Додир свиле и челика – нова шанса за Балкан

Из европоцентричне перспективе, Балкан се већ неко време перципира искључиво као периферија, притом сиромашна конвенционалним изворима енергије и технолошки заостала. Једино што је у последњих десетак година будило већи интерес и зебњу Брисела и Берлина за наш део Европе јесте могућност да на Балкану избије нека нова криза, или да он постане магистрални гасни коридор. Притом се ни једно ни друго није прижељкивало.

Овакав минималистички поглед доминира у главним европским престоницама од 2005. године, чиме треба објаснити драматично успоравање процеса проширења ЕУ. Међутим, у последњих неколико година на међународној сцени долази до промена у главним економским и трговинским шаблонима. Ове промене могу за Балкан и Србију представљати – ничим изазвану – истинску развојну шансу, то јест могућност да се са маргине померимо ближе средишту међународних трговачких, технолошких и финансијских токова.

Једну од тих системских промена представља иницијатива кинеског председника Си Ђинпинга да ревитализује стари „пут свиле“, трговачки правац којим се у касном средњем веку трговало између Кине и Европе. Нови пут свиле не би чиниле као некада утабане стазе и каравански путеви, већ модерне пруге - којима ће брзи теретни возови повезати Кину и Европу. Тренутно копнена комуникација између Кине и Европе функционише преко Русије и Казахстана, док би Нови пут свиле заправо представљао њен други крак, који би прелазио јужније - преко централне Азије, Ирана и Турске. Кинези, упоредо са овом новом копненом комуникацијом, развијају и „морски пут свиле“, који полази из Шангаја, протеже се преко Индијског океана, пролази Суецки канал и стиже у Медитеран, са терминусом у Грчкој (кључна информација за наше „стратеге“).

Интерес Кине за улагања у нови железнички коридор је евидентан: обезбеђује се лакши приступ европском тржишту, као и јачање утицаја у централној Азији. Кина има и интерни разлог за овај стратешки пројекат: Нови пут свиле ће почети у западној кинеској провинцији Синкјанг – изузетно сиромашној, са значајном муслиманском популацијом Ујгура. Инвестиције у инфраструктуру ће ојачати присуство државе, као и економски развој овог осетљивог дела земље.

Додатна железничка веза са Европом такође смањује кинеску зависност од морских путева, на којима апсолутну доминацију још увек има Америка. Упркос приближавању Русије и Кине, што је директна последица украјинске кризе, овај кинески пројекат се може посматрати и као парирање утицају Русије у Азији, односно кинески одговор на формирање Евроазијске уније и на противљење Русије да се у оквиру Шангајске организације успостави зона слободне трговине.

Нови пут свиле, иако кинески пројекат, има великог поборника на супротном крају Евроазије – Немачку. Прво, он се завршава управо у Дуизбургу. чворишту немачке железнице. Друго, од ове јесени немачки произвођачи аутомобила транспортују готова возила брзим железницама до Кине, за сад преко Русије и Казахтана, а сутра и Новим путем свиле. Тиме се скраћује рок доставе за три недеље у односу на морски транспорт. Нови пут свиле ће, само у супротном смеру, као додатни копнени правац за експедитиван извоз немачких индустријских производа у средњу Азију и Кину, представљати неоподан вентил за њену извозно оријентисану привреду, у ситуацији када Европа услед фискалне консолидације губи апетит за увозом. Треће, Немачка нема бојазан од пораста увоза кинеске робе, будући да је њена интерна тражња већ у великој мери засићена, а и традиционално се задовољава домаћом (немачком) робом.

Какав је уосталом данас однос између Немачке и Кине? Након прве фазе у којој је кинески раст био базиран на јефтиној радној снази и извозу робе ниске додате вредности, и друге – актуелне - фазе где се он заснива на инвестицијама у инфраструктуру, Кина данас постепено улази у трећу фазу своје економске стратегије. Према њој, кинески раст ће бити базиран на високим технологијама и извозу софистициране робе, која ће бити ценовно више него конкурентна западној.

Међутим, главна „мета“ у Европи ће бити тржишта централне и јужне Европе, док је Немачка имуна на овакву врсту кинеског продора, како смо нешто раније објаснили. То Немачку и Кину, као два кључна мотора на супротним крајевима Евроазије, чини компатибилним економским партнерима, заинтересованим за снажнију слободну трговину, унапред договорена и транспарентна правила, као и бољу комуникацију на целом простору ове континенталне масе.

Где су на овој глобалној шаховској табли Балкан и Србија? Наиме, копнени Нови пут свиле ће пролазити кроз Босфор и Балкан, што објашњава кинески интерес да подржи модернизацију железница у Грчкој, Србији, Бугарској, Румунији, Мађарској и Чешкој. Истовремено, морска варијанта Новог пута свиле се завршава у Грчкој, због чега су Кинези купили Луку Пиреј. Због тога и подржавају унапређење комуникација између Егејског мора и Дунава – где се налази Србија, која тако има шансу да постане озбиљно регионално трговинско и саобраћајно чвориште.

Постоји још доста отворених питања у вези са Новим путем свиле. Независно од њихових решења, све могућности које се за нас отварају остаће под знаком питања, док не покажемо спремност и квалитет да учествујемо активније на међународним тржиштима роба и рада. Уколико закажемо као са Коридором 10, остаћемо трајно у запећку светских токова.