понедељак, 01. јун 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Двадесет година "Путинове ере"
Савремени свет

Двадесет година "Путинове ере"

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Милошевић   
субота, 28. децембар 2019.

У време када смо се сви спремали да испратимо стару 1999. и дочекамо нову 2000. годину, прву у 21. веку, председник Руске Федерације Борис Николајевич Јељцин је приредио највеће изненађење за руску и међународну јавност: поднео је неопозиву оставку. За вршиоца дужности председника именовао је Владимира Владимировича Путина, човека који се тада налазио на функцији премијера али о коме се није много знало у јавности.

Био је то преломан тренутак у новијој историји највеће земље света и, како се ускоро испоставило, олучујући за спас земље која је преживљавала једну од највећих политичких, економских и друштвених криза у својој историји. "Били смо само на један корак од понора, од највеће несреће која може задесити једну земљу а то је њен распад, губљење суверенитета и интегритета и њен неастанак са геогрфске карте"- изјавио је недавно Владимир Путин.

Критични период почео је распадом Совјетског Савеза и трајао неколико година, за шта Јељцин, по оцени политиколога, не сноси ни искључиву ни највећу кривицу, иако у томе има и његовог удела

"Превазишли смо тешкоће и преживели захваљујући храбрости и издржљивости руског народа, његовој пожртвованости, хероизму и патриотизму". Тај критични период почео је распадом Совјетског Савеза и трајао неколико година, за шта Јељцин, по оцени политиколога, не сноси ни искључиву ни највећу кривицу, иако у томе има и његовог удела.

Дуже времена било је сасвим јасно да због здравственог стања Јељцин неће дуго моћи да борави у Кремљу. Он је у последње време чешће боравио у болници него на свом радном месту

Изненађење је, међутим, било само привидно. Већ дуже времена било је сасвим јасно да због здравственог стања Јељцин неће дуго моћи да борави у Кремљу. Он је у последње време чешће боравио у болници него на свом радном месту. Неколико година раније имао је тешку операцију на срцу од које се, како се испоставило, никада није потпуно опоравио. Био је "начет"и другим болестима које су само погоршавале опште стање.

Негде око подне по локалном времену, 31. децембра 1999. московска телевизија објавила је сензационалну вест да је Борис Николајевич Јељцин поднео оставку. Била је то прва, и чинило ми се доста нејасна информација. Тек после извесног времена, телевизија и сва друга средства информисања саопштила су сензационалну новост, потпуно јасно и категорички.

Јељцин се нешто касније посредством телевизије обратио грађанима. Рекао је да је дуго и мучно размишљао о тој одлуци. "Схватио сам да је неопходно да то урадим - рекао је Јељцин. Русија треба да уђе у нови век са новим људима. Затражио је од грађана опроштај због тога што многа обећања нису остварена.

Публициста Александар Злобин је поводом опроштаја који је затражио Јељцин, написао: "Одлазећи из Кремља, Јељцин је изговорио рећи које кремаљски зидови никада раније нису чули, а они постоје вековима; затражио је од грађана Русије опроштај за оно што је обећао, а није успео да уради. Његова смрт (умро је 23. априла 2007. године) представљала је крај младости Русије. Она је постала одрасла и као сви одрасли добила је могућност да гледа на своју прошлост са висине".

"Мислим да се не може бити одрастао ако не волиш своју младост, макар она била грешна и неразумна. На крају крајева, само у великим народима појављују се велике идеје и блистави реформатори" - каже Злобин. И заиста, то је први случај у руској историји да шеф државе добровољно одлази са свог положаја и још при томе тражи од грађана опроштај за неиспуњена обећања.

Како се касније сазнало, Јељцин је неколико пута разговарао са Путином и као узгред помињао му оставку. Знајући да Јељцин жели да проверава верност својих сарадника, Путин је био веома уздржан и правио се као да не узима за озбиљно Јељцинове речи

Како се касније сазнало, Јељцин је неколико пута разговарао са Путином и као узгред помињао му оставку. Знајући да Јељцин жели да проверава верност својих сарадника, Путин је био веома уздржан и правио се као да не узима за озбиљно Јељцинове речи.

Око 10: 30 часова, тог 31. децембра 1999. Јељцин је најпре потписао декрет о оставци а затим предао Путину "председнички" текст устава као симбола председничке власти, и "нуклеарни коферчић" који су преузели гардијски официри.

Напуштајући свој кабинет у Кремљу, Јељцин је поклонио Путину своје "Паркер" пенкало украшено ликовима дракона. Стојећи на вратима, сада већ бивши председник бацио је још један поглед на унутрашњост кабинета и тешко уздахнуо. Принео је марамицу очима и окренуо се да присутни не виде сузе у његовим очима. Његова ћерка Татијана држала га је за руку и плакала.

Пема сведочењу Јејциновог зета, Валентина Јумашева, који се касније оженио Јељциновом ћерком Татјаном, последње речи које је Борис Николајевич изговорио Путину биле су: "Берегите Россию" (чувајте Русију).

Истога дана када је постављен за вршиоца дужности председника, Путин је потписао декрет "о гарантијама председнику који је престао да обавља своју дужност и члановима његове породице". Овим декретом Јељцин је био заштићен од било каквих истрага. Поједини политичари су му, наиме, претили судом оптужујући га да је крив за распад Совјетског Савеза. Обезбеђена су му велика економска, социјална и друга права. Путин је према Јељцину био крајње коректан: ни једног тренутка није довео у питање тај договор нити је икада о њему изговорио ружну реч.

Посматрао сам Јељцина и Путина током церемоније примопредаје дужности на Саборном тргу у Кремљу. Стајали су један поред другог и посматрали дефиле почасне јединице гарде. Налазио сам се у ограђеном простору резервисаном за новинаре и сасвим јасно сам видео обојицу, анализирао сам њихов лик, изразе лица. Биле су то две потпуно различите личности. Једна је по општем утиску, по физичком изгледу, припадала прошлости, а друга - будућности. Уосталом Путин је двадесет и једну годину млађи од Јељцина, у пуној физичкој и духовној знази, пун елана и енергије. То ће се и практично испољити већ првих месеци његовог председниковања.

Јељцин и Путин су неколико пута разговарали о оставци и примопредаји власти. Разговори су вођени у највећој тајности и о њима нико ништа није знао - чак ни чланови њихових породица

Јељцин и Путин су неколико пута разговарали о оставци и примопредаји власти. Разговори су вођени у највећој тајности и о њима нико ништа није знао - чак ни чланови породица Јељцина и Путина. Путин није одмах прихватио понуду, образажући да "није спреман" на тако нешто. Касније је попустио на упорно инсистирање Јељцина, прихватио понуду и прионуо на посао радећи даноноћно што је ускоро почело да даје резултате.

Путин је у једном интервјуу касније изјавио да се "није отимао за председицку фотељу" и да "није желео да буде никакав председник".

Чиме се Борис Николејевич руководио када је донео одлуку да поднесе оставку неколико месеци пре истека председничког мандата?

Аналитичари су оценили да је било више озбиљних разлога. Борис Јељцин је здравствено оронуо. Пар година раније имао је тешку операцију на срцу. Био је "начет" и дугим болестима које су се током времена само погоршавале.Тешко се креће и говори, прави веома дуге паузе. Често борави у резиденцији, санаторијуму или болници. И готово увек по изласку из болнице или санаторијума, врши персоналне промене у државном врху. Ако Јељцин остане на власти до краја мандата, исход скорих председничких избора је веома неизвестан. Могао би бити изабран неко ко се неће благонаклоно односити према претходном председнику.

Јељцинов потез био је добро срачунат. Поднео је оставку у најпогоднијем тренутку, када је рејтинг Путина веома висок што добрим делом гарантује да ће управо он бити изабран за председника на изборима назначеним за 26 март. На тај начин, Јељцин обезбеђује безболан одлазак са власти и гаранције за себе и породицу, што је њему од највећег значаја.

Путин је, дакле, 31. децембра 1999. именован за вршиоца дужности председника, а 26 марта 2000- те одржани су председнички избори. Предизборна кампања вођена је зналачки. Готово сви медији прогнозирали су сигурну и уверљиву победу Путина већ у првом кругу. Говорило се и писало да се на изборима не бира председник Русије него - Владимир Путин. Он је од јединог озбиљног конкурента - лидера комуниста Генадија Зјуганова, добио двоструко више гласова. Зјуганов је касније изјављивао како су у многим областима изборни резултату фалсификовани, али на те изјаве нико није обраћао пажњу. Оне су протумачне по оној народној: ко губи има право да се љути.

Дошавши на чело државе, Питин је наследио огромне тешкоће за које не треба оптуживати искључиво Јељцина. Он се налазио на челу државе у крајње сложеним унутрашњим условима и међународним приликама. Распад Совјетског Савеза, додуше великом "заслугом" и Бориса Николајевича, проузроковао је гигантске тешкоће не само Руској Федерацији него и свим другим совјетским републикама. Готово у свим областима живота и делатности владао је неконтролисани хаос, па многи сматрају да је срећа што није дошло и до грађанског рата. Лично сам са породицом доживљавао и преживљавао све те тешке тренутке првих година после распада Совјетског Савеза.

Рат у целој земљи је избегнут али је Путин затекао рат у Чеченији. И то у периоду када је он претио да прерасте у општи конфликт на Северном Кавказу.

Тек што је дошао на чело федералне владе, пар месеци пре него што га је Јељцин именовао за вршиоца дужности председника државе, у Дагестан, руску републику на Северном Кавказу која се граничи са Чеченијом и у којој је готово целокупно становништво муслиманске вероисповести, ушло је неколико хиљада наоружаних Чечена са немаром да уз помоћ тамошњих вахабиста створе своју енклаву, дигну на ноге читаву републику и да цео Северни Кавказ "ослободе од руских окупатора". Пуна два - три месеца федерална армија чистила је терен и наносила терористима озбиљне губитке, али је и сама имала стотине погинулих.

Путин је недавно рекао да међу најтеже тренутке којих се сећа током боравка на власти убраја терористичку акцију у осетинском градићу Беслану током које је погинуло неколико стотина школске деце и напад на московско позориште на Дубровки током једне представе

Наредних месеци, екстремисти су се светили тако што су по Москви и другим градовима вршили страховите терористичке акције; рушили стамбене зграде, подметали експлозив у метро, обарали авионе и чинили многа друга зверства. Погинуло је на стотине невиних људи, међу којима и много деце. Месецима и месецима по руским градовима трајало је готово опсадно стање. До дана данашњег федерални органи безбедности повремено хапсе или на други начин неутралишу покушаје терориста да изведу акције. То су, тврде званичници, сада само појединачни случајеви заслепљених екстремиста. Путин је недавно рекао да међу најтеже тренутке којих се сећа током боравка на власти убраја терористичку акцију у осетинском градићу Беслану током које је погинуло неколико стотина школске деце и напад на московско позориште на Дубровки током једне представе.

То није била једина бољка коју је Путин наследио. Криминал и корупција су цветали, плате и пензије се не исплаћују редовно. Велика је и незапосленост, енергетска криза у неким регионима поприма драматичне размере. Демографска ситуација је катастрофална. За неколико година становништво Русије смањено је за неколико милиона. Капитал се муњевито одлива из земље, производња не може да задовољи домаће потребе. Неки артикли широке потрошње драматично недостају, многи прехрамбени производи такодје и држава је принудјена да их увози. Новаца у државној каси нема па се држава додатно задужује. Шачица људи се енормно богати на рачун огромне већине становништва. Дуговања иностранству знатно превазилазе сто милијарди долара. Гигантска пљачкашка приватизација уништила је хиљаде огромних фабрика и других предузећа. Држава је у финансијској и другој зависности од Запада коју он настоји да искористи за постизање глобалних политичких циљева.

Па ипак, радећи напорно и дању и ноћу (Путин је у једној прилици рекао да "заудара на зној као радник на броду") већ прве године председниковања постигао је одређене резултате. Данас, двадесет година од како је на челу државе, са паузом за време председниковања Дмитрија Медведева током којег је он на положају председника владе - Русија више није она земља коју је наследио од Јељцина. Економски опорављена, политички стабилизована, војно значајно ојачана, Русија данас у свету игра значајну, незаобилазну улогу.

Шта је то учињено у "Путиновој ери" због чега он ужива толики рејтинг код грађана Русије? Детаљно набрајање одвело би нас далеко. А ево оног најзначајнијег због чега је већ две деценије најпопуларнија личност у земљи и "човек године" у међународним размерама, а због чега га истовремено његови политички противници у земљи и свету називају самодршцем, диктатором и пореде са политичарима који су сопственом и другим народима нанели велико зло.

Спасао је земљу од распада, очувао њен суверенитет и територијални интегритет, успоставио је политичку стабилност. У његовој ери Русија је политички, економски и социјално стабилизована и војно ојачала

Пре свега, као што је већ речено, Путин је спасао земљу од распада, очувао њен суверенитет и територијални интегритет, успоставио је политичку стабилност. У његовој ери Русија је политички, економски и социјално стабилизована, војно ојачала. Престала је да се политички потчињава Западу, да буде њен економски прирепак. Успоставила је партнерске односе са многим земљама света и пружила је и даље пружа руку сарадње са свима који такву сарадњу желе на равноправним основама. Захваљујући у великој, можда и највећој мери управо политици коју води Москва, свет је престао да буде једнополаран, да се одлуке и решења око светских послова доносе у једном центру. Међународна безбедност је ојачала, иако је последњих година дошло до значајног заоштравања односа али не кривицом Москве. Одлучно се бори против тероризма, пошто је и сама деведесетих година била жртва тог зла. Руски политиколози оцењују да је захваљујући у великој мери Путину, свет почео да се мења набоље.

Путин је на годишњој конференцији за штампу крајем 2019. навео само пар података о економско- друштвеном опоравку Русије. Као прво, 75 одсто производних погона у прерађивачкој индустрији је изграђено од 2000-их година. Изграђена су три нова аеродрома, 12 нових железничких станица. Удвостручен је број аутопутева: са 39.000 километара до 80.000 километара. Изграђено је осам нових блокова на атомским централама и почело да се експлоатише 600 нових нафтних и гасних поља. Други добар пример – пољопривреда. СССР је увозио пшеницу, док је Русија данас један од највећих извозника у свету. Испред САД и Канаде.

Ни данас у Русији не тече мед и меко, и данас се испољавају разне тешкоће, и данас су многи грађани незадовољни степеном демократизације друштва, својим зарадама, огромним социјалним разликама, квалитетом здравствене заштите, самовољом локалних власти, разним протекцијама, лоповлуком, корупцијом. Није никаква тајна да су неке од тих тешкоћа постале још израженије као последица санкција. Али, утисак је да се те тешкоће подносе уздугнуте главе и да су људи свесни шта је узрок; да се та цена мора платити да би се очувало достојанство и одупрло притисцима и уценама са стране. Тај притисак и напад на Путина руски народ доживљава као увреду. Догађаји из ближе и даље прошлости показали су да је руски народ, када је суочен са нападима са стране и непрадвом, преживљавао и многа тежа времена.

Путин још увек прави 'грешке' које Запад не прашта - 'грешка' је што не прихвата да Русија буде прирепак Запада, да погнуте главе слуша и понаша се онако како би то у западним престоницама желели

Путин је, додуше, направио и још увек прави "грешке" које Запад не прашта. А та "грешка" је што Путин не прихвата да Русија буде прирепак Запада, да погнуте главе слуша и понаша се онако како би то у западним престоницама желели. Зато га блате, називају диктатором, самодршцем, агресором. Зато фалсификују историју, подмећу клипове свему што води просперитету Русије.

Аналитичари у Москви кажу да на Западу сасвим добро знају да Русија не жели никога да напада, да су такве тврдње обична глупост и у функцији дневне али и глобалне политике. Такве оптужбе су им потребне да би пред сопственом и међународном јавности правдали своје империјалне циљеве, амбиције и дејства. Такве оптужбе, клвалификације и измишљене претње већ су више пута употребљене у последње две и по деценије- око бивше Југославије, па затим Ирака, Либије, Авганистана, Сирије и неких других земаља.

Ратоваће против нас и када рата не буде - говорио је својевремено још Стаљин. Ратоваће против нас без обзира на то какво је наше друштвено уређење и ко руководи државом, кажу многи руски политиколози. То доказује и најновији покушај дискредитације Путина и Русије. Такви покушаји и напади трају још од стварања руске државе која је одувек била кост у грлу западним центрима моћи. Мењају се само форме, начини, аргументи и поводи. Суштина и циљеви остају исти.

Што се тиче односа са Србијом, о томе се довољно зна. Они су пријатељски, искрени, стабилни, развијају се у духу стратешког партнерства. Подршка Русије територијалном интегритету Србије и њеним интересима од највећег су значаја.

Једно од питања које се чује у политичким круговима у свету је - ко ће наследити Путина на челу државе после истека садашњег мандата 2024. године, пошто се по важећем уставу он не може кандидовати за још један мандат. У Москви се то питање јавно не поставља - ни у јавности а још мање у политички круговима јер је о томе још прерано говорити. Обичан руски грађанин данас не види ни једну политичку личност која би у перспективи могла успешно да замени Владимира Путина на положају шефа државе.

Што се тиче самог Путина, он је на једној конференцији за штампу категорички рекао да нема политичког наследника али не искључује могућност да се до наредних председничких избора могу појавити нове личности, из кругова актуелне власти или опозиције. "За себе лично могу да кажем: када не будем осећао подршку народа ни један дан нећу остати у свом рандом кабинету". А та подршка је и дан - данас веома висока. Према најновијим истраживањима, преко 70 одсто грађана Русије верује председнику Путину а око 64 одсто подржава оно што он ради. Такав рејтинг нема ни један политичар у свету.

На већ устаљеној годишњој конференцији за штампу децембра 2019 годне, Путин је наговестио да није присталица тога да се устав поново мења да би му се омогућило кандидовање за још један мандат. Постоји, међутим, могућност да он, уз новог председника, ма ко то био, буде именован за премијера, што би му, по оцени политиколога, омогућило да и даље остане "прва виолина" у политичком животу Русије.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће овог лета Вучић и Тачи потписати неки споразум о КиМ у присуству Доналда Трампа?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер