Бајден покушава да уништи савез Ердогана и Путина

Премијер Турске Бинали Јилдирим саопштио је, да је за 24. август планирана посета потпредседника САД Џозефа Бајдена Анкари. Раније је саопштено, да ће 22. августа у Турску доћи солидна делегација америчких чиновника коју ће чинити три представника министарства правде и један представник Државног секретaријата, да би, како тврди министар правде Бекир Боздаг, ,,помогли у припреми формалног захтева за екстрадицију проповедника Фетулаха Гулена, који живи у савезној држави Пенсилванији, и који се сматра инспиратором пуча од 15-16. јула“. При томе, Боздаг је повезао те две посете само са проблемом Гулена, изјављујући, да ,,његово изручење  није билатерално питање, већ заједнички проблем“ који ће се пратити у целом свету.

Али, узимајући у обзир, да ће за два дана – од 22. до 24. августа – америчка делегација тешко успети чак и физички да упозна сабрани материјал о Гулену, постаје јасно, да је циљ посете потпредседника Бајдена другачији. Он је увек за председника Ердогана и његов тим био неугодан партнер и преговарач. Током своје последње посете Турској почетком 2016. године, Бајден је, како су приметили турски медији, ,,демонстрирао мноштво стратегијских, политичких и симболичких значења (демонстрировал множество стратегических, политических и символических смыслов) и први је гласно изрекао, на тако високом нивоу, нарастајућу, у Обаминој администрацији, критику курса који је квалификован као антидемократски“. Бајден се тада специјално састао са групом независних новинара и представника непрофитних организација, према којима званична Анкара, благо речено, није била благонаклона, и устао у одбрану 1128 турских интелектуалаца који су потписали отворено писмо са позивом на мир (прекид насиља у војним операцијама против Курда, прим. Н.В.), а који су били проглашени ,,издајницима“. Како тврди турска новина Zaman, ,,Обамина је администрација, чини се, схватила да ће пре или касније Турску погодити дестабилизација“ али је после кризе око обореног авиона са Русијом била ,,убеђена у то да ће Анкара осетити неопходност да се наслони само на раме САД и НАТО-а“. Све је кренуло другачије.

Зато питање о суделовању САД у турском пучу 15. јула остаје у целости отворено. Вашингтон то званично негира, али упада у очи чињеница – САД као и други западни партнери Турске, нису одмах изразили подршку Ердогану, што треба да наведе на нека размишљања. По речима генералног секретара Савета Европе Торбјорна Јагланда, то је повезано са тим ,,што се у Европи појавила сумња да је преврат припремио сам Ердоган, а не Гуленова мрежа“. Зато западни партнери Турске, како пише лист Hurriet Daily New, сматрају да се ,,истина може сазнати само ако буду предочени необориви докази“.

Да ли их Анкара има? После неуспелог пуча, у земљи су почела да се спроводе масовна хапшења и отпуштања официра, чиновника из различитих државних институција, изводи се кадровска чистка у судском систему, обавештајној служби, укључујући 30 гувернера провинција и 50 начелника округа. Масовна отпупштања дотакла су и запослене у сфери образовања. Ових дана Јилдирим је саопштио, да је ,,број турских грађана који суспендовани или отпуштени са посла после неуспешног покушаја државног удара износи 81.494“.

Све њих јавно повезују са Гуленом, који живи у САД, мада је по Јилдириму, „тешко све приведене и ухапшене политички идентификовати“. Ето због чега се јавља питање – ако су заиста гуленисти продрли практично у све сфере државног система, ко је онда уопште владао Турском? У вези са тим, изјава европског комесара Јоханеса Хана, да су „чистке које су уследиле после неуспелог покушаја пуча у Турској биле испланиране“ а „спискови са хиљадама имена оних који ће бити приведени, највероватније припремљени раније, пошто ниједна влада није у стању да реагује тако брзо“, не звучи неосновано.

Није случајно ни то што су многи светски медији покренули дискусију у односу на „турску заверу“која може да има „велике историјске последице“. За сада Вашингтон разуме, да Ердоган игра на „карту“ Гулена, како би имао разлог да окривљује САД за „јатаковање и подршку терористима“. Али, на ту карту могу да играју и САД према Ердогану. Анкари се већ наговештава могућност широке међународне истраге неуспелог пуча, са захтевом да она пружи необориве доказе, посебно у делу који се тиче суделовања у тим догађајима САД.

Гулен у чланку који је објављен у листу Le Monde каже, да је спреман да се врати у Турску, ако истрага докаже оптужбе на његов рачун. По његовим речима, „ако се десети део оптужби против мене потврди, обавезујем се да се вратим у Турску и сносим одговорност“. Раније је амерички лист The Wall Street Journal, позивајући се на упућене изворе саопштио, да америчке власти не намеравају да изруче Гулена јер „докази које је Турска предочила нису уверили америчку администрацију да је проповедник крив“.

По нашем мишљењу, тај ће задатак да изврши делегација америчких чиновника, из министарства правде и државног секретаријата. Што се тиче потпредседника Бајдена, у Турској, земљи-чланици НАТО-а, у којој се одвија сеча пронатовски расположеног дела вишег и средњег командног састава, у којој је растурен систем световног образовања, судови и независни медији, он ће покушавати да преко фактора – Гулен, врши притисак на руководство земље. Политичари у ЕУ већ говоре о прекиду преговора о ступању Турске у ЕУ, заустављени су преговори о укидању визног режима, води се озбиљна дискусија о чланству Турске у НАТО-у, и по мишљењу многих европских експерата, против Турске могу бити уведене и одређене санкције. Уз то, у Вашингтону и Бриселу, у другачијем геополитичком контексту перципирају нормализацију односа Турске и Русије, и њено скретање ка Истоку, и  претпостављају да Анкара може да крене у супротном смеру од Запада и свог савезника Азербејџана.

Зато не треба искључити то, да ће сад Вашингтон покушати да активира у Турској тај део елите која је сумњичава у погледу тога да ли је неопходно кретати се према Русији. По мишљењу турског политиколога и директора компаније Strategic Outlook Јусуфа Чинара, у том смеру против Ердогана могу да иступе опозиционе партије које би користиле у своје сврхе фактор кадровских чистки у државном апарату, што њега очито слаби. У том смислу, у Турској се заиста формира кризна ситуација, мада је после неуспешног покушаја преврата, Ердоган почео да оснажује личну власт. Али, хоће ли имати довољно историјског времена да оно што је замислио доведе до логичног свршетка?

Превео са руског: Небојша Вуковић

Извор: https://regnum.ru/news/polit/2166718.html