„Дисциплиновање“ канцелара Шолца – да ли само рат с Русијом може донети мир Европи?!

Став који се све више прихвата у Европској унији јесте да једино рат с Русијом доноси мир Европи. Крајем фебруара, основни тон у европском јавном простору је био други, да Запад не сме директно војно помоћи Украјини, због опасности да тај сукоб ескалира у трећи светски рат. Сада, два месеца касније, та је парадигма окренута на главу - Запад, с њим и ЕУ, мора директно војно помоћи Украјини, зато што тиме спречава избијање трећег светског рата. У два месеца, заокрет од сто осамдесет степени.

Једна за другом, западне земље доносе одлуку да Украјини испоручују тешко наоружање. Промена парадигме се збива унутар последња три дана, тачно од тренутка када Русија бележи прве озбиљније добитке у рату. Сједињене Државе, Канада, Холандија и Белгија стоје директно на црвеној линији која их одваја од директног судара с Русијом. Да је заиста и пређу, треба им Немачка, јер без ње нису спремне да сносе одговорност за оно што следи. Остаци немачке тврђаве уздржљивости и разума падају међутим следеће седмице, када фракција ЦДУ у Бундестагу најављује гласање о „леопардима" за Украјину. Канцелар Шолц је све усамљенији.  

Пацифизам је превазиђена вредност. У Европи је тренутно потпуно демоде инсистирати на миру, кад су све моралне вредности бачене на тег рата. Стари континент се сетио старих навика, ратовања за интересе камуфлиране у идеале - за будућност, слободу, достојанство, за бољи живот. Истовремено је заборавио искуства таквих ратова: избрисане младе генерације, сиромаштво, глад, нове мржње, снове о освети. 

У јавним дискурсима ЕУ земаља, пацифисти су потпуно надгласани. Не само да су презрени због импутираног малодушја, већ је сад упитна и њихова мотивација, чиме се уопште негира могућност искреног пацифизма. Основни став је да, ко год каже како овај рат мора бити окончан дипломатски, а не војно, тај не реагује из пацифизма, већ путинизма. Мисли да је племенит, а у ствари ради посао за Путина. Највећи медији у Аустрији и Немачкој се брину да сви који су важни, сви који поседују неку релевантност у јавном простору, прихвате идеју рата с Русијом. Да је пригрле као своју властиту. 

Немачки канцелар Шолц у посети Команди Бундесвера у Швеловзеу, 4. марта 2022.

Став који се све више прихвата је да једино рат с Русијом доноси мир Европи. Крајем фебруара, основни тон у европском јавном простору је био други, да Запад не сме директно војно помоћи Украјини, због опасности да тај сукоб ескалира у трећи светски рат. Сада, два месеца касније, та је парадигма окренута на главу - Запад, с њим и ЕУ, мора директно војно помоћи Украјини, зато што тиме спречава избијање трећег светског рата.

У два месеца, заокрет од сто осамдесет степени.

Како је већина одраслих, статистички барем просечно интелигентних Европљана, пала на софизам да више рата значи мање рата?

Углавном преко језика.

Маријупољ, 18. април 2022.

Искуство 1989-91 учи да се ратови не рађају из политике, већ из језика. Политике обично лебде на почетку, као зубни живац под стресом, који још може да крене на обе стране, у опоравак или у драму. Чак и кад прижељкују рат, државне власти су махом неодлучне, јер оно што могу да изгубе још претеже над оним што би могли да добију. Тек их језик јавног дискурса дефинитивно ставља на курс рата или мира, одатле креће reframing речи као ескалација, милосрђе, дипломатија, јединство, економија, сарадња, и наравно већ споменуте: будућност, слобода, достојанство и бољи живот. 

Ескалација је инхалација

Од почетка руске операције у Украјини 24. фебруара, за ЕУ владе је све било јасно - ескалација рата не долази у обзир. Из низа комплексних разлога, али и из оног врло једноставног, да је Русија нуклеарна сила и да би у егзистенциjaлном стресу прешла на тактичко нуклеарно оружје, а кад једном пређе тај психолошки праг, онда и на стратешко. Запад има више него довољно да јој парира, али од једног тренутка то постаје ирелевантно, јер су сви Европљани већ мртви или враћени у камено доба. Руси такође, чиме би испоручили коначан доказ да су и они Европљани.

Генерално гледано, за добар део европских нација су Руси прихваћени као Европљани само кад су мртви. Ах, те европске културе, уједињене у последњем загрљају испод велике печурке, велике и мале нације коначно помирене у бљеску електромагнетног импулса... Нема трунке ироније у тој менталној слици. Она је само доследан резултат јавних ставова у оптицају, можда зачињена с мало сланих суза немоћног посматрача, уклетог да види рат док се он тек подиже са мустре историјских крвопролића. Млади рат који тек тражи форму отрова, ни проходао није, а већ смртоносан!

Алфред Кубин: У непознато, 1901.

Тај првобитни ЕУ став - јер он никад није био амерички или енглески - полазио је од разумног схватања ескалације. Или од уобичајено логичног схватања ескалације: да што је више учесника у једном рату, он ескалира. Да што се више оружја сипа у један рат, што се интереси множе и проширују, територије резервишу, апетити расту, он, рат, ескалира.  

Сада је одједном обратно.

Од пре неколико дана важи ново правило: Запад, с њим и ЕУ, морају директно на Русију, за почетак преко испоруке тешког наоружања Украјини, зато што се на тај начин спречава ескалација у Трећи светски рат.

Пуно је примера у медијима који потврђују озбиљну промену у интерпретацији „ширења" једног рата. „Ескалација" се сад посматра као процес не ван, већ унутар украјинског територија. Ако Украјина капитулира, то је онда ескалација конфликта. Према томе, треба учинити све да Украјина не капитулира.  

У политичкој емисији новинарке Мајбрит Илнер на немачком ЗДФ-у (21. априла) сукобила су се мишљења илустративна за дијаметрално суспротна схватања ескалације. Тема: одбијање канцелара Шолца да Украјини испоручује тенкове и артиљерију. 

"Путинова офанзива - Немачка и даље дефанзивна?", емисија ЗДФ-а 21. априла 2021.

Илнер, гостима: „Како ће овај конфликт ескалирати ако Украјина капитулира?"

Клаудија Мајор, експерт за питања одбране: „Ескалација прети ако Русија добије овај рат. То представља опасност за НАТО. Ако је наша одлука да Русија не сме да добије овај рат, зато што то компромитује немачку безбедност, онда морамо другачије размишљати."

Ерих Фад, бригадни генерал, бивши саветник Меркелове за војна питања: „Русија вам није Србија, није Ирак, Авганистан или Сирија. Русија је нуклеарна сила. Опасно је сањати о томе да се она може победити на бојном пољу. Смета ми кад Зелени схватају војну победу као ултимативно решење, одједном су сви постали војни експерти, а знају о томе...! Ако се овај рат мисли од његовог краја, онда нико не сме да победи. Немачка мора што пре да изађе из овог рата, а не да све више у њега улази."

Зигмар Габријел (СДП), бивши министар спољних послова/вицеканцелар: „Ако Украјини испоручимо тешко наоружање, ушли смо у рат са Русијом."

Родерих Кизеветер, официр Бундесвера у резерви, сада парламентарац ЦДУ-фракције: „Кад прихватамо украјински пораз, управо на тај начин мотивишемо Путина да употреби тактичко нуклеарно оружје  Ми смо већ страна у рату и сад морамо послати поруку Русији да смо спремни да Украјину бранимо конвенционалним наоружањем. Нуклеарни рат је вероватнији ако не помогнемо Украјини. Ако помогнемо Украјини, вероватноћа за нуклеарну ескалацију пада."

Родерих Кизеветер, Зигмар Габријел, Мајбрит Илнер, Ерих Фад, Марина Вајсбанд и Клаудија Мајор у студију

Шолцизам је путинизам   

Пут ка дисциплиновању Европљана за ратне циљеве Сједињених Држава, Велике Британије и НАТО савеза води преко Немачке. Без Немачке као вољног члана у тој белигерентној групи, они неће ући у рат са Русијом.

Више је разлога. Прво, Немачка је после 1945. записала „никад више" огњеним словима у своју спољну политику. Никад више рата у који ће Берлин слати своју војску! Немачко суделовање у бомбардовању Србије је показало колико је та теза флексибилна; никад више, осим ту и тамо. Службено, тај аксиом и данас вреди у јавном простору западних земаља, уверење да је Немачка због свог историјског искуства постала посебно морална, па ратује тек кад је то оправдано и по божјим и људским критеријумима.

Истовремено, САД, УК и НАТО рачунају са још једном, потпуно супротном карактеристиком немачког односа према рату - са дубоко укорењеним милитаризмом и традицијом војничке послушности као структурним друштвеним принципима. Ко год улази у рат заједно са Немачком, тај зна да ће крајња одговорност увек пасти на Немачку. Немачка је увек крива, зато што врло често или јесте, или и кад није изгледа врло сумњиво. 

Олаф Шолц у посети Команди Бундесвера у Швеловзеу, 4. марта 2022.

Немачка је у Европи слика и прилика универзалног кривца - кад сама нешто не провоцира, онда се ухвати у туђе замке. Нација поштена и у савршенству и у преступу, Европљанима најдража у разоружавајућој страни свог карактера.  

Треће, најважније, битно је да Немачка као црна рупа усиса сав бес првог руског удара, кад Москва схвати да је Запад спреман да иде до краја како би спречио украјинску капитулацију. 

Али, Шолц се не да! Не жели да шаље „леопарде", „пуме" и „куне" Украјинцима колико год га се притискало. Према испитивању јавног мнења, 51 одсто Немаца жели да влада пошаље Кијеву тешко наоружање, без обзира на могуће последице, али канцелар свеједно не попушта. Енглески медији већ траже да се Берлину прогласе санкције јер, по тој школи мишљења, Шолц ради за Путина.

Због тога ЦДУ/ЦСУ фракција најављује ове седмице гласање у Бундестагу тражећи да се Кијеву испоручи тешко наоружање. Њој би се прикључили Либерали и Зелени, иначе Шолцови коалициони партнери. У нормалним приликама, то се зове: пада влада. Али не, у овом случају је игра много перфиднија и опаснија. Њене размере се откривају у изјавама Кизеветера током споменуте емисије, јер циљ гласања није рушење Шолца, већ његово покоравање ратним трубама. „Ми не желимо да га срушимо, само да га доведемо на нашу линију", каже Кизеветер.

Циљ није да се дестабилизује земља која је на прагу рата, већ да се дисциплинује канцелар који одбија да буде ратни канцелар. 

„Немачка је канаринац у руднику"

За разумевање ситуације која се стварала између Запада, ЕУ и Русије у протеклих 30 година, добре резултате доноси техника разликовања између манифестног и латентног значења у интервјуима. У општем смислу, манифестна је рецимо изјава: „То је врло интересантан рецепт", која у латентном, неизговореном смислу значи: „Сећам се да сам тако нешто једном угазио".

У конкретној политичкој ситуацији овде се анализира интервју познатог америчког историчара Џејмса Шихена, специјалисте за Немачку, дат аустријском дневном листу Ди Пресе (23. априла). Стандардним писмом су пренета манифестна, курзивом латентна значења изговореног:

„Потребно је више од једног говора да би се изазвала промена немачке безбедносне политике. Најбоље се то види у енергетској сарадњи са Русијом. Шолц је недавно најавио њен прекид. Али потребно је много више да би се нити сарадње с Русијом заиста и исекле. Оне су усађене у немачку културу. Примат економије дубоко се утиснуо у немачку свест."

(Латентно: Шолцу не треба веровати. Он није спреман да Русију избаци из немачке културне меморије. Још је превише Немаца који верују да су Руси људи. Немци морају избацити Русију из себе као отров из тела.)

Џејмс Џ. Шихен

„Немачка енергетска политика је перфектан пример како је економским интересима дат примат над геополитичком логиком. Дићи руке од нуклеарних електрана и везати се за руски гас и нафту дало је резултате које канцеларка Меркел није добро промислила."

(Латентно: Немци су постали свилено племе, радије би уживали него се припремали за рат. Њихова геополитичка судбина је да према Русији граде ровове уместо гасоводе.)

„Немци и даље верују да живе у свету у коме економија стоји на првом месту. То је последица шездесетих година, да се економији и трговини даје примат."

(Латентно: Колико има будала у Немачкој које ће то прогутати? Није битно, интелектуална сцена и културњаци сигурно хоће.)

„За Путина је економија основица политичке и војне моћи, а не замена за њих. Чим је Путин ојачао, а руска економија се развила, није дошло до промене времена, већ климе."

(Латентно: Заправо је Русија морала пропасти. Била је на путу да пропадне. Како се само извукла? Како смо то дозволили? Још горе, како сте ви Немци то дозволили, па ви сте чувари Русије! Сад још са ширењем климатских партија, Путин је заштићен као поларни медвед.)

„После Руске инвазије Крима и Донбаса, Немцима је морало бити јасно шта се догађа. Свеједно, немачка реакција на те догађаје је била екстремно слаба и пуна наде и илузије."

(Латентно: Како оно иде са француским Шарлом V Мудрим... молио се на шпанском, са женама разговарао на италијанском, са министрима на енглеском, а са коњима на немачком?) 

Немачка министарка одбране Кристин Ламбрехт вози се борбеним возилом "пума" у Минстеру, северна Немачка, 7. фебруара 2022.

„Вашингтон се 1989. бринуо да би од Русије могла настати failed state са нуклеарним арсеналом. Русија је тада била слаба, што је истина отворило пут за безнасилно уједињење Немачке, али је опасност остала. На известан начин је уједињење било тријумф немачке источне политике, где се она отворила према Русији."

(Латентно: Немци морају престати да мисле да они нешто дугују Русима! Уједињење их је учинило меканим према Москви. Сад имамо три проблема - јаку Русију, уједињену Немачку и извесну конкорданцију међу њима. Под хитно растурити.)

„Немци морају да помажу Украјину много више. Оно што се у Украјини догађа, тиче се немачких националних интереса. Ако Шолц заиста мисли озбиљно, мора да унесе више страсти у просветљивање јавност. То није у његовом стилу, али и не сме да чека с тим. Ако је само 51 одсто Немаца за испоруку тешког наоружања Украјини, то је лош знак. Немачка је канаринац у руднику, она мора да спроводи одлучну безбедносну политику, а да при томе не угрози основицу националног благостања и друштвени консензус."

(Латентно: Берлин се брани у Кијеву и Мариjупољу. Канцелар је млак, ни риба ни девојка. Да би се оних 49 одсто пацифистичких Немаца претворило у Спартанце, потребна је страствена политика из центра. Шолц мора да главне ресурсе баци у војни сектор, по потреби крене на Русију, истовремено сачува економско благостање и друштвени мир. Како? Био је један немачки вођа коме је то пошло за руком. Истина, лоше је завршило, али на крају ионако све заврши лоше.)

Стаљинград, 1943.

Чарлстон за Огњенку, леопарди за Украјину?

Ситне жице су део ратне пропаганде и као такве легитимне. Ипак, нема разлога да их један рационалнији поглед заобиђе.

Критикујући Русе да не прихватају ни скромну обуставу ватре за Ускрс, председник Зеленски оптужује Москву за посебно бруталну црту. „Сви народи који верују у победу живота над смрти, морају да се боре на нашој страни. Морају да нам помогну, јер ми смо први на реду. Ко је следећи?" Москва не поштује ни Ускрс, каже Зеленски, „чиме показује шта хришћанска вера значи вођама Русије."

Страшно да ће се пуцати на Ускрс. Страшно да ће се уопште пуцати. Али да ли то исто важи и за НАТО, који је бомбардовао Србију за оба Ускрса 1999, чак је на католички Велики петак 2. априла интензивирао нападе на главни град? Београд је без милости бомбардован и на први Ускрс 4. априла, и на други 11. априла, упркос молбама и преклињањима, које нису долазиле само из Србије, већ и из самих НАТО земаља. Није помогло.

Београд, 4. април 1999.

Значи ли то да је и НАТО једнако безбожан као и Руси? Или је Бог НАТО нацијама већ опростио, а Руси тек треба да траже опроштај за све оне Украјинце које ће убити ове недеље?

Врло компликовано теолошко питање.

У емисији Мајбрит Илнер су заговорници немачких испорука тешког оружја Украјини то образлагали стравичним сликама. Људи гину. Деца гину, невини умиру, завршавају у колективним гробницама. Ни име им се не зна, трага не оставе на овој земљи.

Немојте ви мени гурати страшне слике под нос, рекао је Фад. Исте такве су стизале и стижу из Ирака, из Авганистана, Јемена, из Либије, а тамо не ратују Руси. Нису проблем слике, него рат. Рат треба зауставити, по могућности тако да нико не победи.

Треба ли рећи да је Фад изгубио у тој расправи? Да се повукао суочен са моралним аргументима проратне стране? Да није издржао ударце супериорне ратне тољаге за заустављање рата?

Исто то очекује и Шолца идуће седмице у Бундестагу. САД, УК и НАТО не могу даље без Немачке као универзалног кривца.

Берлин ноћас мора пасти.

(РТС)