Amerika nudi ništa - dolazi vreme dugovečnih kultura i mnogoljudnih zajednica

Neke zemlje su u poslednje dve godine sankcija Rusiji povećale uvoz ruskog gasa čak za preko 20%. Alternativa za ruski gas u Evropi ne postoji. Amerikanci nude ništa! Nemaju količine za izvoz!

Poznati stručnjak i jedan od revidenata projekta Južni tok, Mahmud Bušatlija, za The Prestige kaže da su izjave o izgradnji interkonekcija koje bi kroz Srbiju omogućile protok gasa u službi dnevne politike.

– Turski tok ne može biti pandan ni zamena Južnom toku, to su različiti projekti. Južni tok nema alterenativu kad je reč o interesu Evrope i Balkana u pogledu snabdevanja gasom. Južni tok je najrealnija trasa za centralnu Evropu; pod istim ili drugim nazivom apsolutno će biti realizovan. To će se dogoditi kada se EU oslobodi pritiska Vašingtona, koji se bori da zadrži uticaj koji gubi u svetu.

Kao revident tog projekta, Bušatlija je imao primedbe u vezi visine kamatnih stopa pod kojim je Srbiji odobren kredit za učešće u projektu što je ruska strana usvojila. Takođe, predložio je da se duž Južnog toka kroz Srbiju naprave četiri gasne elektrane velikog kapaciteta za proizvodnju struje za izvoz (“Kao što rade Austrijanci, jer je skuplja struja nego gas”). Izgradnja Južnog toka do sada bi bila završena da ga EK nije obustavila 2014.

U pogledu ekonomskih i infrastukturnih ciljeva, inače kao savetnik za planiranje i investicije, Bušatlija je zagovornik regionalne saradnje i razvoja.

– Republike eks Jugoslavije danas imaju tri miliona manje stanovnika nego što ih je imala Jugoslavija pre raspada. Da li smo konkuretniji na tržištu ako nastupamo svako za sebe, ili ako imamo zajednički projekat!? Pa, svakako ovo drugo. Ali ljude u vlasti ne zanimaju dugoročni interesi i realni projekti. Otuda je nama na Balkanu spori rast neminovnost, što je ravno stagnaciji.

Dugo se govori o izgradnji cevovoda kojim bi se ruski gas dopremao do Zapadne Evrope. Umesto Južnog toka pominje se Turski tok i Severni tok 2. Šta je realno?

– Trasa Južnog toka je bila najkraći put između centralne Azije i centralne Evrope, tačnije od Kaspijskog regiona do Austrije, gde je najveći distributivni centar za centralnu Evropu. Prolazi ispod Crnog mora, zatim kroz Bugarsku, Srbiju i Mađarsku, do Austrije. Cevovod bi kroz Srbiju išao preko 400 km, sa kompresorskim stanicama koje bi omogućile transport, a nama na korišćenje do pet milijardi kubika godišnje. Ta količina je za našu industriju više nego dovoljna. Iz Srbije bi se odvajala konekcija za Republiku Srpsku i BiH, možda i prema Hrvatskoj; kojoj bi gas lakše stizao s ove strane nego preko postojeće rute. Hrvatska inače može da dobija gas i direktno preko Austrije ili Mađarske. Za Crnu Goru je bilo predviđeno da se duž jadranske obale napravi konekcija od Hrvatske. Međutim ni po broju stanovnika, razvijenosti industije, klimatskim prilikama i perpesktivi oni nisu ugroženi. Ideja o izgradnji Južnog toka nastala je pre više od 20 godina, omogućila bi dobar kontakt Evrope i centralne Azije kao najvećeg izvorišta ruskog gasa i bolju energetsku saradnju zemalja Balkana sa centralnom Evropom, koja sada energetski postoji samo u obrnutom smeru. Za zemlje Balkana, a naročito Zapadnu Evropu, jako je važno da ostane ta trasa Južnog toka, bez obzira kako će se u budućnosti zvati.

Zašto baš ta trasa?

– Zato što svi ostali gasovodi koji su planirani pod kapom Zapada nemaju jasnu perspektivu. Jedan od njih je i Nabuko, koji je za razliku od Južnog toka ispod Crnog mora, trebalo da ide kopnenom trasom kroz Tursku. Po tom projektu koji je zagovarala Amerika, gas kupljen od neke centralno azijske zemlje bio bi transportovan kroz Irak i Siriju, do Turske. S obzirom da je to sada ratno područje, projekat je propao. Kao gasna konekcija Evrope i Bliskog Istoka u opciji je bio i gasovod od Katara, preko Saudijske Arabije, Jordana, Sirije, Turske, Bugarske, verovatno Srbije, do gasnog distributivnog terminala u Austriji. Sve zemlje su se saglasile s njegovom izgadnjom osim Sirije, koja je sa Iranom i Irakom zagovarala drugi pravac: da iranski gas ide preko Iraka i Sirije, do sirijske ili turske luke na Mediteranu. To bi možda za Evropu bilo i najbolje tehničko rešenje. Ali nije izvodljivo dok se ratuje u Iraku i Siriji. O tom gasovodu više niko ne priča. Čak i politički da se izglade ti odnosi, tu postoji stalni jaz, trvenje, dve vrste muslimana. Iran, Irak, Sirija, koji su pod kontrolom Šiita, i Saudijsku Arabiju, Katar, Jordan, Tursku, koji su po kontrolom Sunita, a između njih je šiitska Sirija. Bliski Istok će još zadugo biti bure baruta.

Bugarska je po nalogu Brisela, a instrukciji Vašingona izlaskom iz Južnog toka srušila taj projekat. Na svoju veliki štetu, kao i na štetu ostalih zemalja centralne Evrope. Kakvo je to prestižna zajednica gde te briselska birokatija tera da radiš na svoju štetu?

 U svetu danas, najveće potrebe za gasom ima Kina?

– Neki isporučioci su se okrenuli Kini. Pošto svoj gas ne mogu da spuste na Mediteran, Iran će ga prodati Kini recimo. Takođe i zemlje centralne Azije i to skuplje nego bilo kom drugom. Za Evropu je to opasnost. Kada se jednom bude konsolidovala, počela da brine svoju brigu i svoju politiku, može se dogoditi da od Rusa ne dobije potrebne količine. Jer Rusi se okreću onima sa kojima mogu da sarađuju. Prvenstveno Indiji, sa kojom imaju raniji dogovor, a koji je već izvestan o izgradnji naftovoda. Trasa treba da ide preko Irana, a paralelno sa njim najverovatnije i gasovod. Drugo, Rusija i Južna Koreja već 30 godina imaju ugovor o gasovodu koji treba da pređe preko Severne Koreje, a to sve više postaje izvesnost. Južna Koreja, koja uvozi 1,6 puta više gasa od Kine, ne sluša više Amerikance nego se dogovara sa Severnom Korejom kako da naprave taj gasovod.

Kažete da je Evropa u ozbiljnom poblemu?

– Evropa preko 30 odsto zavisi od ruskog gasa. Neke zemlje su u poslednje dve godine sankcija Rusiji povećale uvoz ruskog gasa čak za preko 20 odsto godišnje. Alternativa za ruski gas u Evropi ne postoji. Amerikanci nude ništa! Nemaju količine za izvoz! Poljska i Amerika su potpisale ugovor o isporuci gasa u sledećih 20 godina, a do sada su od Amerike dobili brodić prirodnog tečnog gasa, što su potrebe za tri dana. Osim toga, to je industrijski sabijen gas. Da bi promenio agregatno stanje (i mogao da se koristi), neophodna je obrada, što se održava na konačnu cenu. Ne može biti jeftiniji od ruskog koji stiže u prirodnom obliku. Nema razvoja industrije ukoliko nema pouzdanih izvora energije. Tu se Nemci najbolje snalaze. Jedno pričaju, drugo rade. Izgradnjom Severnog toka 2, Nemci će biti namireni za povećanje potrošnje koju projektuju, imaće i viškove koji će prepodavati centralnoj i južnoj Evropi. Na primeru gasa se vidi koliko EU poštuje jednakost među članicama. Naročito EK, koje bi kao neka vlada te tvorevine podjednako morala da tretira sve članice. A zabranom Južnog toka polovini Evrope uskrati snabdevanje gasom! Južni tok je pao zato što Bugarska nije mogla da donese suvereno odluku. Za birokrate u Briselu je najvažnije šta Amerika kaže!

 Ugovor sa Ukrajinom ističe 2019. godine? Šta to može da znači?

– Znači da ga Rusi više neće transportovati preko Ukrajine, ili hoće ali pod sasvim drugačijim ugovornim uslovima. Ukrajina je dobila jednu arbitražnu presudu nekog suda u Skandinaviji po kojoj su Rusi njima dužni dve milijarde eura, što je potpuno politička odluka koja je dodatno iskomplikivala stvari. Ukoliko se Ukrajina obaveže da ne potražuje izvršenje presude tog nekog famoznog suda u Norveškoj, Rusi će pristati da naprave nov ugovor sa Ukrajinom kojim će sebe zaštititi. Tako što će svoj gas prodavati na granici sa Ukrajinom, a ne kao do sada na granici sa Evropom. Prodajom na granici sa Ukrajinom Rusi će imati potpunu kontrolu nad količinom koja se transportuje ka Evropi. A Evropa će se suočiti sa jednom kriminalizovanom državom koja ucenjuje čitav svet, izigrava žrtvu, samo zato što Rusi ne dozvoljavaju više da ih ovi kradu. Taj ugovor sa Ukrajinom datira od pre nekoliko decenija kada su Rusija i Ukrajina bili deo jednog sveta.

 Sada se govori o Turskom toku, kao alternativi!

– Turski tok predviđa postavljanje dve cevke pojedinačnog kapaciteta od 15-16 milijardi kubika ispod Crnog mora ka Turskoj. Prva cevka će početi da funkcioniše za kratko vrijeme i to je količina koja treba da namiri potrebe Turske, čija je ekonomija među prvih 20 u svetu, da nije bilo rata u regionu, bila bi deseta. Plan je takođe da Turska napravi jedan distributivni centar na tromeđi Turske, Grčke i Bugarske kojim bi viškove iz druge cevke preusmerila i prodavala Evropi. Grci su se posvađali sa Rusima pa sad tu ništa ne mogu očekivati. Bugari će dobiti ako plate svoju cevku. A mi možemo dobiti samo ono što nam prodaju Bugari iz treće ruke. Što se u tom slučaju odnosi i na RS i BiH. Kao i svaka roba, prodaja iz druge i treće ruke povećava cenu. Turski tok nema veza sa Južnim tokom, njegovi kapaciteti su znatno manji i svodi se na prodaju viškova po većoj ceni. Ta druga cevka, koja bi bila namenjena tržištu Evope, imala bi protok od   oko 15 milijardi kubika, što je četiri puta manje od predviđenog kapacieta Južnog toka. Gas će dobijati oni koji su ekonomski jači i mogu da plate više. Drugo, taj gas nikada neće ni stići do onih kojima su potrebne ozbiljne količine. Dalje, Turski tok nije gasovod koji bi išao kroz Srbiju, već interkonekcija. Da mi nešto kupimo od Bugarske, što oni inače kupuju od Rusije, ili Turske, znači da dobijemo iz duge-treće ruke. Problem se u Evropi rešava samo saradnjom sa Rusijom, izgradnjom Južnog toka, gde je čak moguće povećati kapacietete sa 60 na 90 milijardi kubika godišnje. To su Vili Brant i pre njega Bizmark jasno definisali da je Evropa od Atlantika do Urala. I Evropa će kad-tad shvatiti da treba da brine o svojim problemima, i da njom treba da se upravlja suvereno, a ne iz Vašingtona.

Za sada je jedino izvestan Severni tok 2.

– Jeste, ali on je komercijalni, dok dođe do nas… Severni tok ide kroz Finski zaliv, ispod Baltičkog mora, jednim delom danskih teritorijalnih voda koje su međunarodni pomorski koridor. (Danska nije pristala da prođe preko njene teritorije, ali ne može da zabrani da prođe pored dela mora koji kontrolišu, koji je zajednička ekonomska zona). Tako Severni tok 2 stiže u Nemačku. Ide paralelno sa postojećim Severnim tokom koji već stiže do Nemačke. Severni tok 2 okuplja sve one jače evropske zemlje koje su učestvovale u Južnom toku. One se nogama i rukama bore da ima Amerikanci ne pokvare taj plan. Kada gas stigne u Nemačku može da dobaci do bilo koje zemlje. To je, inače, mreža odakle mi sada, preko Ukrajine dobijamo ruski gas. Dakle stići će do Nemačke, pa preko Austrije i Mađarske do Srbije. Samo što je to skupo. Da nam Rusi i poklone gas, skupi su troškovi tog transporta koji bi morali da platimo. Jake ekonomije u Evropi mogu da plate svaku cenu, pa za Balkan neće ostati dovoljno gasa. Nama jedino odgovara taj projekat Južnog toka.

Da li izradnjom Severnog toka 2 definitivno prestaje interes za Južnim tokom?

– I ako urade te dve cevi Severnog toka 2, prva cev će pokriti potrebe Nemačke, a druga za trgovinu, to opet neće namiriti potrebe drugih zemalja Evrope. Tu imamo onih 14 postokumunističkih zemalja koje su ušle u EU posle 2004, tzv. članice EU drugog reda. Kao i zemlje stare Evropa, gde su veliki potrošači, velike industrije, gde spada Engleska recimo, koja dobrim delom živi na ruskom gasu. Kupuje ga, doduše, izokola: malo preko Amerike, nešto preko drugih zemalja, ali se zna da je to ruski gas.

Tvrdite da je Južni tok jedina realnost u budućnosti?

– Pod istim ili drugim nazivom, taj projekat će apsolutno biti realizovan, jer je najrealnija trasa za centralnu Evropu. To će se dogoditi kada se EU oslobodi pritiska Vašingtona, tada će početi zdraviji odnos sa Rusijom. Evropa mora da shvati svoju poziciju, Amerika neće. Ona će se i rukama i nogama boriti da bi zadržala uticaj koji gubi u svetu. Evo recimo, Kuvajt je obustavio prodaju nafte Americi pre 10 dana. Otvoreno su im rekli da neće više da im prodaju. Viškove nafte prodavaće Kinezima. Kina je veća ekonomska sila od Amerike. Nezavisno od toga kako ovi računaju svoj BDP! A računaju ga tako što kada Kinezi naprave Ajfon, a jedino ga oni prave, Kinezi u svoj BDP ukalkulišu 100 dolara. Onda dobiju nalog da ga pošalju na recimo evropsko tržište, a Amerika u svoj BDP upiše 1.000 dolara, prodajući ga višestruko skuplje. Najveća ekonomija na svetu jeste kineska, a zasnovana na proizvodnji razmenjivih dobara. U kapitalizovanom dijelu Kine živi oko 200 miliona stanovnika, koji stvaraju preko 90% BDP, za razliku od SAD koja ima preko 320 miliona stanovnika u kojoj jedva 30% profita dolazi iz realnog sektora proizvodnje razmjenjivih dobara. Ameriika je 55 odsto profita u prošloj godini ostvarila na sekundarnom finasijskom tržištu. SAD najviše zarađuju na manipulaciji novcem. I dok ne shvati da će Amerika i dalje imati jednu od najrazvijenijih ekonomija, ali nikada više prvu, ona će praviti problema celom svetu.

DOMINACIJA KINE I INDIJE NAD AMERIKOM

SAD de fakto gube uticaj. Indija koja je donedavno bila američki vazal, sada 60% svog naoružanja kupuje od Rusa. I uopšte se ne obazire što je Amerika pritsika da to ne radi. Nije više Amerika ta koja može da uređuje stvari. Zapalili su Bliski Istok i on beži od njih. Amerikanci ne mogu više da se oslone ni na Saudijsku Arabiju, kao pouzdanog partnera. Dolazi vreme kada veliki narodi sa velikom istorijom igraju važnu ulogu. Amerika ima 240 godina svoje istorije. Ne može ona biti glavna, kada imamo jednu Kinu, Indiju, Iran, koji traju 7.500 godina. To su dugovečne kulture koje malo relativizuju tu američku demokratiju. Dolaze vremena dugovečnih civilizacija i mnogoljudnih zajednica koje imaju preko milijardu stanovnika. Zato ni Evropa nema neku veliku budućnost. Skrajnuće je kineska i indijska ekonomija. Te dvije zemlje će za deset godina imati tri milijarde stanovnika. Dominiraće svetskom ekonomijom.

Razgovarala: Svetlana Nikolić Petrović

(The Prestige)