Да ли ће Лукашенко о(п)стати?

Већ шеснаест година Александар Лукашенко обавља функцију председника Белорусије, а избори 19. децембра могу му донети још један председнички мандат. Овога пута чини се, победа му није загарантована као у претходним изборним циклусима.

Дошао је на власт у време општег расула и хаоса на читавом постсовјетском простору, обећавајући жесток обрачун са растућом корупцијом и криминалом. Успоставио је ауторитарни начин владања, задржао велики утицај државе у економским токовима и власништво над привредним ресурсима, што му је обезбедило широку подршку у народу. Све поменуто, као и проруски спољнополитички курс, донели су му јако лошу репутацију на Западу.

Већ шеснаест година Александар Лукашенко обавља функцију председника Белорусије, а избори 19. децембра могу му донети још један председнички мандат. Овога пута чини се, победа му није загарантована као у претходним изборним циклусима.

Од 1996, по личној иницијативи Лукашенка, почињу реинтеграциони процеси на постсовјетском простору, стварањем Савеза Русије и Белорусије. Ово је био и први корак нове Русије у обнови свог геополитичког утицаја. До данас савезна држава није у потпуности формирана у политички-правном смислу, управо због личних амбиција самог Лукашенка, и несугласицама са руским руководством. Без обзира на то, ниво економских и безбедносних интеграција данас је на завидном нивоу. Белорусија Русија и Казахстан данас чине јединствени економски простор (Царинска унија), а са још четири постсовјетске државе и ОДКБ (Организација договора о колективној безбедности) војно-политички савез.

Поменуте интеграције вратиле су Русији геополитички, безбедносни и економски утицај, а Белорусији повластице у куповини енергената, повољне кредите, и најглавније слободан улаз белоруске робе на велико руско тржиште, те заштиту самом Лукашенку од „обојених“револуција, које су у интересу и у режији Запада изведене у многим бившим социјалистичким државама.

Но последњих година појавили су се и проблеми, ...монетарна унија, планирана готово пре деценију још није заживела. Лукашенко није желео да изгуби монетарни суверенитет. Прихватање руске рубље као валуте како је то Русија предлагала, условио је правом на емисију новца, што је за Русију било неприхватљиво. Уследили су проблеми са ценом транзита за руске енергенте кроз Белорусију, чијим је подизањем Лукашенко хтео да примора Русију на нове уступке, Русија је одговорила административним препрекама за продају белоруске робе на руском тржишту, како би приморала Лукашенка на компромис.

Лукашенко није желео да изгуби монетарни суверенитет. Прихватање руске рубље као валуте како је то Русија предлагала, условио је правом на емисију новца, што је за Русију било неприхватљиво.

И тако, Лукашенко је све чешће руско риководство „вукао за нос“. Јавно обећање да ће признати независност Абхазије и Јужне Осетије дато непосредно после проглашења независности ове две републике, још није испунио. Но, размирице са Москвом омогућиле су му да донекле успостави односе са Западом. Члановима најужег руководства Белорусије укључујући Лукашенка,укинут је статус „персоне нон грата“ у земљама ЕУ. Белорусији је омогућено да се прикључи програму ЕУ „Источно партнерство“, које не подразумева приступање унији већ чвршћу економску и политичку сарадњу. На Западу као да су „дигли руке“ од прозападне белоруске опозиције, која се за све ове године показала неспособном да на било који начин уздрма Лукашенков режим. То не значи да је Лукашенко постао миљеник Запада, не и даље има имиџ „последњег диктатора Европе“, а ни Лукашенко не верује у искреност и остваривост магловитих обећања о могућој сарадњи.

Врхунац сукоба са Кремљом настао је после Лукашенковог отвореног писма подршке смењеном московском градоначелнику Лужкову. Председник Медведев је јавно, оштрим речима подсетио Лукашенка да као председник суверене државе нема право да се меша у кадровску политику Кремља, те да сплетке и оговарања руских званичника једних другима чему је склон Лукашенко, показују ниво његовог (не)васпитања, и да Русија нема ни повод ни намеру да му, као раније да подршку пред председничке изборе. На то је Лукашенко одговорио оптужбама за непријатељство и руском руководству очитао лекцију о демократији(?!).

Недуго затим страсти су се донекле смириле. Лукашенко је схватио да без Русије нема куд – белоруска привреда је зависна од руског тржишта и бенефицираних цена енергената, ниво интеграција са Русијом је толики да би цена даљег сукоба била огромна. Све досадашње изборе Лукашенко је добијао играјући баш на „руску карту“, и окретањем курса за 180 степени може изгубити подршку великог броја бирача.

И у Москви су схватили да Лукашенко, такав какав је, вероватно остаје председник Белорусије која је Русији стратешки савезник, па даљи сукоби могу донети само штету. У том светлу треба посматрати и недавни састанак председника држава чланица ОДКБ у Москви где је Лукашенко од Медведева преузео председавање организацији, којом приликом му је Медведев са доста срдачних речи пожелео успех у вођењу организације. На питање новинара да ли се помирио са руским руководством, Лукашенко је у свом стилу одговорио „Нисмо се мирили, јер се нисмо ни свађали“.

И у Москви су схватили да Лукашенко вероватно остаје председник Белорусије која је Русији стратешки савезник, па даљи сукоби могу донети само штету. У том светлу треба посматрати и недавни састанак председника држава чланица ОДКБ у Москви где је Лукашенко од Медведева преузео председавање организацији

За разлику од претходних, ова председничка кампања је нешто слободнија, но као и раније опозициони кандидати немају равноправан медијски третман, а полиција је забранила најављени опозициони митинг на централном минском тргу, где су власти из превентивних разлога поставиле монтажно клизалиште. Од десет кандидата за председника поред Лукашенка, коме предизборна истраживања јавног мњења дају између 40 и 55 % подршке, какве такве шансе, уколико до другог круга дође, има књижевник Владимир Некљајев, лидер покрета „Говори правду“ (Говори истину), коме истраживања дају око 20% подршке. За разлику од осталих опозиционих кандидата Некљајев и његов покрет представљају већу опасност по Лукашенка и због чињенице да немају негативни став према Русији. Остали (прозападни) опозициони кандидати са подозрењем се односе према Некљајеву због веза са белоруском дијаспором у Русији оптужујући га да је агент званичне Москве.

Лукашенково главно упориште су руралне средине и мањи градови, може рачунати и на гласове запослених у државном апарату. Некљајев има подршку међу интелигенцијом и житељима већих градова, остали опозициони кандидати имају подршку у северозападном делу земље где значајан део становништва чине припадници пољске мањине.

Највероватиније са Лукашенком на челу, али можда и без њега Белорусија остаје на свом спољнополитичком курсу економских, безбедносних и политичких интеграција са Русијом и осталим државама постсовјетског простора укљученим у поменуте процесе.