vojne džihadističke formacije, ali ih svejedno u Evropi mnogi doživljavaju kao takve. Odjednom su se pojavila i strahovanja za ,,hrišćansku Evropu'', za koju mađarski premijer Orban smatra da je migranti podrivaju[2]. Jer, Evropa je ateistička, sve dok smo svi hrišćanskog porekla. Čim se pojave ljudi iz muslimanskih država, makar oni uglavnom bili iz bivših sekularnih država i ateisti, Evropa naprasno ponovo postaje hrišćanska. Takva ksenofobija ide dotle da postoje čak izrugivanja tragedijama.

Kao onoj kada se čamac sa Sirijcima prevrnuo kod Bodruma, i kada su se utopili sirijski dečaci Galip (5) i Ajlan Kurdi (3), zajedno sa majkom [3]. Orban je nakon toga izjavio da to nije ,,moralni argument da se otvore vrata Evrope za izbeglice' [4], a britanski političar Piter Baklič je javnosti objasnio da je mali Ajlan ,,stradao zbog pohlepe svojih roditelja'' [5].

Zbog toga sam želeo da podsetim da mali Ajlan nije jedini, i da čak mnogo više ima onih čiji roditelji nisu ,,pohlepni'', i čije sudbine su direktna, najdirektnija posledica evropske i američke pohlepe.

Doa el Zamel - heroj Mediterana

Doa el Zamel je imala šesnaest godina kad je njena porodica odlučila da napusti severozapadnu Siriju. Preko Jordana su stigli u Egipat, gde je radila kao krojačica, pomagajući tako ocu berberinu. Kako to obično biva, Doa se zaljubila. Dve godine kasnije, verenik Basem i ona shvatili su da za njih nema budućnosti u Egiptu, pa su odlučili da krenu za Evropu, do Švedske, gde je Doa imala rođake. Migrantski put iz Egipta ka Evropi vodio je preko Mediterana. Iako je plašila vode jer nije umela da pliva, Doa se ohrabrila snovima o boljem životu i srećnoj budućnosti sa verenikom Basemom.

Pre tačno godinu dana, 6. septembra 2014. platili su put krijumčarima i u malom čamcu krenuli preko mora. Nakon četiri dana, prišao im je drugi brod sa krijumčarima, koji su im naredili da pređu na njega. Brod je bio manji, zarađao, i svi migranti su odbili. To je naljutilo krijumčare, pa su počeli da kruže oko njihovog broda i bacaju komade metala i drveta na njih. Na kraju su se svojim brodom zaleteli u brod sa izbeglicama. Napravili su veliku rupu na boku i brod je odmah počeo da tone. ,,Nek vas ribe pojedu'', smejali su se dok su odlazili. Brod je potonuo za nekoliko minuta, i sa sobom na dno poneo 400 ljudi. Basem je pronašao pojas za spasavanje, uhvatio Dou za ruku i povukao je dalje od broda.

Sto preživelih se okupilo na otvorenom moru. Sledećeg dana, neki su već izgubili nadu. Jedan čovek je skinuo prsluk i potonuo. Neki su umrli od hladnoće. Palestinac je prišao Basemu i Doi i pružio im devetomesečnu unuku Malek. ,,Molim vas, uzmite bebu. Ja sam jako umoran.'. Nakon toga se prepustio i nestao u moru. Sutradan je Basem takođe izgubio snagu. Doa ga je molila da izdrži, da ne gubi nadu u njihovu budućnosti, ali uzalud. Sve što joj je rekao bilo je ,,Oprosti ljubavi, što sam te doveo u ovu situaciju. Nikad nisam voleo nikoga, kao što volim tebe.'' Utopio se pred njenim očima. Istog dana kasnije prišla joj je žena, i predala joj 18 meseci staru devojčicu Masa. Njena starija sestra se upravo utopila i majka je znala da ne sme da dozvoli da se to dogodi i Masi. ,,Molim te, uzmi ovo dete. Ja neću preživeti.'' I ona se utopila.

Doa je imala strah od vode, nije umela da pliva, a bila je usred otvorenog mora, sa dve gladne, žedne i uplašene bebe, i još jednim četvorogodišnjim dečakom, o kojima se brinula puna četiri dana. U blizini Krita spasao ih je trgovački brod, sa koga su ih nekim čudom primetili u vodi. Dečak nije preživeo, a osmomesečna beba je preminula malo nakon što su ukrcani na brod. Doa i Masa su prebačene grčkim helihopterom u bolnicu na Kritu. Oni su deo male grupe od svega 11 preživelih, sa broda od 500 ljudi. U Grčkoj je pokrenuta akcija da im se dodeli državljanstvo, a Atinska akademija je Doi uručila godišnju nagradu[6] [7].

Safa - normalno dete u poremećenom svetu

Safa živi sa svojom porodicom u izbegličkom kampu Kavergosk, u kurdskom delu Iraka. Kada je UNICEF pronašao ovu Sirijku, izgledala je kao obično dete, kao bilo koje drugo dete bilo gde na svetu. Bila je malo tužna jer žive u malim šatorima i jer nema šire porodice i prijatelja koje bi posetila u vreme Bajrama, ali je delovala radosno i puna optimizma. Za kraj je htela da pozdravi svu decu sveta - ,,Nadam se da zahvaljujete Bogu za blagoslov kojeg imate u svojim domovima i državama. Hvala puno, i ne zaboravite nas.''

Dve godine kasnije, tim UNICEF-a je ponovo posetio Safu u istom izbegličkom kampu. Ona i dalje zvuči kao da ima nadu, i dalje ide u školu svaki dan, i ima planove za budućnost, ali još uvek živi u istom šatoru i malo toga se promenilo. Sve to je ostavilo posledice. Ona ponovo ima poruku za svet, ali ovaj put nema nikakve sumnje oko toga ko je krivac.

Niroz

Niroz je pametna desetogodišnja devojčica koja živi u kampu Domiz, u severnom Iraku. Svaki dan donosi vodu i hranu za svoju porodicu i obuva svog nemoćnog oca. Voli da igra šah jer je to ,,igra pametnih ljudi''. Želi da postane hirurg i podučava nas kako je škola važna, jer ,,da nema škola, ne bi bilo ni bolnica, ni škola ni ničega'' i niko ne bi ništa znao.

Isa - mali flautista u Istanbulu i druge priče

Isa je mali Sirijac koji, umesto da prosi na ulici, svira svoju flautu (ili melodiku) na ulicama Istanbula. Kad mu neki prolaznik da pomorandžu, iako je siromašan, nudi da je podeli sa snimateljem. Nakon što mu policajac oduzme flautu, i dalje se ne okreće drugim načinima dolaska do novca, nego kupuje novu [8]. Ili nepoznati hrabri dečak iz Sirije je zreliji od mnogih odraslih, prerano suočen sa filozofskim pitanjima, u situaciji u kojoj niko nikada nigde ne bi smeo da bude [9]. Ima mnogo tragičnih priča da se ispričaju [10], a mnoge od njih nikada neće biti ispričane [11].

Sve ove i stotine hiljada drugih tragičnih priča rezultat su pohlepne SAD i evropske bliskoistočne politike. Izbeglice ne stradaju zato što su pohlepne, nego zato što beže od pohlepe drugih. Kad se negde izazove ratna bura, rezultat su talasi izbeglica. Zaustavite buru i talasi će sami prestati. 


 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner