"Bugarski scenario" za smenu autokratske i kriminalizovane vlasti - sličnosti i razlike

 Javnost u Srbiji mahom slabo poznaje političke prilike u susednoj Bugarskoj, pogotovo kada se to uporedi sa bivšim jugoslovenskim republikama, pa čak i sa jezički dalekim, ali na nivou evropske politike zanimljivim javnim scenama Grčke i Mađarske. Iako je Bugarska Srbiji prvi sused, iako je reč o zemlji sa sličnim brojem stanovnika, sličnim stepenom razvoja, bliskom kulturom i jezikom i sa istom verom, srpski mediji će po pravilu obratiti pažnju na događanja u ovoj zemlji samo kada ona privuku pažnju šire evropske ili regionalne javnosti i stranih medija. Prethodnih godina, to je uglavnom bio slučaj kada su u Bugarskoj organizovani masovni građanski protesti - prvobitno vezani za socijalnu politiku, a zatim za borbu protiv korupcije - i kada bi Bugarska povukla neki naročito oštar potez u sve nategnutijim odnosima sa susednom Severnom Makedonijom. Srpska štampa bi, pored toga, povremeno obratila pažnju na neki antisrpski ispad nekog bugarskog državnog funkcionera - poput par predizbornih tirada bivšeg bugarskog ministra odbrane Krasimira Karakačanova, inače lidera marginalne političke stranke VMRO-BND - i to bi, otprilike, bilo sve.

U najmanju ruku, Bugarska (kao i hronično politički turbulentna Rumunija) predstavlja neposredno svedočanstvo da ulaskom u EU politički život u zemlji nikako ne postaje „dosadan", kako su nas pre 15-20 godina uveravali naši ideološki evropejci

Ovo je, naravno, šteta, jer bi Srbija mogla mnogo da nauči kada bi se malo više zainteresovala za unutrašnje i spoljnopolitičke probleme Bugarske, ne samo zato što je reč o zemlji sa uporedivom demografijom, ekonomijom i kulturnim navikama, već zato što je Bugarska u odnosu na nas daleko odmakla u procesu evrointegracije koji srpske vlasti i dalje proglašavaju za nacionalni prioritet. Pogled na Bugarsku, stoga, u velikoj meri predstavlja „pogled u budućnost", koji nam otvara perspektivu na političke, ekonomske i društvene procese koje otvara neposredna uključenost jedne zemlje poput Srbije u administrativni sistem Evropske unije, ali istovremeno i da vagamo u kojoj meri se isplate određena „ograničenja suvereniteta" koje članstvo u EU podrazumeva.

U najmanju ruku, Bugarska (kao i hronično politički turbulentna Rumunija) predstavlja neposredno svedočanstvo da ulaskom u EU politički život u zemlji nikako ne postaje „dosadan", kako su nas pre 15-20 godina uveravali naši ideološki evropejci. O tome svedoče i najnoviji politički događaji u ovoj zemlji. Pre nekoliko dana predsednik Bugarske Rumen Radev po treći put ove godine raspustio je Narodno sobranje i raspisao parlamentarne izbore. Pritom je Radev - u skladu sa svojim ustavnim ovlašćenjima - drugi put zaredom naznačio manje-više neizmenjenu tehničku vladu koja treba da upravlja državom do izbora novog kabineta, na čije je čelo još jednom postavljen savetnik predsednika za pitanja bezbednosti Stefan Janev, bivši brigadni general bugarske vojske, vojni ataše u SAD i činovnik NATO.

Bugarski predsednik Rumen Radev u Briselu, juna 2021.

Tehnička vlada, međutim, nije sa baš ponašala kao „tehnička" - njeni ministri su za par meseci pokrenuli čitav niz pravnih, revizorskih i antikorupcijskih procedura koje su ozbiljno poljuljale političke pozicije bivšeg premijera Bojka Borisova i njegove stranke „Građani za evropski razvoj Bugarske" (GERB), koja upravlja zemljom od 2009. godine (uz kraći prekid 2013-2014. godine).

Stabilokratija na bugarski način

U izveštajima nevladinih organizacija i politikoloških instituta prethodnih godina široko je korišćen izraz „stabilokratija" da bi se opisali meki autoritarni sistemi karakteristični za balkanske države. Ove sisteme karakteriše naglašeni populizam, harizmatičan politički lider, ideologija „čvrste ruke" u unutrašnjoj i pragmatična puzavost pred predstavnicima evropskih i međunarodnih institucija u spoljašnjoj politici, kao i praksa postepenog urušavanja građanskih institucija i vladavine prava koju evropski i zapadni zvaničnici po pravilu ignorišu, dajući ovim režimima i njihovim liderima legitimitet jer „završavaju posao", „kontrolišu situaciju" i „održavaju stabilnost". Na ovim spiskovima „balkanskih stabilokratija", doduše, po pravilu nema Bojka Borisova i njegove stranke, verovatno zato što bi postojanje takvog sistema pod okriljem i u okvirima EU slalo lošu sliku o perspektivama evropskih integracija, ali njegov režim se bez sumnje veoma lepo uklapa u matricu koja karakterizuje ovakve političke sisteme.

Bugarski predsednik Rumen Radev i generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg na Samitu NATO-a u Briselu, juna 2021.

Ključna razlika između Bugarske i zemalja tzv. „Zapadnog Balkana" leži upravo u stepenu kontrole koji Unija i NATO imaju nad bugarskim institucijama i političkim procesima, odnosno, preciznije, u stepenu političke i ekonomske zavisnosti zemlje od evropskih fondova i razvojnih mehanizama. U prethodnom periodu to je činilo politiku Bugarske veoma „vrludavom", budući da su važne političke odluke preinačavane pod stranim pritiscima.

Bugarska je pod direktnim pritiscima SAD i Evrope blokirala tri lukrativna energetska projekta sa Rusijom na način koji je načinio ogromnu štetu državnom budžetu

Bugarska je pod direktnim pritiscima SAD i Evrope blokirala tri lukrativna energetska projekta sa Rusijom na način koji je načinio ogromnu štetu državnom budžetu. Recimo, u slučaju projekta nuklearne elektrane „Belene", Bugarska je morala da plati „Rosatomu" za dva nezavršena nuklearna reaktora koja nakon toga nije mogla nigde da instalira, između ostalog zato što Amerikanci insistiraju da bilo koji nuklearni projekat u zemlji mora da koristi američku tehnologiju (na „Belene" je tako u nepovrat bačeno 1,5 milijardi evra državnog novca).

Blagoslov da sagradi sadašnju „krnju" verziju „Južnog toka" (sa kapacitetom koji je tri-četiri puta manji od planiranog), Bugarska je Trampovoj administraciji platila skupim ugovorima o kupovini američkih lovačkih aviona i američkog tečnog prirodnog gasa.

Grčki premijer Kirijakos Micotakis i bugarski premijer Bojko Borisov na potpisivanju sporazuma prema kojem će se Bugarska uključiti u izgradnju gasnog terminala u severnoj Grčkoj, avgusta 2020.

Razapetost između velikih sila dominira spoljnom politikom zemlje, koja mora neprekidno da „vozi slalom" između konkretnih zahteva „zajedničke bezbednosne politike NATO" i „evropskih standarda i pravila" na jednoj, i održavanja ekonomskih veza sa Rusijom na drugoj strani. Rusija je u decenijama pre pristupanja EU bila jedan od vodećih stranih investitora u Bugarskoj (da ne pominjemo da je celu nacionalnu infrastrukturu u zemlji gradio SSSR), a iz nje dan-danas u Bugarsku dolazi ekonomski nezanemarljiv procenat turista.

Odnosi sa Rusijom su stoga veoma često na granici šizofrenije - jednog dana se u Bugarskoj hapse ruski državljani koji se sumnjiče da su dizali u vazduh skladišta vojne opreme i proteruju ruske diplomate, a par dana kasnije se sa ruskim ambasadorom razgovara o otvaranju granice i ponovnom uspostavljanju vazdušnog saobraćaja u uslovima pandemije „kako bi se privukli ruski turisti". U tom stalnom balansiranju i bugarska država i Borisov lično, i na jednoj i na drugoj strani došli su na loš glas kao nepouzdani partneri sa kojima se veoma teško dogovarati.

Bojko Borisov na biralištu 11. jula 2021.

„Događanje naroda" i šta dalje

Ali dok je Borisovu koliko-toliko polazilo za rukom da zadovolji i namiri sve svoje spoljne partnere, na planu unutrašnje politike već godinama hoda po oštrici noža. Za to vreme zemlju su potresale sporadične eksplozije narodnog nezadovoljstva, izazvane najčešće nekim konkretnim elementima državne politike sa snažnim socijalnim posledicama. Na primer, 2018. godine, u isto vreme kada je pažnju Evrope privlačila „pobuna Žutih prsluka" u Francuskoj, građanske organizacije u Bugarskoj organizovale su uspešnu seriju protesta vezano za skok cena goriva koji su paralisali ekonomiju zemlje, ali i doveli do osetnog poboljšanja kontrole korupcije u ovom sektoru, uključujući i redovne provere formiranja cena i zloupotrebe monopolskog položaja na tržištu. Međutim, sredinom 2020. godine ovi sporadični i tematski protesti pretočili su se u masovni „narodni ustanak protiv korupcije", koji je ozbiljno poljuljao autoritet Borisova i njegovih saradnika.

„Ustanak" je započeo kao reakcija na nekoliko istovremenih korupcijskih skandala u koje su bili umešani visoki funkcioneri vlade i Borisov lično, uključujući pokušaj MUP da kompromituje inače veoma popularnog predsednika Radeva, ali i curenje podataka o prisluškivanju opozicije. Celi tok ove političke pobune zavređuje pažnju, budući da ona - uprkos masovnosti i ideološkoj šarolikosti demonstranata - predstavlja uzoran primer dobro organizovanog političkog pokreta jasno fokusiranog na ciljeve. Ovo se videlo u jasnoći političkih poruka, koje su insistirale na sistemskim rešenjima u borbi protiv endemske korupcije i, kako to Bugari kažu, „mafiotizacije" u bugarskom društvu.

Antivladini protesti u Sofiji oktobra 2020.

Iako je Borisov na demonstrante obasuo celi arsenal standarnih poteza koje smo viđali i u drugim „stabilokratijama" - medijsko ignorisanje i spinovanje, zastrašivanje građana, fizičke provokacije i sukobe sa policijom, a zatim popuštanje, razvodnjavanje i razvlačenje protesta - građani su ostali uporni u insistiranju na svojim osnovnim zahtevima, ne odustajući protestnih šetnji

Iako je Borisov na demonstrante obasuo celi arsenal standarnih poteza koje smo viđali i u drugim „stabilokratijama" - medijsko ignorisanje i spinovanje, zastrašivanje građana, fizičke provokacije i sukobe sa policijom, a zatim popuštanje, razvodnjavanje i razvlačenje protesta - građani su ostali uporni u insistiranju na svojim osnovnim zahtevima, ne odustajući protestnih šetnji. Borisov je smenio četvoricu svojih ministara nastojeći da udovolji demonstrantima, ali to i dalje nije dovelo do osipanja protesta. Opozicija je insistirala na ostavci vlade i vanrednim izborima, i Borisovu je samo eksplozija epidemije kovida 19 krajem jeseni uspela da „kupi vreme" do redovnih izbora u aprilu 2021. godine.

Šteta je, međutim, već bila učinjena: na izborima u aprilu GERB je uspela da osvoji najveći broj glasova i zadrži solidnu prednost ispred glavne protestne partije - pokreta „Ima takav narod" na čelu sa reperom i televizijskim voditeljem Slavijem Trifonovom - ali sa političke scene su počišćeni i ispod cenzusa od 3% bačeni svi Borisovljevi koalicioni partneri (mahom populisti sa jakom desničarskom retorikom), i njegova stranka se našla u Sobranju okružena isključivo opozicionim strankama. U tom trenutku se, međutim, ono što je bilo osnovna snaga narodnih protesta - odsustvo jasnog političkog profilisanja i partijašenja - pokazalo kao prepreka za formiranje vlade.

Slavi Trifonov, TV voditelj i pevač, vođa pokreta "Ima takav narod"

Tri „protestne" stranke koje su ušle u parlament možda bi i mogle da se dogovore oko zajedničkog programa, ali nijedna od njih nije htela da pravi vladu sa nekadašnjom „drugom polovinom" bugarske političke scene, Bugarskom socijalističkom partijom (BSP), koju su videli kao „deo korumpiranog partokratskog režima" i „stranku statusa kvo". A budući da bugarski zakon daje veoma kratke rokove za dogovor o vladi, tokom koga nije moguće dodeliti mandat za sastav vlade više od tri puta (i to po pravilu trima najvećim parlamentarnim klubovima), novi parlament je po automatizmu raspušten i raspisani su novi, vanredni izbori za jul.

Značaj institucionalnih okvira

Predsednik Rumen Radev je ovom prilikom maksimalno iskoristio svoja ustavna ovlašćenja i osobenosti bugarskog političkog sistema kako bi stvorio uslove za demontažu Borisovljevog režima na institucionalnom nivou. Tehnička vlada Stefana Janeva, koja je po zakonu trebalo da vrši dužnost kabineta ministara nakon raspuštanja parlamenta koji nije mogao da se dogovori oko vlade, ozbiljno se prihvatila svog posla.

Predsednik tehničke vlade Stefan Janev

U seriji antikorupcijskih provera, revizija rada ministarstava i skandala sa objavljivanjem podataka o korupciji, proneverama i - još jednom - prisluškivanju opozicije, autoritet GERB značajno je potkopan za samo dva meseca i na narednim izborima GERB je izgubila nekoliko procenata - dovoljno da padne na drugo mesto iza Trifonovljevog pokreta, koji je u ovom prelaznom periodu odlično taktizirao i koristio se prostorom za političko delovanje koji je otvarao „vakuum moći" stvoren, makar i samo „tehničkom" smenom Borisovljevog kabineta.

Ova simbolička pobeda dodatno je potkopala autoritet bivšeg premijera i njegove stranke, a još jedan mandat tehničke vlade na čelu sa Janevim po svoj prilici ukazuje da će njihovi rezultati na ponovljenim izborima biti još slabiji. Utoliko pre, što se ovi treći po redu parlamentarni izbori održavaju 14. novembra - istovremeno sa redovnim predsedničkim izborima na kojima je glavni kandidat Rumen Radev.

Antivladine demonstracije ispred bugarskog parlamenta

Važno je naglasiti da ovaj politički prevrat u najvećoj meri ima upravo institucionalni karakter i da, uprkos ozbiljnim demonstracijama i sporadičnim sukobima građana sa policijom, nema nikakvog govora o „smeni vlasti na ulici".

Važno je naglasiti da ovaj politički prevrat u najvećoj meri ima upravo institucionalni karakter i da, uprkos ozbiljnim demonstracijama i sporadičnim sukobima građana sa policijom, nema nikakvog govora o „smeni vlasti na ulici"

Protesti prošle godine su započeli kao zahtev za normalizacijom rada institucija i podrškom instituciji predsednika države, i sada upravo predsednik i tehnička vlada kroz institucije sistema preispituju rad prethodne vlade, kojoj su građani na ulici (i na izborima) iskazali nepoverenje.

Naravno, vredi napomenuti nekoliko važnih osobenosti bugarskog političkog sistema koje su to omogućile. Pre svega, deo popularnosti Radeva dolazi iz činjenice da je on - u skladu sa Ustavom - nestranačka ličnost. Radev jeste kandidovan uz podršku Bugarske socijalističke partije, kojoj je u određenoj meri ideološki blizak, ali podrška koju je dobio na izborima značajno prevazilazi snagu biračkog tela BSP, a nakon izbora nije predstavljao eksponenta njihove partijske politike. To se najbolje vidi upravo po efektima rada tehničke vlade - na ponovljenim izborima u julu BSP je ostvarila još lošiji rezultat nego na izborima u aprilu, dok je popularnost Trifonovljeve ITN skočila. Obe partije podržale su kandidaturu Radeva za drugi mandat.

Sama institucija tehničke vlade pokazala se kao veoma korisno rešenje za prelazne periode u kojim nema jasno formirane političke većine u zemlji. Ova institucija garantuje da stranka prethodnog režima u situaciji „političkog intermundija" neće biti u prilici da zloupotrebi poluge vlasti u cilju vršenja pritisaka na glasače, medije, ili javne institucije. Niti da - u skladu sa uhodanom regionalnom praksom - računa na inerciju birača koji „glasaju za vlast".

Zanimljivo je da su u drugim zemljama regiona - Severnoj Makedoniji, Albaniji i Crnoj Gori - u određenim situacijama formirane ovakve prelazne vlade kao plod političkog konsenzusa vlasti i opozicije, po pravilu nakon višemesečnih mukotrpnih pregovora i sa polovičnim uspehom (samo je Socijaldemokratskom savezu Makedonije Zorana Zaeva pošlo za rukom da iskoristi ovakav prelazni period da smeni na vlasti VMRO-DPMNE Nikole Gruevskog).

U Bugarskoj je ovaj proces bio predviđen zakonom, i opozicione partije su ga prepoznale kao elegantan način da pristupe demontaži Borisovljevog režima bez ulaska u mukotrpne međusobne pregovore koji bi, bez sumnje, oštetili rejting svake od njih. I zaista, Janevljev kabinet ozbiljno se latio svog posla, pokrenuvši više antikorupcijskih procesa i čak otvorivši krupan skandal vezan za razotkrivanje sistemske kupovine glasova za potrebe GERB.

Politički konsenzus oko „makedonskog pitanja"

Još jedan zanimljiv element u ovom natezanju konopca između vlasti i opozicije u Bugarskoj jeste to što na planu nacionalne politike nema mnogo odstupanja među različitim strankama, bez obzira na različite političke i ideološke predznake. Ovo se veoma lepo vidi na primeru političkog konflikta Bugarske i Severne Makedonije, gde Bugarska nominalno protestuje zbog „makedonskog prisvajanja bugarskih istorijskih ličnosti" i „spora oko interpretacije istorijskih događaja", ali u stvari - što je kudikamo veći predmet spora - posredno negira status makedonskog jezika kao različitog od bugarskog, i u određenoj meri odbacuje čak i zaseban makedonski nacionalni identitet.

Premijeri Severne Makedonije i Bugarske Zoran Zajev i Stefan Janev u Sofiji, juna 2021.

Iako se makedonske vlasti i dalje koprcaju po tom pitanju, Sofija zna da je deblokada i nastavak evroatlantskih integracija temelj politike Zorana Zaeva bez čega može malo toga da ponudi svojim građanima i računa da će makedonski premijer, posle veće „prespanske", biti spreman da „proguta" i manju, „bugarsku žabu"

Nakon što je Makedonija potpisala ponižavajući Prespanski sporazum sa Grčkom, kojim su se obavezali da će „lupati fusnote na spomenike" u kojima će naglašavati da savremena slovenska Makedonija nema kontinuitet sa antičkom helenskom državom istog imena, Bugari su se ponadali da mogu dobiti slične ustupke Skoplja po pitanju jezika i novije zajedničke istorije. Iako se makedonske vlasti i dalje koprcaju po tom pitanju, Sofija zna da je deblokada i nastavak evroatlantskih integracija temelj politike Zorana Zaeva bez čega može malo toga da ponudi svojim građanima i računa da će makedonski premijer, posle veće „prespanske", biti spreman da „proguta" i manju, „bugarsku žabu".

Iako je ova politika izazvala među Makedoncima ogorčenje prema Bugarskoj, opozicija nije ni pokušala da iskoristi priliku i optuži Borisova da „kvari odnose u regionu" i „krije korupciju iza nacionalističke retorike". Naprotiv, prethodnih meseci i lider ITN Slavi Trifonov i novoizabrana predsednica BSP Kornelija Ninova nedvosmisleno su podržali državnu politiku prema Makedoniji, naglasivši da bugarsko deblokiranje pregovora EU sa ovom zemljom „zavisi samo od ponašanja makedonske strane".

Kornelija Ninova, predsednica Bugarske socijalističke partije

Izjava Ninove je, pritom, bila naročito licemerna, budući da njena BSP ima direktnu saradnju sa Zaevljevom SDSM i da obe partije nominalno imaju levičarski predznak. Po pitanju bugarsko-makedonskog spora ona je izjavila da su ove dve stranke, doduše, „partneri i deo jedne političke porodice", ali da, uprkos tome, „bugarski nacionalni interesi stoje iznad svega".

Koliko god ovi stavovi bili nefer prema Makedoncima, oni su pokazatelj političke zrelosti opozicije u Bugarskoj, koja ne želi da Borisovu i njegovim desničarskim koalicionim partnerima prepusti monopol na nacionalne i identitetske teme. Na taj način se izbegava stigmatizacija opozicije kao antinacionalnog pokreta, ali i unutrašnje razmirice po ovim pitanjima među samim opozicionim strankama i njihovim glasačima. Kao što je već rečeno, protestna mobilizacija građana prethodnih godina uvek se ticala konkretnih socijalnih tema i korupcijskih skandala, pa se izbegavanjem konfrontacije po identitetskim pitanjima sprečava razvodnjavanje političkog diskursa i skretanje pažnje sa tema koje su građanima naročito važne i oko kojih su spremni da se politički mobilišu.

Pod budnim okom Velikog Brata

Naravno, pitanje Makedonije nije jedino po kome su pretendenti na Borisovljevu fotelju morali unapred da se izjasne. Odmah nakon prvobitnog uspeha na izborima, predstavnici ITN učestvovali su u više sastanaka sa američkim diplomatama, koje su uverili da ne planiraju nikakve radikalne izmene spoljnopolitičkog kursa zemlje, pre svega u pogledu odnosa sa Rusijom. Uostalom, i sam Rumen Radev - vojni pilot, bivši general-major i komandant Ratnog vazduhoplovstva Bugarske - morao je neposredno nakon pobede na izborima da stiša svoju i inače umerenu prorusku retoriku i u javnim nastupima neprekidno dokazuje svoju privrženost „zajedničkoj bezbednosnoj politici".

Borisov je, sa druge strane, uporno pokušavao da dokaže Amerikancima da je predsednik „ruski čovek", a da je on lično brana povećanju ruskog uticaja u Bugarskoj. Jedan od tih „dokaza" bila je i konfrontacija sa predsednikom po pitanju nabavke američkih lovaca F-16, na koju je Radev 2019. godine zvanično stavio veto tvrdeći da je preskupa, samo da bi Borisov i koalicioni partneri taj veto zaobišli u parlamentu, nanoseći po ko zna koji put štetu državnom budžetu za račun američke spoljne politike.

Bojko Borisov i Donald Tramp u Beloj Kući, novembra 2019.

Sa druge strane, ni Evropska unija nije gledala na Borisovljeve korupcijske skandale sa blagonaklonošću. Bugarska je u prethodnom periodu u više navrata kritikovana i sankcionisana vezano za „standarde vladavine prava", a evropske institucije i činovnici su tokom prethodne godine čak (ne)pažljivo odabranim izjavama zabrinutosti davali vetar u leđa demonstrantima. Poruka je jednostavna: Zapad ne voli nepredvidljive situacije i nije naklonjen političarima koji nisu pod institucionalnom kontrolom civilnog sektora, ne zato se principijelno brinu za standarde demokratije, pravosuđa i građanskog društva, već pre svega zato što je institucionalna kontrola civilnog sektora njihova glavna poluga moći i političke prinude, utoliko pre, ukoliko je zemlja već punopravna članica EU.

Drugim rečima, Evropska unija, u onolikoj meri koliko je na to sposobna, nije raspoložena da dozvoli okoštavanje meko autoritarnih i „stabilokratskih" režima unutar svog vlastitog političkog sistema, i spremna je da podrži rad lokalnih institucija kako bi se osiguralo nesmetano odvijanje demokratskih procesa smene vlasti, dokle god se ti procesi odvijaju po njenim pravilima i ne narušavaju interese njene administrativne i korporativne oligarhije

Drugim rečima, Evropska unija, u onolikoj meri koliko je na to sposobna, nije raspoložena da dozvoli okoštavanje meko autoritarnih i „stabilokratskih" režima unutar svog vlastitog političkog sistema, i spremna je da podrži rad lokalnih institucija kako bi se osiguralo nesmetano odvijanje demokratskih procesa smene vlasti, dokle god se ti procesi odvijaju po njenim pravilima i ne narušavaju interese njene administrativne i korporativne oligarhije. Za te potrebe uvek je na raspolaganju standardni arsenal „štapa i šargarepe" - rezolucije Evropskog parlamenta i drugih evropskih institucija, „poruke zabrinutosti" i naravno - pretnje „zavrtanjem slavine" na evropskim razvojnim fondovima. Demokratska borba, politički dijalog i smena režima je uvek dobrodošla, dokle god podrazumeva da neće biti odstupanja o „zajedničke bezbednosne politike" na koju, iako je nominalno „zajednička", Bugarska u praksi nema nikakvog uticaja. I koja veoma malo, ako i toliko, uzima u obzir bugarske nacionalne i ekonomske interese. U tim procesima EU će zaista biti od pomoći da se uspostave političke institucije i poluge civilnog društva koje će ograničavati i sputavati stremljenja lokalnih tirana prema samovolji i političkoj autonomiji, dokle god time nisu ugroženi interesi EU. Ali ako politička smena podrazumeva i smenu političkih paradigmi, Brisel je uvek spreman da zaigra na kartu - „stabilnosti".

(RTS)