Да ли ће Сириза успети - и зашто је то важно?

После четири године жестоких друштвених сукоба и тридесет и два генерална штрајка, у Грчкој су 25. јануара 2015. одржани парламентарни избори на којима је победила Сириза, лева политичка организација, радикалнија од традициоалне социјал-демократије.

Од 2010. у Грчкој трају класне борбе какве у Европи нису виђене после 1945. Узрок су мере штедње, које је такозвана тројка (Европска комисија, Европска централна банка, Међународни монетарни фонд) наметнула Грчкој због њене еспособноости да враћа дугове западним повериоцима. Садашња вредност дуга износи око 320 милијарди евра. Откако је почела примена мера штедње однос дуга према Грчком друштвеном производу погоршан је за 35%, незапосленост је порасла на 25%, а бруто друштвени производ је пао за 22% у односу на 2009.

Узроци грчке кризе

Стандардна интерпретација европског естаблишмента је да је огромни јавни дуг земаља европске периферије (Грчка, Шпанија, Португал, Ирска) настао због неодговорности ових народа који су, наводно лагодно живели, спискали су на непроизводну потрошњу стране кредите, исплаћивали високе плате у јавном сектору и сл. Наводно, медитеранци су лењи и желе да живе на рачун вредних северних народа, посебно Немаца.

Оваква тумачења указују на обнову европског расизма а сврха им је да мере штедње намету као оправдано решење. Политика мера штедње има за циљ да стабилизује пољуљану доминацију неолибералног концепта, као и да се терет кризе светског капитализма свали на средње и ниже социјалне слојеве. Интерпретација зависи од конфигурације моћи - онај који је јачи одлучује шта је истина.

Насупрот вулгарним, десним тумачењима, левица тврди да су узроци кризе системски. Криза која је избила 2008. само је по последицама финансијска, њени су корени у противречностима реалне економије. Огромни профити које су приватне компаније и банке акумулирале последњих деценија пласирани су на финансијка тржишта због тога што у реалним економијама није постојала довољна тражња за робом и услугама. Када је финансијски балон експлодирао, владе су упумпавале трилионе долара како би се спречио тотални економски крах, али су тако креирани огромни јавни дугови.

Оваква схватања деле неки од водећих светских економиста, које нико не може оптужити да су левичари. Тако Пол Кругман каже да је у позадини Грчке кризе европска економија, а Џозеф Штиглиц тврди да су неопходне не толико структурне реформе у Шпанији и Грчкој колико у структури и дизајну европских институција чије функционисање је довело до спектакуларних неуспеха. Шпанија је 2007. имала буџетски суфицит, јавне финансије Португала и Ирске биле су у задовољавајућем стању.

Левица указује да су узроци кризе не само у противуречностима капитализма, него леже и у начину на који је организована Европска унија. ЕУ је заједничко тржиште на коме су интергрисане привреде неједнаке развијености. Увођењем јединствене валуте слабије економије еврозоне (Грчка, Шпанија, Ирска, делом Италија) онемогућене су да мерама монетарне и царинске политике заштите своје привреде од конкуренције продуктивнијих произвођача са севера.

На пример, док је имала своју валуту, Италија је могла да је девалвира лиру и тако немачку робу на свом тржишту учини скупљом. У систему са јединственом валутом таква опција не постоји. Немачка је своју конкурентност постигла и због тога што су у овој држави после уједињења оборене реалне наднице.

Без обзира на значајне разлике у нивоу развијености појединих држава, у ЕУ се примењују заједничке политике које су углавном утврђене према интересима севера. Јединствено тржиште не представља заједницу народа, оно је формирано како би се спречиле појединачне државе да регулишу привредне активности на својим територијама. Од почетка деведесетих драстично је смањен капацитет држава да контролишу своја национална тржишта, а да при томе није успостављен сличан механизам на нивоу ЕУ. Такав институционални аранжман створен је с циљем повећања слободе деловања организованог крупног капитала. Са друге стране,  систематским мерам умањвана је слобода организованог рада да ствара ефикасне политичке и друге организације које би биле у стању да пруже отпор неолибералној агресији.

Недостаци институционалне архитектуре ЕУ су знатни: она има централну банку, али нема демократски изабрану централну владу, има националне државе без централних банака које би их подржавале. У еврозони постоји јединствена валута, али не постоји јединствен фискални и банкарски сyстем. ЕУ институције немају капацитет да воде макроекономску политику, не постоји механизам за управљање кризама, за апсорпцију шокова и кориговање асиметрија које настају као последица неуспеха тржишта да обезбеди хармонизовани развој. Европску монетарну политику води Европска централна банка, наравно у интересу крупног бизниса, а не европских народа. Ова банка не налази се ни под каквом демократском контролом.

Ноторна је чињеница да ЕУ није демократска политичка творевина, еуфемистички се каже да у њој постоји демократски дефицит. Европски парламент није суверено репрезентативно политичко тело као што су парламенти федералних држава. Кључне одлуке на нивоу ЕУ доносе неизабрани органи попут Европске комисије која делује под одлучујућим утицајем највећих европски компанија и банака.

Нема ни говора о томе да на процес одлучивања у ЕУ могу утицати обични грађани и мале државе. Овакав институционални аранжман настао је не само како би се поништиле два века дугих социјалних борби у Европи (од 1789 па на даље) него и како би се довеле у питање темељне вредности европске демократске политичке културе.Европски грађани подређени су неизабраним бриселским олигарсима.

Јанус Варуфакис, министар финансија у новој влади Грчке, тврди да је ЕУ настала као део Маршаловог плана, чији је циљ био рестаурација европског капитализма под америчком хегемонијом у чијем центру се налазила обновљена Немачка. Европске интеграције су велика америчка идеја, тврди Варуфакис. Занимљиво је да је Да Гол прозрео овај план. У француској скупштини са својим присталицама гласао је против оснивање Заједнице за угаљ и челик.

Средином седамдесетих ондашњи немачки канцелар Хелмит Шмит изнео је став да Немачка своје спољнополитичке и привредне циљеве не може да остварује под својим националним именом, јер то буди страх код других народа, због сећања на два светска рата. Због тога је Немачка изабрала да делује под европским плаштом, али таква стратегија биће само привремена јер ће се убрзо видети да се Европа налази под немачким вођством, тврдио је Шмит. Данас је више него очигледно да у ЕУ постоји изразита немачка доминација.

Варуфакис тврди да ЕУ представља немачки привредни простор који су креирале САД. По том концепту европска периферија треба да креира тражњу за немачку робу. Увођење евра довело је до привредне стагнације у овим дражавама али и Француској тако је динамизам Немачке привреде изазвао стагнацију у европском дворишту.

Према Варуфакису, проблем са монетраном унијом је у томое што трговина и токови капитала систематски остају неизбалансирани. Државе са сопственом валутом овај проблем могу да реше промеама девизног курса. Постепено мењање вредности валуте може да апсорбује последице узроковане трговинским дисбалансима тврди Варуфакис. Уколико региони који су у дфициту немају своју валуту, као државе у САД, онда нешто друго мора да буде учињено да би проблем био решен.

Неопходно је постојање механизма који омогућава рециклирање вишкова од региона са суфицитима ка регионима са дефицитима. По Варуфакису сваки економски систем садржи јединице које су склоне да имају вишкове и друге који имају дефиците. Да би се одржао баланс мора да постоји механизам који омогућава токове вишкова од будућности ка садашњости од урбаних центара ка руралним областима, од развијених региона ка мање развијеним.У ЕУ, посебно еврозони овакви механизми не постоје што доводи до повећавања јаза између Севера и Југа.

Из Варуфакисових и других анализа јасно је да европске интеграције нису остале случајно недовршене. Циљ је био стварање великог тржишта, али не и политичких институција које би могле да врше контролу капитала и редистрибуције. Европски левичари истичу да ЕУ и ЕМУ нису формирани да би били остварени идеали слободе, демократије и људских права.

Разлог је био растући јаз у конкурентности између европских привреда и динамичнијих азијских економија. Удео ЕУ у светској трговини опао је са 35% 1990. на 26,3% 2010. Преовладало је уверење да једино тржиште континенталних димензија може обезбедити опстанак европског капитала на хиперконкурентном светском тржишту које је настало осамдесетих година двадесетог века.

У процесима европских интеграција, нарочито почетком деведесетих грчка привреда сведена је на поморски транспорт и туризам, изгубљена је економска самосталност. Извршена је деструкција производних структура као последица отврања и либерализације тржишта. У политичком животу доминирале су проевропске партије, конзервативна Нова демократија, социјалдемократски ПАСОК.

Амерички марксиста Џејмс Петрас тврди да јавни дуг није настао као дуг грчког народа. Институционални кредитори и европске банке свесно су давали кредите високоризичним клептократима, олигарсима и банкарима који су потом добар део тог новца полагали на своје приватне рачуне у швајцарским банкама, куповали некретнине у Паризу и Лондону. Кредити нису коришћени да би се подстакле економске активности којима би био створен доходак који би обезбедио враћање дугова, а вршена је и масовна куповина западног наоружања (авиони типа "мираж" и "фантом").

ПАСОК и Нова демократија водили су фискалну политику у корист богатих, а јаз који је у буџету тако стваран покриван је задуживењем у иностранству. Системска неефикасност пореског система погоршана је рецесионим ефектима велике кризе из 2008. године. Да би се такве грешке исправиле, неопходне су политичке и фискалне реформе којима ће редистрибуција богатства и политичке моћ бити оријентисана надоле, истиче грчки економиста Џон Милиос.

Када је после финансијског слома светског капитализма 2008. године грчки дуг постао неодржив, терет је сваљен на обичне грађане. Иначе у финансијским круговима важи правило да нема неодговорног дужника без неодговорног повериоца.

Због чега европски естаблишмент (читај Ангела Меркел) инсистира на мерама штедње. Ако се попусти у случају Грчке, могао би да наступи домино ефекат, друге државе у сличном положају могле би да се побуне, а у земљама европског центра могли би се јавити захтеви за обнову социјалне државе. Читав концепт на коме почива неолиберални капитализам био би доведен у питање. ЕУ је и настала да би се омогућило укидање државе благостања. Друштвени споразум је мртав, истиче озлоглашени шеф Европске централне банке Марио Драги. Мере штедње су класно заснована политика, чији је циљ да се обогате европске банке и опљачка грчки јавни сектор. То није смислена економска политика, него класни рат против сиромашних, како каже Ноам Чомски.

Зајмови које је тројка одобравала Грчкој требало је да спасу пропасти европске банке којима је Грчка била дужна. Нови зајмови нису ни стизали до Грчке, већ је новац само прошетао кроз рачун грчке владе и завршио у европским банкама, а земља је све дубље увлачена у дефлаторну замку.

Између земаља севера и југа ЕУ настао је сличан однос као између САД и Латинске Америке, истиче Боб Ури. На јужноамеричком континенту САД доводе на власт разне клептократске деспоте који уз подршку ЦИА пљачкају своје народе, а привилегују амерички бизнис. Евро није ујединио, него је поделио Европу. На изборима одржаним 25. јануара Грци су такав концепт одбацили.

Сириза и дилеме грчке левице

Сириза је у релативно кратком временском периоду постигла велики успех. На изборима одржаним 2009. године добила је 4% гласова, 2012. добила је 27% а 2015. чак 36%. Почетком ове године странка је имала око 35 000 чланова, а добила је 2.250.000 гласова. Аналитичари наводе да су за њу махом гласали припадниици средњих слојева декласирани дуготрајном кризом, док су бирачи са дна друштвене лествице гласали за Комунистичку партију Грчке или фашистичку Златну зору.

У идеолошком и политичком погледу Сириза је хетерогена организација, чије формирање није довршено и за коју се не може тврдити да је у целини радикално лева. Антикапиталистичко крило Сиризе чини Лева платформа, чији чланови чине око 30% Централног комитета. Главнина странке не прихвата радикални раскид са ЕУ и залаже се за постизање компромиса са западним повериоцима. Радикалнији, попут економисте Костаса Лапавитсаса, предлажу излазак из еврозоне као једини пут за решавања кризе.

Умерену струју предводи председник Владе Грчке Ципрас, а њен главни стратег је министар финансија Варуфакис. Они прихватају да Грчка у врати дуг, али траже да се земљи да предах како би било извршено реконструисање економије која би била оспособљена да ствара вишкове из којих би потом били плаћени страни зајмови. По овом концепту дуг би био претворен у обвезнице које би пак биле исплаћиване пропорционално расту грчке економије. За сада овакви предлози нису прихваћени од европских званичника, али их подржавају водећи светски економисти попут Штиглица, Галбрајта, Кругмана, Родрика...

Варуфакисова стратегија заснива се на постојању страха који постоји унутар дела европског естаблишмента да би грчки банкрот могао имати несагледиве последице на целу еврозону.

Уочљиво је да америчка администрација, па чак ни ММФ, не исказују толику нетрпељивост према Сиризи као Немачка. Вероватно се ради о геополитичким разлозима. Уколико се догађаји буду отели контроли, Грчка би се могла наћи под утицајем Русије. Војни аналитичари истичу да би у том случају било знатно ослабљено југоисточно крило НАТО пакта и то у време великих безбедносних ризика који постоје у том региону од којих је најизразитији блискоисточни исламски фундаментализам. Дуготрајна криза у Грчкој могла би да доведе до ескалације стално тињајућег сукоба са суседном Турском. Геополитичка криза која може наступити у целом региону прети да западу створи много веће проблеме него што је грчки дуг.

Сириза је до сада деловала као политички фронт који је омогућавао постојање различитих оријентација унутар левице. То је хибридни покрет који има порекло у грчкој комунистичкој традицији, али и у новим облицима социјалног радикализма. Током изборне кампање Сириза је обећавала да ће извршити реструктурирање дуга, укинути мере штедње и предузети хитне мере за окончање хуманитарне катастрофе.

По преузимању власти Ципрасова влада била је приморана да са кредиторима склопи споразум о привременом финансирању којим је фактички одустала од реализације доброг дела предизборних обећања. Само недељу дана после формирања Владе ЕЦБ је саопштила да више неће прихватати грчке државне обвезнице, што је изазвало панику код становника који су масовно почели да повлаче своје депозите из банака. У таквој ситуацији Влада је била принуђена да прихвати привремени споразум како би добила на времену и спречила колапс банкарског система.

Оваква пракса показује какви све ризици постоје кад су у питању европске инеграције. Европски центри моћи могу различитим политичким и финансијским мерама да доведу у питање сваку одлуку које владе малих држава доносе у интересу свог становништва, а на штету европског крупног капитала. Председник Комисије Жан Клод Јункер каже да не постоји демократски избор против европских уговора. Када су бирачи у Француској и Холандији на референдумима одржаним 2005. године одбили предлог Европског устава, ондашњи члан Комисије Гинтер Верхојген је резигнирано изјавио: “Не можемо дозволити да нас бирачи уцењују” .

Сириза је изложена и снажној критици од стране радикалне левице. КП Грчке традиционално је секташки оријентисана и одбила је да уђе у коалицију. Ципрас је због тога био принуђен да у Владу уведе једног министра (одбране) из десничарске партије АНЕЛ, која се такође противи диктатима из Берлина и Брисела. Постојао је основани страх да би одлазећа влада у прелазном периоду могла да направи велику штету. Вероватно није случајно што је АНЕЛ-ов лидер постао министар одбране. Грчка војска и полиција изразито су антилевичарски оријентисани, па је вероватније да ће један десничар успешније неутралисати опасност која из тих кругова сигурно прети целој грчкој левици. Судбина Аљендеа је упозоравајућа.

У Сиризи су свесни да политичке борбе не могу бити сведене на институционални терен. Од критичног значаја за опстанак нових грчких власти је очување постигнутог нивоа масовне мобилизације и аутономног деловања бројних политичких организација и удружења леве оријентације.

Радикална левица унутар Сиризе и изван ње тврди да није могућа позитивна солуција унутар еврозоне. Неопходно је да се путем структурних реформи умањи значај сервисног сектора у грчкој економији, те да се привреда реиндустријализује. Воде се и велике полемике око тога да ли Грчка уопште треба да остане чланица ЕУ. Као суверена држава она би била у повољнијој позицији да обнови економију, уведе контролу капитала и са обновљеном драхмом води самосталну економску политику. Грчки комунисти траже напуштање ЕУ, једнострани отпис дугова, социјализацију и редистрибуцију друштвеног богатства.

Радикална лева организација Антарсија заступа став да је евро инструмент у рукама владајућих европских елита. Сиризина предизборна парола била је да Грци због опстанка у еврозони више нису спремни да подносе жртве. Занимљиво је да и део грчких пословних кругова подржава повратак драхме, због тога што сматрају да ће тако моћи да још више обарају наднице.

Дилеме постоје и око тога да ли се уопште може изаћи на крај са мерама штедње уколико Грчка остане у еврозони и ЕУ. Комунисти траже радикални раскид. Опрезније и умереније крило Сиризе истиче да лева социјалдемократија у сиромашној земљи без приступа међународним финансијским тржиштима и искључена из еврозоне не може да оствари пројекат друштвене трансформације.

Обновљена је полемика о вечитим питањима на левици: да ли је национална држава најподеснији терен за вођење социјалних борби или се оне морају водити на ширем простору да би биле успешне? Да ли је европска социјалистичка федерација створена друштвеним борбама одоздо реална опција? Статис Кувелакис, који припада Левој платформи, тврди да је национални контекст од стратешког значаја за актере у политичким борбама, то је терен на коме су односи моћи између класа кондензовани на одлучујући начин.

Другачије мисли један од најутицајнијих левих интелектуалаца данас Етјен Балибар. Он сматра да левица не може да заснује политику слободе уколико се ограничи на национални терен. Грчки троцкисти (ДЕА), који су део Сиризе, противе се напуштању еврозоне. Према њиховом мишљењу, ако баланс у односу снага између капитала и рада остане непромењен, прелазак на драхму могао би да буде катастрофалн за раднике на чија плећа би био преваљен терет девалвације. Нико у Грчкој не сумња да би враћање на националну валуту било крајње болно.

Полемике око основних питања савременог грчког друштва сведоче о повратку политике у Грчку. Стара парола британских лабуриста гласи: “Богати имају новац, сиромачни имају политику“. Већ наредних недеља видеће се да ли је Ципрасова и Варуфакисова стратегија компромиса одржива и реална и да ли они ризикују политичку нестабилност због финансијске стабилности. Ако Влада Грчке попусти пред уценама Ангеле Меркел и капитулира, Сириза ће се вероватно распасти. С променом власти у Грчкој Атина је дошла у смо средиште европске политике. Јављају се идеје да Сириза постане транснационална партија.

У непосредној будућности видеће се да ли ће власт појести Сиризу и један антисистемски покрет трансформисати у реформистички, прихватљив западним олигархијама. Лидер грчких комуниста Пападакис тврди да су Сириза и шпански Подемос социјалдемократске партије прихватљиве за светски капитализам, да оне успоравају аниткапиталистичку мобилизацију, тако што стварају илузију да је промена система могућа путем гласања на изборима. И Џејмс Петрас истиче да је стратегија Сиризе противречна: критика мера штедње упоредо са тражењем компромиса са кредиторима.

Оваква “реалистичка“ политика рефлектује позиције нових министара из академских кругова који нису били повезани са масовним протестима, ранијих чланова ПАСОКА, који су пришли Сиризи, и припадника средње класе који су због примена мера штедње изгубили раније позиције. Радикални проблем унутар Сиризе, тврди Петрас, заступају млади, незапослени, који ће бити на губитку ако се прихвате уцене кредитора и западних олигархија. Петрас истиче да је у Сиризи развијен централистички стил руковођења у коме Ципрас доноси најважније одлукеиИ на тај начин се смањује утицај радикалних активиста.

Ако леви пројекат изласка из кризе не успе, реална је опасност да ће ојачати Златна зора. Варуфакис тврди да би од пропасти капитализма у овој тренутку корист извукли само расисти и фашисти. Због тога капитализам треба спасти од самог себе. Због оваквих ставова Варуфакис је непопуларан у радикалној грчкој левици.

Опстанак и успех радикалног грчког покрета зависи од тога да ли ће на европском нивоу настати један масовни народни покрет против неолибералног капитализма. Такав покрет тренутно није на видику, што повећава шансе Ангеле Меркел да згази грчку левицу и поново подјарми грчки народ као што је то некад радио Вермахт. Овај пут другим средствима.