Европска унија у украјинској кризи - ауто са 4 пробушене гуме

Мађарски премијер Орбан делује ових дана као политички катализатор Европске уније. У говору пред мађарском мањином у Трансилванији, као и приликом службене посете Бечу прошле седмице, политика и медији у Унији су у непрестаној конфронтацији са његовим тезама. Орбанова изјава да је политика санкција против Русије доживела дебакл се принципијелно не негира, али се одмах додаје „за сада“. Уместо трезвеног погледа на насталу „гасастрофу“, ЕУ и њене главне чланице бирају останак на досадашњој траси као једином начину за њено напуштање. Донели смо погрешну одлуку, али сад свеједно идемо даље!

Мађарски премијер Виктор Орбан

Почети сваки пут текст констатацијом „ЕУ се прошле седмице одлучила за даљу ескалацију у односима с Русијом", или „Унија је сада ближе ратном сукобу с Москвом него што је била прошлог месеца" је, кад се боље помисли, редундантно. И горе - с европске стране досадно а тачно, с украјинске крваво и пожељно, с америчке пословично и намеравано, а с руске све скупа фаталистички прихваћено и узвраћено.

Протеклих петнаестак дана се већ чуло доста европских гласова који - без да иједног тренутка стају на руску страну! - упозоравају на катастрофалне последице које ће антируске санкције имати на Европу и Европљане у целини. У међувремену је то и самој Унији јасно, па су њени главни представници, како у заједничким институцијама у Бриселу, тако и по главним градовима, спремни да покажу смисао за реалност и признају да политика санкција не функционише. Али, закључак који следи није онај да треба размишљати о алтернативи, већ да треба остати на погрешном путу, све док се он једном - за годину, две, три - не покаже тачним.

Актуелну стратегију ЕУ у обрачуну с Русијом је најлакше упоредити са неким ко годинама купује лото-листић са истим бројевима. Не иде у активну потрагу за срећом, не размишља, не комбинује, већ чека да га срећа нађе. Једног тренутка ће комбинација сигурно бити добитна: за пет, десет, за сто година биће извучени „наши" ЕУ бројеви и историја ће нам дати за право да је одбрана украјинског режима била вредна европског економског слома.

Сам по себи, метод је у реду. Проблем је само у томе да Европа још увек игра лото на Наполеоновом листићу. 

„Орбане, губи се одавде!"

Не, то „губи се!" није Виктору Орбану рекао његов домаћин, аустријски канцелар Нехамер, када га је примио у Бечу прошлог четвртка. А и да јесте, не би имало намеравани учинак на Орбана, јер он заиста, не само метафорички, показује карактеристике катализатора, материје која мења све око себе, а да се сама не промени.

Мађарски премијер Виктор Орбан са аустријским канцеларом Карлом Нехамером у Бечу, 28. јула 2022.

Они који су Орбана терали кући биле су групе демонстраната окупљене на бечком Балхаус тргу, где је Нехамер провео госта црвеним тепихом у инспекцију „Црвених беретки", аустријске почасне гарде. 

Визуелно су се највише издвајале „Баке против деснице", европски подтип америчких vigilante група, цивилних редара варирајуће амбиције и упорности. Бечке лево оријентисане баке су наступале под белим береткама и белим сунцобранима. Остали су били мање организовани, некад љутити појединци или први суседи државних институција у том делу града, некад бициклисти у пролазу.   

Већина је дошла из протеста, да извижди домаћина и госта. Звиждуци су утихнули само код извођења две државне химне, да би се наставили чим су утихнули последњи химнични тонови. „Издајицо!", довикивало се Нехамеру, иако је могуће да се мислило и на Орбана, који „издаје европске вредности". Нехамерова издаја је неупоредиво мања, он само издаје аустријске русофобе.

Протестанти у Бечу поводом Орбанове посете

Од медија немачког говорног подручја пословично назван „извежбаним провокатором", поспрдно „бранитељем хришћанског Запада", Орбан је прошле седмице успео у две ствари, да додатно разбесни критичаре преко уобичајеног интензитета, те да их натера да признају како је он генерално у праву, иако то не значи ама баш ништа за даљи ток ЕУ политике.

Ауто са четири пробушене гуме

Најпре о првом. У говору пред представницима мађарске мањине у румунском Бајиле Тушнаду прошле суботе (23. јула), као и у каснијим појашњењима да још мало дигне температуру, Орбан је рекао како је политика санкција пропала, да од свега профитирају само Американци, да Европа економски тоне, а њене владе „падају као домине", узимајући за пример Велику Британију, Италију, Бугарску и Естонију. Све скупа, „Унија седи у ауту с четири пробушене гуме".

Уз то је инсистирао на прекидању свих миграционих рута и додао да Мађарска „није миграциона земља", те да неће допустити „мешање мађарске крви са страном", у смислу афричком и азијском. Све је то крунисао једним грубим, по писању медија антисемитским, по моме антинемачким вицем о модалитетима за штедњу енергената (Орбан: „Немци поседују know-how за смањење потрошње гаса.")

Штампа немачког говорног подручја унисоно, овде конкретно аустријски конзервативни лист Ди Пресе, пише: „Виктор Орбан мења два лица по потреби: једно лукавог популисте који своју базу држи добро расположену са националистичком и десно-конзервативном идеологијом, друго дипломате и државника, полит-филозофа који мисли на опште добро читавог континента. Нехамер је у Бечу добио демонстрацију и једног и другог."

Виктор Орбан у Бечу

Нехамер је у Бечу добио и више од тога - извесност да Орбан са својих 16 година на месту националног премијера већ спада у доајене европских државника, док је Нехамер у истом временском периоду осми аустријски канцелар, после превремено потрошених седам. Орбан је политичка примадона све ширих одела у Унији која захтева радикално затезање каиша. Зашто им је чудно да он на том путу нема намеру да их прати?

То да Орбан своје гласаче држи задовољним пуким паролама је, међутим, погрешно. Бивши суседи који су благодети Беча заменили животом на латифундији у мађарском селу близу аустријске границе, са кућом, земљом, механизацијом, мануфактуром за производњу зимнице, са кокошкама и осталим ситнијим корисним животињама, плаћају струју + грејање 20 евра месечно.

„Нека бог поживи Орбана!", каже моја пријатељица која никад није слушала Орбанове „идеолошке говоре", јер је они нити занимају, нити зна мађарски, осим да с првим комшијама размени рецепте.  

Двадесет евра енергената за модеран и удобан сеоски погон, која би то била идеологија? Идеологија сите свакодневице?

Електрана на лигнит Неурат у близини Гревенброха, Немачка, 26. јул 2022.

„То није наш рат"

То нас доводи до другог разлога љутње Унијиних политичара и медија на Орбана, чињенице да их је његова изјава „то није наш рат" приморала да се баве последицама своје екстремно проукрајинске политике и у резултату признају неуспех на низу нивоа.     

Али, признати неуспех не значи и променити стратегију. Протеклих месеци је нека мала утеха била у томе да би се Унија, кад схвати колико режим санкција гура Европу у економски и политички хаос, зауставила и редефинисала методе. Не сви њени чланови, толико трезвености и смисла за реалност овог тренутка не може се очекивати од европског истока, али барем код оних који држе већински пакет моћи у Унији, а то су политичари у Берлину, Паризу и Риму, можда и у Мадриду. Да у Унији макар у траговима делује онај дух којим се европске нације историјски хвале, дух рационалног, разумног и објективно мерљивог, из тих би центара морао кренути притисак на Кијев да отпочну озбиљне преговоре с Москвом.

Активисти Гринписа протестују испред мађарске амбасаде у Варшави, 25. маја 2022.

Уз помоћ катализатора Орбана то се прошле седмице и догодило, на неки начин. На свим политичким нивоима, у великим медијима Немачке и Аустрије, свугде се евалуирају ефекти досадашње политике према Русији. Јединствени закључак је: да, ствар не функционише тако како се мислило, штете које режим санкција оставља у Европи горе су него оне које чини у Русији, али, то је зато што је период у коме се њихов ефекат процењује прекратак. Треба издржати на том курсу, јер је Русија велика земља, још поседује потенцијала за неутрализацију негативних ефеката санкција, што међутим неће моћи у недоглед.

Утехе више нема, сад се иде до краја. Нема невиних, неинформисаних, неуких и необразованих у Унији. Напротив, сви су паметни и политички пунолетни. Њихов став је: истина, залетели смо се, али сад нам не преостаје друго него да идемо даље „јер иначе губимо веродостојност".  

То опет води ка закључку да у јавном простору Уније више нема манипулације у стриктном смислу. Политика је читав овај месец који управо пролази употребила да „социјализује" све своје катастрофалне одлуке тако што је покушавала, и за сада успела, да их легитимише подршком одоздо. Колико је међутим становништво заиста део европске ратне свести властитих елита, колико је упознато са њиховом „безалтернативном" политиком, колико зна да се ту игра лото на Наполеоновом листићу, такви сценарији остају отворени. Кад једном ипак проговори, европско становништво ће се јавити као гладна маса, бесни електорат или ратни материјал.

Након протеста фармера у Холандији, 27. јула 2022.

Европска унија попуцалих синапси

За сада се та провалија између свести да си погрешио и уверења да си на исправном путу решава преко низа когнитивних дисонанци.

„Русија се поиграва европским страхом", наслов је на првој страници аустријског конзервативног листа Ди Пресе (27. јула). Нема сумње да Русија то ради. Али сада, овог тренутка. У тексту нема ни трага о томе да се Европска унија годинама поигравала са руским страхом, пре него што је Русија почела да се поиграва њеним. Или, ако то и није радила сама, Унија је допустила Англосаксонцима и НАТО-у да се поиграва са руским страховима и сад се сви играју њеним -  Руси, Американци, НАТО и Орбан.

Осим тога, горњу тврдњу у тексту да „више нема манипулације" не треба схватити дословно. Тај наслов у онлајн верзији гласи другачије. Покварено другачије. „Русија се поиграва европским страхом од заустављања испорука гаса", стоји у онлајн прелому. Како интернет читају сви, паметни и глупи, образовани и необразовани, лаковерни и тврдоглави, рационални и мистици, ту се за широку масу објашњава да би нас Руси ове зиме, из пуке злобе, могли оставити да се смрзавамо.

Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен о нацрту пројекта „Сачувај гас за сигурну зиму“, у Бриселу, 20. јула 2022.

За интелектуалну елиту која плаћа и чита штампано издање, наслов сугерише шири политички контекст, тиме што ставља акценат на димензије, разноликост и свебухватност европско-руских односа који сада пате под руским садизмом. Та варијанта је у много елемената озбиљније опасна од оне у онлајн издању, јер пледира за дубину раскола, моли да се схвати зашто се са Русима не може разговарати.      

У обе варијанте текста се међутим не каже да је Унија три месеца провела отворено и гласно правећи планове „да се ослободи зависности од руског гаса и нафте", о томе колико јој се гади што мора да купује то политичко смеће од јефтиних и квалитетних енергената, те да ће до идућег пролећа, најкасније до 2027, прећи на друге снабдеваче. Како то да никоме није пало на памет да би им Руси могли изаћи у сусрет и сами прекинути испоруке ПРЕ него што се Унија енергетски осигура на други начин?

„Више глупости је немогуће"

Бодрење ЕУ становништва да издржи на безалтернативном путу конфронтације с Русијом се одржава из медија. Једини страх иначе озбиљних аналитичара и коментатора је да би се до зиме појавили домаћи покрети типа „Прехлађени за Украјину", „Потхлађени за Украјину", „Незапослени због Украјине" па би то натерало Брисел да тражи алтернативу. 

Директна критика збирних европских политика је немогућа на насловним страницама. Највише на тринаестој, помена вредној цртици Јозефа Уршица „Више глупости је немогуће" (Ди Пресе, 20. јула).

Аутор се осврће на лавину критика коју је председник Аустријске привредне коморе Харалд Марер морао да поднесе кад је средином јула рекао да антируске сакнције „нису домишљене до краја". Марерова теза је била, у суштини, Орбанова, она о ауту ауто-изрезаних гума. 

Амерички председник Џо Бајден на састанку о снижавању цене гаса за америчке породице, 22. јула 2022.

Уршиц, у одбрану Марера: „При томе је Марер у евалуацији санкција дебело подбацио. Ембарго на руску нафту има шансу да у светску економску историју уђе као најглупљи, најконтрапродуктивнији и најнесрећнији бојкот икад уведен. Тај Унијин потез у стварности пуни руску ратну касу рекордним приходима и Путину омогућава да земни гас користи као оружје. Нафтни ембарго постиже управо супротно од онога што му је била намера - солидарност са Украјином. Идеја да се Русији пресеку приходи од нафте била је разумна. Примена је, најблаже речено, чудна. Русија већ сада испоручује више нафте Кини и Индији него икад пре. Чак и Саудијска Арабија, највећи нафтни извозник на свету, однедавно купује сирову руску нафту, њоме по дисконтним ценама покрива домаће потребе, док своју скупу онда продаје Европљанима по врхунским ценама. Ту није крај европској глупости. Због недостатка нафтовода, читава та конструкција је могућа једино тако што једна ЕУ чланица помаже из све снаге - морска трговачка сила Грчка. Њени танкери превозе отприлике половину руске нафте и тиме се брину да Путинова ратна каса увек звецка. Забрана за европске бродове да опструишу санкције је искључена из режима контроле на захтев грчког бродовласничког лобија. Објективно, Марерова изјава да санкције 'нису домишљене до краја' је еуфемизам године. Да ли се ико од великих европских главешина осећа одговорним за идиотлук који су направили? Не, они само објављују маглу у којој су једино штете стварне."

Све ћемо да вас ошишамо!

Још неколико примера за акутни напад когнитивне дисонанце од које ЕУ политика пати:

- Јавно, отворено, бучно, полифонично, каже се да је циљ мера економски слом Русије. Кад Русија узвраћа истом мером, с ове стране се јавља згранутост, увређеност и неки необичан тврдокорни бес у стилу „види шта нам раде!"

- Јавно, отворено, бучно, полифонично, каже се како нико нема право да Кијев натера на преговоре с Русијом. На истом скупу, састанку, на истој страници само мало даље каже се да би требало преговарати о миру, али Москва неће. Лавров неће, тако је рекао. (Да, једном у протеклих пет месеци је Лавров тако нешто и рекао, али је то одмах демантовано из Кремља.)

Сергеј Лавров на Балију, 8. јула 2022.

- ЕУ министри спољних послова су јавно протестовали што Лавров долази на министарски скуп Г-20 почетком јула на Бали, Индонезија. „Бербок чини све да изолује Лаврова", писали су немачки медији. Данима су даване изјаве како ЕУ министри не желе да буду у истој соби с њим, како нема те слике на којој ће они позирати са Путиновим министром. Кад је Лавров напустио Бали пре него што их је протокол сместио у завршни пленум, европским медијима се раширила отворена љутња, јер Лавров „не жели да чује шта је Бербок спремила да му каже". Заправо да му саспе у лице и као херојка се врати у Берлин. Херојка, хероине су нешто друго. 

- „Орбан је расиста" јер не жели да му мигранти из других културних и религиозних кругова долазе у земљу и ту остају. Шта почети с том тезом? Да је Орбан националиста на куб, то он никад није чак ни крио. Мађарска и иначе има политичку традицију горућег национализма, невезано с Орбаном. Та врста национализма се делом објашњава тиме да су Мађари, културно и језички гледано, усамљени у Европи. Нешто као „страно тело": немају рођака, осим Финаца који су им далеко. Нико их не разуме, сви праве вицеве на њихов језик. Сви остали у Европи живе у неким језичким и културним фамилијама; чак и кад се не подносе, разумеју се. Уз такав ексклузивистички национални пакет, код Мађара долази и „чување крви".

Е сад, дотле је јасно како треба разговарати с Будимпештом, како с њом сарађивати, шта Будимпешта може и хоће, а може и хоће доста доброг ако се неке границе не прелазе. Истовремено, из коректног хуманистичког блока Европе, оног који се згражава над Орбаном и сличнима, долазе захтеви за строгу поделу међу културама и полицијско надзирање те поделе.

Дредови чланова групе Лауварм, Ронје Малцан и активисткиње Кароле Ракете

Пример: Прошле седмице је у Берну прекинут концерт швајцарске реге-групе Лауварм (Млако) зато што су се особе из публике жалиле организаторима и осигурању „да се не осећају добро" кад БЕЛИ чланови бенда носе dreadlocks као да су са Јамајке. Исто се догодило у марту ове године у Хамбургу немачкој БЕЛОЈ певачици Ронји Малцан, кад су је организатори либералног и хуманистичког покрета „Fridays for Future" избацили из програма јер је такође носила „Боб-Марли фризуру". Образложење у оба случаја је да „дредлокс код белих особа представља апропријацију туђе културе". Преведено, кад их „бели" носе, то је неоколонијализам.

Наравоученије: Крвно и расно Европљани треба да се мешају са мигрантима из Африке, Азије, Латиноамерике. Ко то неће, поготово неће политичко-идеолошки као Орбан, или генерално европски десни популисти, тај је расиста. Али, и сад долази монументална когнитивна дисонанца, они не смеју да се мешају културно! Туђим културним наслеђем смеју само да се баве биолошки представници тих култура, а не насртљиви белци! Међурасни секс је допуштен и подстицан, али свако иде у своје позориште!

Пељешки мост

Код пуштања у саобраћај Пељешког моста, у медијима немачког говорног подручја појавили су се наслови „Затворена је шенгенска рупа". Ситуација је таква да ЕУ чини све да преко БиХ поремети туђу (српску и хрватску) а одржи своју (заправо англосаксонску) безбедносну архитектуру на југу Европе. Сад је тај простор за који би Унија вероватно била спремна да крене у рат, одједном постао „рупа". Босна је „рупа" која је затворена „Неумском обилазницом", како се мост већ зове на друштвеним мрежама.

Питање је: да ли то из Уније проговара Фројд, или обичан безобразлук? Да ли су когнитивне дисонанце које круже јавним ЕУ простором омашке или напротив свесно неговане?

То је исто као дилема да ли је бољи случајни или намерни рат.

(РТС)