Dolar pred Kineskim zidom

(NIN, 25.11.2009)

Poseta Kini predsednika SAD Baraka Obame razlikovala se od svih njegovih dosadašnjih spoljnopolitičkih putovanja već i po tome što je, tri dana po njenom završetku, američki ambasador u Pekingu DŽon Handsman okrivio američke medije za pristrasno i negativno izveštavanje o njoj. Po ambasadorovim rečima, mediji se nisu potrudili da uoče važan napredak u rešavanju mnogih pitanja, postignut u razgovorima kineskih i američkih zvaničnika. Nisu se skoro ni osvrnuli na pozitivne pomake u pogledu saradnje u takvim oblastima kao što su proizvodnja čiste energije, razmena vojnih podataka i sprečavanje širenja nuklearnog oružja.

„Prisustvovao sam svim sastancima predsednika Obame sa predsednikom Kine Huom Đintaom i premijerom Venom Điabaom”, kazao je Handsman. „Svi oni su se odvijali u pozitivnoj atmosferi, a američki mediji toj atmosferi nisu posvetili dužnu pažnju.”

U medijskoj sferi dogodila se još jedna neugodnost. Prvi pokušaj predsednika Baraka Obame da se obrati neposredno kineskom narodu nije se, doduše, izjalovio sasvim, nego delimično. Obama je dao ekskluzivni i prilično bezazlen intervju za nedeljni dodatak lista Nanfang dušibao. Bela kuća je pre Obaminog puta u Kinu odbila zahteve za predsednički intervju velikim i najtiražnijim kineskim novinama. Umesto toga opredelila se za jedan ugledni ali ipak provincijski list, upravo zbog toga što on važi za glasilo specijalizovano za istraživačko novinarstvo i najkritičnije prema vlasti. Međutim, kada se list pojavio na kioscima ispostavilo se da je iz mnogih primeraka prosto nestala stranica sa Obaminim intervjuom. U onlajn izdanju intervjua nije bilo.

Volstrit džornal, koji ovom slučaju posvećuje veliku pažnju, piše da se ipak ne može govoriti o klasičnoj cenzuri, jer mnogi pretplatnici tog lista u Pekingu jesu dobili kompletno izdanje, uključujući famoznu stranicu A02, na kojoj se nalazi intervju; bilo je i u Pekingu kioska na kojima se mogao kupiti ceo nedeljni dodatak. Ipak, većina primeraka ostala je bez te stranice. Zvanično objašnjenje dala je kineska pošta. Navodno, pošto su probijeni štamparski rokovi, u poštu je prvo stigla verzija bez jedne stranice. Docnije je stigla i ta stranica ali je tada već bilo kasno. Uredništvo je odbilo da odgovori zašto onda barem na internetu nije mogao da se pročita intervju od svega sedam pitanja u kome je bilo mesta čak i za Obaminu ljubav prema košarci.

Iako je američki predsednik otvorio kontroverzno pitanje ljudskih prava u razgovoru sa svojim kineskim domaćinima, mnogi kineski disidenti bili su nezadovoljni. Obama je govorio kako veruje u „univerzalna prava”; tome je posvetio dosta pažnje u razgovoru sa kineskom omladinom u Šangaju i ponovo sutradan na konferenciji za novinare sa predsednikom Huom Đintaom, ali disidenti smatraju da to nije dovoljno.

„U početku sam se uzdala da će biti ozbiljnih razgovora o ljudskim pravima, što bi moglo pomoći Tibetu i Sinđangu” izjavila je tibetanska književnica Vuser, jedna od najoštrijih kritičarki kineske politike u oblasti Himalaja. „Međutim, predsednik Obama je samo pomenuo ta pitanja, ni na čemu nije insistirao. Tačno je da je govorio o njima, ali je to činio prilično mlako i već sama ta činjenica je razočaravajuća”, kazala je ona Frans presu.

Umetnik Aj Vejvej koji tvrdi da je bio pretučen kada je u avgustu pokušao da svedoči na suđenju jednom aktivisti koji je istraživao rušenje škola u prošlogodišnjem zemljotresu u Sečuanu smatra da je Obama morao da učini mnogo više.

„Mnogi Kinezi, posebno mladi, polažu nade u otvorenije i pravičnije društvo - za to nam je potrebna podrška stranih lidera. Slažem se s onima koji kažu da je cela ova njegova poseta bila samo velika holivudska predstava. Ako ne uloži više truda, Kinezi će se razočarati u te ’univerzalne vrednosti’, baš kao i u SAD.”

Neposredno pre posete, borci za ljudska prava i disidenti u Kini izražavali su strahovanja da bi se moglo dogoditi da najveću pažnju posveti ekonomskim pitanjima, na uštrb poziva za poboljšanje poštovanja ljudskih prava u toj mnogoljudnoj zemlji. Bili su u pravu, što je sasvim shvatljivo ako se sagledaju neki ekonomski pokazatelji, zbog kojih Vašington post ocenjuje da je Obama u Kini imao ulogu klijenta-raspikuće koji dolazi kod svog bankara sklonog asketskom načinu života.

Ta činjenica je nezaobilazna i neporeciva: Kina je najveći strani poverilac SAD. Američki deficit u odnosima sa tom zemljom sa kojom su diplomatske veze uspostavljene pre samo 30 godina iznosi 800 milijardi dolara. Kinezi poseduju više od jedne četvrtine svih američkih državnih obveznica, pa su se njihove devizne rezerve uvećale na nezamislivi iznos od dva biliona dolara. Kina je, pri tom, najveći izvoznik svakojake robe u SAD. Sve je to promenilo suštinu odnosa između Vašingtona i Pekinga i u tom pogledu samo Kina ima realne šanse da ugrozi status Amerike kao jedine svetske super-sile.

Za razliku od svojih neposrednih prethodnika koji su javno vršili pritisak na Kinu da sledi zapadni obrazac i otvori se i na političkom i na ekonomskom planu, Obama na ovom putovanju nije mogao da se posveti davanju recepata Kini o tome kako da se dalje razvija, jer je mnogo truda morao da uloži ne bi li uverio svoje domaćine da njihov novac neće propasti.

Već na junskom sastanku sa američkim finansijskim zvaničnicima Kinezi su postavljali veoma detaljna pitanja o Obaminom programu zdravstvene zaštite i o tome kako će taj program proći u Kongresu. Kinezi nisu bili naročito zainteresovani za problem univerzalne zdravstvene zaštite u Americi; zanimao ih je samo finansijski aspekt celog tog paketa.

„Želeli su da znaju - i tu su išli u najsitnije detalje - kako će to uticati na deficit”, seća se jedan od učesnika u tom razgovoru. Jednostavno rečeno, kineski zvaničnici su, kao i svaki bankar, zahtevali da im se predoče dokazi da će im Amerika na kraju vratiti pare uložene u obveznice.

To je veoma različito od atmosfere u kojoj je predsednik Buš držao pridike Kini o upravljanju valutom, a predsednik Klinton vršio pritisak zbog ljudskih prava. U vreme Buša i Klintona Kina je puštala iz zatvora ponekog političkog disidenta uoči posete američkih predsednika, hoteći da time iskaže gest dobre volje. Ovog puta bilo je hapšenja. Tačno je da Kina sada pristaje na dijalog o ljudskim pravima sa Amerikom, ali u tom razgovoru, na samom početku, jasno naglašava da je ona samostalna, drugačija zemlja, sa sopstvenim sistemom i samosvojnom kulturom.

Godine 1998. američki trgovinski deficit sa Kinom iznosio je oko 60 milijardi dolara; naredne godine postignut je sporazum kojim su trajno normalizovani trgovinski odnosi sa Pekingom. Tokom sledeće decenije, trgovinski deficit je dostigao prvo 268, onda i 800 milijardi dolara, a desetine hiljada američkih fabrika su zatvorene. Zbog tog trgovinskog deficita Kina je potpuno preplavljena dolarima i najveći je američki poverilac. Stoga su aktuelni ekonomski stimulansi u SAD, preduzeti radi zaustavljanja recesije, po oceni Vašington posta, ispali veoma podsticajni za proizvodnju i zapošljavanje u Kini, verovatno čak i više nego u Americi.

„Dok pokušavamo da ponovo uspostavimo ravnotežu u odnosima sa Kinom, nemojmo gajiti iluzije da je naša rastuća zavisnost od te zemlje rezultat nekakvih neminovnih tektonskih poremećaja. Naša ekonomska elita želela je veći profit - a upravo je takav profit omogućen zahvaljujući jeftinoj kineskoj radnoj snazi. Zato je danas naša ekonomska elita, iz obeju stranaka i vodećih američkih kompanija, dužna da bar raščisti haos koji je sama napravila”.

Kinezi imaju spremne odgovore na to: tačno je da su kineski radnici jeftiniji od zapadnih, ali je tačno i to da su oni pre svega izuzetno dobro motivisani, da imaju izvanrednu samodisciplinu i da su spremni da se potpuno mobilišu za proizvodne ciljeve. Kina sasvim sigurno neće podleći američkom pritisku da revalvira juan, piše Ejža tajms, dodajući, istina u polušaljivom tonu, da bi se posle Kineske nove godine, 14. februara 2010, moglo razmišljati i o devalvaciji. Liu Ninkang, predsednik bankarske regulatorne komisije, kaže da veoma slab dolar i niske američke kamatne stope „ugrožavaju oporavak globalne privrede, posebno u zemljama u razvoju, što ozbiljno pogađa cene i ohrabruje špekulativne akcije na svetskim berzama”. Po kineskoj oceni, Amerika je prvenstveno izvor problema, a ne neko ko probleme rešava. Prosečan kineski proizvođač jednostavno se pita zbog čega bi Kina trebalo da se povinuje američkim zahtevima u pogledu juana, kad sama Amerika štampa dolare kao luda i očekuje da im Kina da pokriće.

Kineski rast u 2009. iznosiće osam posto. Kinezi to objašnjavaju time što rade 24 sata dnevno, ulažu produktivno, pažljivo kreiraju svoju monetarnu politiku i preduzimaju fiskalne mere koje podržavaju odabrane industrijske sektore. Prioritet je očuvanje rasta. Ispostavilo se da je kineski paket državnih stimulansa bio najdelotvorniji u svetu: od početka ove godine državne banke su za 150 posto povećale broj odobrenih poslovnih kredita i njihov ukupni iznos. Kina se iznova pretvorila u veliko gradilište, a država dodatno podstiče kupovinu trajnih potrošnih dobara. Na početku krize, samo u Gvangdongu su zatvorene desetine hiljada malih i srednjih preduzeća, a 25 miliona radnika-migranata ostalo je bez posla. Sada je situacija sasvim promenjena, pa će Gvangdong, već po običaju, imati nešto višu stopu privrednog rasta od ostatka Kine: očekuje se devet posto.

Dok Zapad debatuje o tome kako privoleti Kinu da postane ’’kooperativni’’ akter u međunarodnom sistemu, Kinezi među sobom vode mnogo tišu ali suštinskiju debatu: da li je američka moć već u opadanju i da li multipolarnost polako postaje stvarnost. Usled finansijske krize, sa kojom SAD još nisu uspele da se izbore uprkos stimulansu od 900 milijardi dolara, mnogi su posumnjali u održivost američke hegemonije u međunarodnom sistemu.

Peking je pomno izbegavao svaku konfrontaciju s Amerikom dokle god je smatrao da je američka premoć trajna, a kineska sposobnost sklapanja koalicija koje bi eventualno mogle predstavljati protivtežu američkoj moći ograničena. Bilo je neslaganja s američkim postupcima, ali i mere u izražavanju tog neslaganja. Sada su stvari drukčije. Osokoljena Kina je nedavno, na američko uvođenje zaštitne carine na kineske automobilske gume, smesta odgovorila uzvratnom carinom na američku piletinu i neke sintetičke materijale. Sada, za vreme Obamine posete, predsednik Hu je, nimalo uzgred, na zajedničkoj konferenciji za novinare, onoj na kojoj je njegov američki gost govorio o univerzalnim vrednostima, istakao da dve zemlje pre svega moraju sarađivati u borbi protiv protekcionizma, za slobodu ekonomskih tokova.

Debata o mogućem slabljenju uticaja SAD otvorena je još 2006. godine, provokativnim tekstom Vanga Jiveja, sa šangajskog univerziteta Fudan, koji je postavio pitanje: „Kako da sprečimo preterano brzu propast SAD?” sugerišući da će prenagljeno opadanje američke moći naneti štetu kineskim investicijama. Izvestan odjek tih strahovanja, samo u vidu pretnje, mogao se naslutiti u jednoj izjavi koju je šefica američke diplomatije Hilari Klinton dala prilikom februarske posete Kini: „Naše su zemlje toliko tesno međusobno povezane, da ćemo biti zajedno, bilo u usponu bilo u propasti“.

Kina, ako je suditi po Obaminoj poseti, namerava da se osamostali.