Си-Ен-Ен није јавио

(НИН 28. 10. 2010)

Вебсајт Викиликс поново је изазвао буру објавивши највећу количину без дозволе обелодањених докумената у историји америчке војске. Поражавајући подаци да је међу жртвама више од шездесет одсто цивила, шокирали су свет

На вебсајту Викиликс објављена су 391.832 војна докумената. Сви ти документи, од којих многи носе ознаку тајности, односе се на рат у Ираку од 2004. до краја 2009. године. То је највећа количина без дозволе обелодањених докумената у америчкој војној историји. Документи садрже сирове, необрађене извештаје о иоле значајнијим акцијама предузетим у ратној свакодневици; догађаји су описани онако како су те акције видели припадници америчких снага на терену, сведено, скоро телеграфски. Понекад ти описи делују херметично, толико да је читаоцу који није војник потребан неки водич с објашњењима.

Постоји неколико кључних тема које привлаче највећу пажњу, а понављају се у свим папирима. На првом месту су подаци који се односе на насилну смрт. Према овим документима, испоставља се да је број људи који су у Ираку у наведеном периоду изгубили живот износио 109.032, од чега је 66.081 цивил, 23.984 „припадника непријатељских снага”, побуњеника како се они зову у америчкој терминологији, односно устаника, у терминологији земаља које су током историје водиле ослободилачке ратове; живот је изгубило и 15.196 припадника ирачких снага које су сарађивале са коалиционом војском и 3.771 припадник коалиционих снага. Више од 15.000 цивила погинуло је, како су избројали новинари Гардијана, у инцидентима за које се раније уопште није знало.

У фебруару 2007. године посада једног америчког хеликоптера убила је двојицу Ирачана сумњајући да намеравају да испале минобацачке гранате, иако су ти људи заправо покушавали да се предају. На Викиликсу се може наћи образложење војног правника за оправданост њихове акције: „Они (мисли се на убијене) су знали да не могу да се предају хеликоптеру, према томе, били су правоваљане војне мете, пилоти су оправдано посумњали у њихове намере”. Описани су и многи случајеви убистава цивила на контролним пунктовима или у њиховој непосредној близини. Било је довољно да неко вози мало брже, или да учини било шта што би код стражара на контролном пункту могло да изазове страх који рађа „оправдану сумњу”.

Оснивач Викиликса Џулијан Асанж одбацио је критике Пентагона чији представници тврде да објављивање хиљада тајних извештаја може угрозити животе америчких војника, припадника осталих коалиционих снага или њихових ирачких савезника. Ирачки премијер Нули ал Малики осудио је тренутак изабран за објављивање извештаја, посебно оних у којима су обелодањени подаци о жестини обрачуна између верских заједница, тврдећи да је услед тога још више отежано формирање нове ирачке владе. Та влада, додуше, већ седам месеци никако да се формира, још од марта кад су одржани избори.

На конференцији за новинаре у Лондону, на којој му се придружио Данијел Елзберг, човек заслужан за својевремено обелодањивање папира из Пентагона, без кога би рат у Вијетнаму потрајао још бар коју годину, Асанжу је постављено питање: „Зар нисте забринути да сте можда угрозили животе наших војника?” Асанж је одговорио: „Не, једино због чега сам ја забринут јесте то што медији уопште одлучују да с пуном поузданошћу користе саопштења из Пентагона.” И он и Елзберг недвосмислено су осудили покушаје америчке администрације да се на овај или онај начин разрачуна са онима који разоткривају ратну збиљу. Да се у тим обрачунима ни од чега не преза, види се по оптужбама које на Асанжов рачун учестало износе лица која га, наводно, познају. Прво су га у мају, нешто после објављивања докумената о рату у Авганистану, оптужили за силовање. Пријава је убрзо званично одбачена, али се реп и даље вуче. Сада га, мада увијено, оптужују за мобинг, прича се да је тиранин према колегама, да је мономан који не води рачуна о пословној будућности Викиликса. Британски таблоиди му замерају што га нема у јавности, кажу да се крије. А он најављује нове документе, овог пута поново о Авганистану.

Од шесторо људи који су данас на челу САД и Велике Британије, двојица су 2003. били против рата у Ираку: садашњи амерички председник Барак Обама и заменик британског премијера Ник Клег. Преосталих четворо – британски премијер Дејвид Камерон, његов министар спољних послова Вилијам Хејг, америчка државна секретарка Хилари Клинтон и потпредседник САД Џозеф Бајден, гласали су за рат.

4. мај 2005: нешто после 10 сати пре подне. Конвој чувара запослених у Блеквотеру вози путем од багдадског аеродрома ка граду. Појављује се домаће путничко возило. Блеквотеровци без упозорења отварају ватру. Кад су угледали групу војника из 69. пука америчке војске њима су пуцали изнад главе, а сами су одјурили даље. Иза њих у уништеном аутомобилу остао је убијени ирачки возач, чије су жена и ћерка биле рањене.

Тако гласи један од кратких извештаја објављен на Викиликсу, 57 речи у изворнику. Блеквотер, истина, више не постоји, бар не под тим именом. Сада се зове Зи сервисиз и ради пуном паром, као један од три извођача којима Стејт департмент поверава највише послова, од тога скоро две трећине без конкурса.

19. март 2008: Пета годишњица америчке инвазије. Ирачка полиција добија позив да помогне америчком 87. пешадијском пуку који у близини Киркука демонтира бомбу нађену у неком возилу. Три ирачка полицајца колима јуре ка Киркуку. Америчком стражару на контролном пункту нешто се учини сумњивим, а лак је на обарачу. Резултат: сва тројица Ирачана су мртви.

4. новембар 2005: Војници 502. пешадијског пука чују пуцњаву из личног наоружања у Багдаду. Претпоставили су да је ватру отворио непријатељ. Одлучно су узвратили. После два сата, у својим редовима су избројали петорицу рањених и једног погинулог, наредника Џозефа Феглера (24). Онда се испоставило да су пуцали на своје, на конвој америчке војске који је возио испред њих. Оно што се њима у почетку учинило као непријатељска ватра, били су хици упозорења којима им је последњи из конвоја давао знак да држе растојање.

Три недеље касније друга чета истог пука изложена је жестоком непријатељском нападу. Командир зауставља путничко возило које је пролазило путем како би у њега сместио своје рањенике и вратио их у базу своје чете. Док јуре у том путничком аутомобилу, покушавајући да стигну што пре како рањеници не би искрварили, наилазе на сопствено војно возило. Њихов саборац из исте чете, угледавши путнички аутомобил у коме се налазе наоружани људи, не оклевајући отвара ватру: убио је двојицу а ранио четворицу сабораца, и једног цивила, преводиоца.

14. децембар 2005: У поступку ислеђивања официр прети затворенику да ће га препустити Вучјем батаљону, где ће га мучити како само они знају, ако не буде одговорио на питања која му он поставља. Многе такве претње нису биле празне.

Вучја бригада је основана у октобру 2004. године под командом шиитског генерала познатом по надимку Абу Валид, некадашњег официра Садамове војске. Припаднике Вучје бригаде обучавали су Американци и они су често, бар у почетку, радили са Американцима; основна намера када је формирана таква јединица била је да некадашњи припадници Садамове Републиканске гарде, преваспитани и „рециклирани“, послуже за лов на наоружане побуњенике. Вођи сунитске заједнице тврдили су, међутим, да је та јединица коришћена као најубојитије средство у секташком насиљу. Снимала је своја ислеђивања и приказивала их на телевизији, у серији „Тероризам у чељустима правде”. Једно време, те емисије су биле веома популарне, али су убрзо постале контрапродуктивне. Припадници те јединице којих је било око 2.000 могли су се препознати по црвеним береткама и тамним наочарима, попут оних из холивудских филмова. Возили су се около у џиповима, сејући страх. Убрзо је та слика постала синоним за начин на који је нови, демократски апарат власти преузео и усавршио озлоглашене методе претходног режима. Већ 2006. године, у другој години постојања Вучје бригаде, нагомилале су се многобројне притужбе, често поткрепљене несумњивим доказима, да јединица прибегава убиствима, мучењу, малтретирању затвореника, иако и даље тесно сарађује са америчким снагама, које им препуштају заробљенике на даљу обраду и ислеђивање.

Фраго 242, одомаћена скраћеница за Делимичну наредбу 242, не само да допушта коалиционим снагама да затварају очи пред мучењима затвореника у рукама ирачке полиције, него налаже да не чине ништа у таквим ситуацијама. Представник Пентагона изјавио је за Њујорк тајмс да, сходно важећој процедури, америчка војска, када добије извештај или веродостојне доказе о злостављањима, „обавештава о томе надлежне власти у Ираку како би оне повеле истрагу”. То је све што може и што сме да учини. У бројним извештајима о нечовечном и понижавајућем поступању према затвореницима описује се како су затвореници премлаћивани, стављани су им повези на очи па би их потом окачили за везане руке и бичевали, шутирали, или подвргавали електро-шоковима. У шест извештаја мучење се завршава смрћу затвореника.

У децембру 2009. године Американцима је достављен видео-снимак на коме је забележено како припадници реформисане ирачке армије убијају затвореника у Тал Афару, на северу земље. У документу је забележено: „На снимку се види 12 ирачких војника. Десеторица војника ћаскају међу собом а двојица држе заробљеника. Заробљенику су руке везане. Потом се види како га војници избацују на улицу, обарају на земљу, шутирају га и на крају пуцају у њега.”

У том извештају наведено је име барем једног починиоца, али због наредбе Фраго 242, ништа није предузето. На крају, као и у многим другим извештајима, пише: „Даља истрага није потребна”.

Јул 2007: Таксиста Сала Муташер Томан вози бели такси комби, пун путника. Ту су и његова деца. Није прешао ни 400 метара када је амерички хеликоптер у бришућем лету разнео његов аутомобил. Сала је погинуо, и још шест путника у возилу. Само су деца преживела, Саџад и Дуа. Цео догађај снимљен је уграђеном камером хеликоптера који је на њих отворио ватру. Забележено је и како је једна америчка патрола стигла на место догађаја и, видевши међу гомилом мртвих тела двоје деце, однела их у санитет. Дуа која је у то време имала четири године данас каже да се сећа како су је носили, како је била страшно уплашена и како ју је стомак јако болео. Њен брат Саџад данас има 12 година. Задиже кошуљу да покаже ожиљке. Каже да је премро од страха кад је схватио да је у рукама америчког војника. Посада хеликоптера је тада укупно побила 19 људи. Хеликоптер је кружио пружајући подршку америчкој војној операцији која је тек требало да буде изведена. Долетели су нешто пре јединице, угледали људе како стоје на ћошку и учинило им се да виде калашњикове и ручне бацаче. Отворили су ватру из тешких митраљеза. Ту су погинули и сниматељ телевизије Ројтерс и његов помоћник. Непосредно потом на сцени се појављује бели комби. Посада хеликоптера је убеђена да је возило које се појавило стигло као појачање оним несрећницима из прве покошене групе. На снимку се види како се један рањени човек извлачи из возила и пузи. Чује се глас пилота: „Само напред, друшкане, сад још да се машиш оружја”. Следи рафал.

Испоставило се да је то исти онај хеликоптер чија је посада у фебруару убила Ирачане који су хтели да се предају. Стационирани су у Форт худу у Тексасу, у Ираку им је база у логору Таџи, и одазивају се на име Крејзи хорс 18.