Egipat pred neizvesnom budućnošću

Januarska revolucija u Egiptu pala je u senku libijskog rata i palestinskog pitanja, ali će sudbina celog Bliskog istoka u velikoj meri zavisiti od raspleta sadašnjeg stanja u zemlji koja se tradicionalno smatra geopolitičkim i kulturnim centrom arapskog sveta. Najmnogoljudnija arapska država posrnula je pod teretom dugogodišnje vladavine Hosnija Mubaraka, koji je ostavio korumpirani nepotistički sistem velikih socijalnih razlika, u kome 40% stanovništva živi sa dva dolara dnevno, dok je 30% stanovništva nepismeno. Iako su slike protesta sa kairskog trga Tahir stvarale utisak da je revolucija bila nadahnuta sveopštom željom za demokratijom zapadnog tipa i idejom o „Drugoj republici“, odnosno reformisanom demokratskom „novom Egiptu“, Mubarak je, na kraju, izgubio vlast najviše zbog sve većih socijalnih problema u zemlji i dugogodišnje brutalne policijske represije, koja je postala toliko uobičajena da je vlada više nije ni negirala. U zemlji je stvoreno dovoljno napetosti da je bio dovoljan povod poput prevrata u Tunisu da ozlojeđene mase izađu na ulice i da istrajnim protestom pobede Mubarakov posrnuli režim.

Urušeno jedinstvo

Tokom januarskih protesta većina najaktivnijih demonstranata bili su su mladi ljudi, koji ranije nisu bili politički aktivni. Bunt protiv vlade vodila je, pored ostalih i organizacija 6. april, verna kopija nekadašnjeg „Otpora“, čiji su aktivisti još 2009. godine lekcije o svrgavanju diktatora slušali u Beogradu. Mlade antimubarakovce u nenasilnoj borbi obučavali su Petar Milićević i Srđa Popović, nekadašnji pripadnici „Otpora, a sada čelnici Centra za primenjenu nenasilnu akciju – Kanvas, a beogradske lekcije bile su dobro naučene i u Kairu vešto primenjene. Ali, svrgavanje diktatora predstavlja samo prvi korak, i ono je mnogo lakše nego izgrađivanje demokratskih institucija. Mnogi mladi revolucionari su tražili demokratiju, socijalnu pravdu, jednake mogućnosti za sve i poštovanje ljudskih prava, dok devet meseci posle odlaska Mubaraka, od euforije više nema ni traga, a budućnost je neizvesna. Egipat čekaju vanredni izbori i pisanje novog Ustava, a jedinstvo, isticano na trgu Tahir, kada su sve opozicione grupe bacile svoje slogane i simbole i stale pod jednu egipatsku zastavu, sada je već urušeno. I pripadnici Pokreta „6. april“, i većina Egipćana sada se suočavaju sa svojom pobedom, čiji su za sada najvidljiviji rezultat stare mržnje i suprotnosti, koje svim silama izbijaju na površinu.

Savezništvo krsta i polumeseca tokom revolucije potrajalo je vrlo kratko i zemlja se sada suočava sa eskalacijom sukoba hrišćana i muslimana. Ovogodišnji verski nemiri započeli su u martu, kada je poginulo 12 ljudi, a povređeno više od 230, dok su najžešći neredi potresli Kairo 9. oktobra, kada je najmanje 24 ljudi ubijeno, a više od 500 povređeno u sukobima Kopta, vehabija i bezbednosnih snaga u Kairu, tokom protesta hrišćana zbog paljenja crkve u selu Merinab. Hrišćanska manjina optužuje vlast da je odgovorna za nasilje, dok su prema nekim informacijama sukob započeli radikalni muslimani vehabije. Predsednik prelazne vlade Esam Šaraf je za nemire optužio "vandalske snage" koje žele da poseju haos u zemlji i podstaknu verske tenzije, a u saopštenju iz kabineta premijera se navodi da vlada „neće nijednoj grupi dozvoliti da manipuliše nacionalnim jedinstvom u Egiptu ili da odloži proces demokratske transformacije“.

Izbori ne rešavaju problem

Verski sukobi ugrožavaju političku tranziciju, koju nadgleda vojska i njen Vrhovni savet oružanih snaga. Analitičari se slažu da je u modernoj istoriji Egipta vojska uvek imala ključnu ulogu, i da se rešenje krize i sada nalazi u njenim rukama. Vojno vođstvo odlučno tvrdi da je njegov cilj da se uspostavi civilna vlast, a da se u zemlji najpre moraju održati parlamentarni izbori. Nakon toga bi trebalo da se donese novi Ustav da bi se na kraju raspisali predsednički izbori.

Izbori za donji dom egipatskog parlamenta (Skupština naroda) treba da se održe 28. novembra, a za Senat 29. Januara. Oni, prema mišljenjima analitičara, najverovatnije neće rešiti nijedno od brojnih važnih pitanja i očekuje se da neće dovesti do prevlasti ni jedne partije. Pošto je prema procenama, malo verovatno da će na izborima neka partija osvojiti dovoljno mesta u parlamentu da vlada sama, očekuje se stvaranje koalicione vlade. Najviše šansi za uspeh daju se Partiji slobode i pravde, političkom ogranku dugo proganjane organizacije Muslimanska braća, koja je prema ocenama, trenutno najbolje organizovana partija. Muslimanska braća su već stvorila predizbornu koaliciju, a nasuprot njima stoji veliki broj novih sekularnih liberalnih partija, koje tek treba da razviju efikasnu organizaciju i programe. Liberalima se zato ne daju velike šanse za formiranje koalicije koja može da služi kao alternativa ili protivteža Muslimanskoj braći, već se nade polažu u bivše nekompromitovane članove Mubarakove Nacionalne demokratske partije. Donedavno vladajuća NDP je zabranjena u aprilu ove godine, ali izborni sistem će dati priliku mnogim njenim bivšim članovima da kao nezavisni kandidati uđu u parlament. Zapadni analitičari očekuju da bi oni u tom slučaju mogli sa ostalim partijama da naprave koaliciju koja bi bila protivteža partiji Muslimanske braće. Ali, izborna koalicija Muslimanske braće je zapretila da će bojkotovati izbore ako se ne izmeni odredba izbornog zakona, kojima se omogućava da funkcioneri bivšeg režima uđu u parlament kao nezavisni kandidati. 

Ovaj zahtev dodatno zaoštrava neizvsnost oko izbora, dok su bivši revolucionari Pokreta 6. oktobar i borci za ljudska prava fokusirani na borbu sa „ostacima“ Mubarakovog režima. Vojska nastoji da u prelaznom periodu zadrži dominantan polužaj, ali joj to donosi optužbe aktivista i „boraca za demokratiju“. Oni optužuju privremeni Vojni savet da u borbi protiv opozicije učestalo pribegava Mubarakovim metodama, a da je, iako je predsednik otišao, njegov režim opstao. Aktivisti optužuju vojni režim da odugovlači i sabotira procesuiranje nekadašnjih vedeta režima, iako je već podignuta optužnica protiv Mubaraka i njegova dva sina. Takođe, na višegodišnje zatvorske kazne već je osuđen znatan broj visokih zvaničnika bivšeg režima, među kojima su bivši ministar informisanja, bivši ministar unutrašnjih poslova, ministara turizma, ministar trgovine, bivši šef nacionalne televizije, nekoliko visokih zvaničnika Mubarakove partije i uticajnih tajkuna.

Produžetak vanrednog stanja

Uprkos ovim potezima, aktivisti su i dalje nezadovoljni, jer po njima, vojna vladavina čuva Mubarakovo nasleđe a vojne vlasti odbijaju da sprovedu reforme koje bi „očistile“ omraženi bezbednosni aparat ili ukinule represivne zakone. Na meti je najviše odluka Vrhovnog saveta oružanih snaga, doneta posle nedavnog sukoba u ambasadi Izraela, kojom se proširuje zakon o vanrednom stanju, iako su vojne vlasti bile obećale njegovo ukidanje, nakon što se situacija smiri. Vlast je produžetak vanrednog stanja objasnila težnjom da se razračuna sa “terorizmom i anarhijom“, a tim povodom je nekoliko hiljada ljudi demonstriralo na trgu Tahir. Oni su protestovali protiv pomenutog zakona, tražeći i prekid vojnih suđenja civilima, čišćenje institucija od ostataka bivšeg režima, amandman na nedavno objavljen izborni zakon, i sprovođenje socijalne pravde. Među okupljenima se tada našao se i čuveni holivudski glumac, reditelj i scenarista Šon Pen, ali ni njegovo prisustvo nije uspelo da izmeni odluku vlasti.

Aktivisti smatraju da bi vojne vlasti mogle da iskoriste nastavak vanrednog stanja da se obračunaju sa popularnim disidentima koji se protive vojnoj vladavini, a s druge strane, vojne vlasti nemaju mnogo obzira prema ljudima koji su umnogome izneli proteste. Tokom sedam meseci vojne vladavine u Egiptu, nekoliko mirnih demonstracija je bilo nasilno razbijeno od strane vojske, dok je do sada 1.200 civila osuđeno na Vojnom sudu. Vojne vlasti posle svakih nereda optužuju organizatore da su strani provokatori koji izazivaju nerede. Posle demonstracija u julu, kada je povređeno 300 ljudi, generali su optužili i Pokret 6. april da onemogućava napredak u demokratskoj obnovi zemlje. Karakteristična je izjava generala Al-Roveinija, koji je na televiziji izjavio da su grupe koje se bore za ljudska prava, kao što je i Pokret 6. april, agenti inostranstva koji su plaćeni da izazovu haos u Egiptu.

Očekivanja naroda posle svrgavanja Mubaraka su velika, ali, poboljšanje uslova života je nemoguće dovoljno brzo omogućiti, posebno pošto je zbog svih dešavanja egipatska ekonomija, a posebno turizam pretrpela veliku štetu. Sve to nimalo ne sugeriše da će Egipat brzo postići stabilnost, a mnoge sada ozbiljno brine plaši mogućnost dolaska na vlast Muslimanske braće i njihove koalicije. Oni su u protestima bili u drugom planu, a njihova vladavina bi zemlju mogla odvesti na sasvim drugu stranu. Egipatski ljudskopravaški aktivisti bi u tom slučaju dobili još težeg sagovornika, a Zapad strahuje zbog mogućnosti da nova egipatska vlada bude manje sklona štititi zapadne interese, pa čak i da odbije američku pomoć "tešku" oko 1,5 milijardi dolara.

Muslimansko bratstvo je takođe zatražilo da buduća egipatska vlada prekine odnose s Izraelom i podrži otpor Palestinaca, a ono što Zapad posebno brine je odnos Muslimanskog bratstva prema mirovnom sporazumu sa Izraelom iz Kemp Dejvida, koji je bivšeg egipatskog predsednika Anvara Sadata koštao života. Muslimanska braća su saopštila da bi u slučaju da osvoje vlast to pitanje stavili na referendum.

Zasad se ne može reći na koji način će se odvijati dalje promene u Egiptu, i da li će se velika očekivanja sekularnih Egipćana pretvoriti u paniku od islamskogfundamentalizma, ili će se tranzicija pred opasnošću od haosa završiti nekom novom diktaturom. Najopasnije će biti ako Egipat na kraju eksplodira mržnjom prema hrišćanima, Americi i Izraelu.