Ердоганово посртање, или "економски рат за независност Турске"

Драматичан пад турске лире, раст инфлације и незапослености озбиљно су уздрмали економску и социјалну стабилност у Турској, остављајући у кратком року милионе турских грађана испод прага сиромаштва. У свему томе турски председник Реџеп Ердоган и његови министри покушавају да оставе утисак људи који знају шта раде и који ситуацију држе под контролом. Званични Ердоганов став је да је у питању „економски рат за независност Турске".

Слика турског председника Реџепа Тајипа Ердогана на зиду у истанбулској мењачници

Уширој српској јавности о Турској се најчешће говори из две перспективе - геополитичке, где се велика пажња обраћа на неоосманске и империјалне амбиције режима председника Реџепа Ердогана у региону (укључујући и политичку подршку муслиманском становништву на Балкану), и економска, где се акценат обично ставља на „партнерске билатералне везе" Србије и Турске и на турске инвестиције у региону.

Утолико је добар део јавности у Србији био помало изненађен да чује да ситуација са економијом у Турској већ годинама не стоји баш најбоље, а да је успоравање раста у земљи, потпомогнуто шоковима од пандемије ковида и паневропске енергетске кризе, довело до рекордне девалвације турске лире, значајног скока незапослености и до инфлације која је у кратком року милионе турских грађана бацила испод прага сиромаштва, а земљу довела на ивицу економског и социјалног колапса.

До нас су стизале махом фрагментарне информације о вртоглавом расту цена, галопирајућем обезвређивању националне валуте, свакодневним протестима у већим градовима Турске, али и „инвазији" Бугара и Грка на супермаркете у европском делу земље, где су намирнице и роба широке потрошње - упркос скоковима цена у домаћој валути - постале осетно јефтиније у поређењу са земљама ЕУ.

Да ствар буде политички још незгоднија по председника Ердогана, све се то догађа на корак од две значајне националне годишњице. У 2022. години навршиће се 20 година откако је Ердоганова Странка правде и развоја (AKP) освојила власт у земљи (на таласу, узгред буди речено, веома сличне економске кризе и таласа незадовољства који је уследио), док се у 2023. години обележава стогодишњица кемалистичке револуције и проглашења Републике Турске.

Турски председник Реџеп Тајип Ердоган обраћа се члановима владајуће Партије правде и развоја (АКП), испод своје и Ататуркове слике

Што се тиче прве годишњице, владајућа странка је одавно изгубила свој реформаторски замајац који је за 15 година више него два пута повећао БДП државе и претворио је у једну од најбрже растућих економија у свету, и данас ситуација у земљи ни са „правдом", ни са „развојем" не стоји славно. Што се тиче друге годишњице, Ердоган се постепено све више удаљавао од кемалистичких традиција током две деценије успостављања све ауторитарније контроле над државом (што се поготово погоршало након неуспелог пуча 2016. године), али га то није спречавало да глорификује Oца нације, као и да излази у јавност са крупним обећањима о повећању богатства и развоју државе до 2023. године - обећањима која, како је постало јасно још пре неколико година, неће моћи да испуни.

Империја на глиненим ногама

Шта се тачно догодило са економијом Турске? На први поглед, реч је само о кулминацији финансијске кризе до које је довело обезвређивање националне валуте и бег инвеститора (али и штедиша) из турског финансијског сектора, која је додатно погоршана фактором пандемије и економских последица које су уследиле (глобални пад потрошње, катастрофални пад туризма у 2020. години, као и читав низ структуралних проблема везано за обнову глобалне привреде, од којих је свакако највећи вртоглави скок цена на енергенте на европском тржишту ове године. Пандемија ковида сваку државу света ударила је тамо где је најслабија, и током протекле две године сви су мање-више почели за пуцају „тамо где су крпљени".

Бензинска пумпа у Истанбулу

Турска није изузетак - пуч 2016. године изазвао је талас политичке репресије у земљи који није остао без економских последица, а окоштавање партијско-политичког система и реформе усмерене на јачање ауторитета председника изазвале су нервозу код страних инвеститора, неопходних за одржавање дотадашњег темпа раста у земљи. Резултат је била економска, и што је још важнијe, социјална стагнација у земљи која је све теже излазила на крај са својом армијом незапослених и сиромашних.

Све то је пратио низ политичких авантура чији је циљ био „показивање мишића" и потврђивање статуса Турске као „регионалне суперсиле", која је у стању не само да води самосталну националну политику, него и да се директно сукобљава са савезницима из НАТО. Притом није реч само о традиционалном гледању преко нишана са суседним Грчком и Кипром, у чијим је економским зонама у Средоземљу Турска у више наврата под војном пратњом вршила истраживања залиха нафте на морском дну.

Турско уплитање у сиријски конфликт озбиљно је пореметило америчке безбедносно-геополитичке пројекте у тој земљи, а куповина руског наоружања била је само један од повода да САД уведу санкције свом савезнику на Босфору, што није било без економских последица по земљу.

Ердоган на НАТО самиту у Бриселу јуна 2021.

Све ово пратило је озбиљно „штуцање" финансијског система у земљи: годишња девалвација турске лире већ годинама не пада испод 10%, што је праћено инфлацијом која од 2018. године није била нижа од 11%. У новембру ове године, међутим, годишња стопа девалвације лире према долару скочила је до 50%, док је инфлација достигла вртоглавих 21%.

„Окидач" за паничну куповину стране валуте и злата била је четврта смена председника Централне банке Турске за последњих годину дана и додатно обарање референтне каматне стопе до нивоа који је знатно испод нивоа инфлације (што аутоматски повлачи губитке за све грађане који штедњу чувају у лирама), а значајан фактор је било папрено поскупљење низа роба које Турска традиционално увози, где су на првом месту енергенти.

Иако ситуација није ни налик на катаклизмичне колапсе финансијских система каквих се већина Срба сећа из деведесетих година, велики број грађана Турске, пре свега припадника турске средње класе, практично преко ноћи нашао се у ситуацији да од својих месечних примања једноставно више не може да финансира животне трошкове своје породице. 

Неконвенционална финансијска политика  

За све то време турске власти су, наизглед, знатно више биле забринуте за одржавање политичке слике о империји која шири крила, него за санирање директне економске штете која је недвосмислено била последица политичког мешања у рад државних економских регулатора. Страни коментатори, пре свега на Западу, нису никако могли да се начуде „неконвенционалној" политици обарања референтних каматних стопа знатно испод нивоа инфлације, што је виђено као директни ударац на грађане који штеде у националној валути, али што је Ердоган упорно бранио као „одбрану економске независности земље" и „борбу са лихварским банкарским системом".

На истанбулским улицама

Упркос ишчуђавању либералних кругова на Западу, потези турских власти нису били сасвим без логике, и почивали су на нади да ће „контролисана" девалвација лире повећати конкурентност турске извозне робе, подстаћи привреду да смањи зависност од увоза, а можда чак и да повећа прилив туриста у угоститељски сектор који се још од прошле године налази у нокдауну (за сада им је пошло за руком да привуку Бугаре и Грке у викенд куповине). Али хаос који је спирала инфлације и девалвације изазвала у привреди и удар на социјални стандард и иначе слабе средње класе, довели су цели експеримент на ивицу пуцања. Турске власти су биле принуђене да усвоје компликован систем државних гаранција за штедне рачуне у лирама, чиме се држава практично обавезала да компензује грађанима евентуалне губитке везане за раст инфлације, што је - бар привремено - стабилизовало валутно тржиште и лиру вратило у и даље висок али „нормалан" колосек планиране девалвације.

Паралелно са обарањем референтних каматних стопа и успостављањем политичке контроле над Централном банком, Ердоган је прибегао низу других популистичких мера, очигледно усмерених на стабилизовање пољуљане политичке подршке у земљи.

Упркос стопи инфлације, минималац у земљи је повећан за 50% (односно на 4.250 лира, или 275 долара), а држава наставља да интервенише на девизном тржишту убрзаним топљењем девизних резерви (аналитичари тврде да је само на стабилизацију лире од 2018. године потрошено вртоглавих 165 милијарди долара), трошећи - према оцени низа стручњака - новац који једноставно нема.

Притом не треба заборавити да чак и стабилизација лире сама по себи не представља решење за инфлацију, поготово у условима када je незапосленост у земљи - опет од 2018. године наовамо - константно изнад 10% радно способне снаге у земљи (што је преко 3 милиона људи).

Ситуацију додатно компликује ситуација са пандемијом ковида, будући да велики број породица у Турској - као и на Балкану - зависи од девизних дознака турских радника у печалби. Да не помињемо фактор да Турска увози 93% своје потрошње нафте, 99% потрошње гаса, и 50% потрошње угља, чија вредност је знатно скочила ове године - турски рачун за увоз енергената у септембру ове године био је за 66% већи него пре годину дана.

На истанбулској пијаци

У свему томе Реџеп Ердоган и његови министри покушавају да оставе утисак људи који знају шта раде и који ситуацију држе под контролом. Званични Ердоганов став је да је у питању „економски рат за независност Турске", односно смањење зависности од спољних политичких фактора „по сваку цену". Званично, турска влада покушава да у условима глобалних економских превирања промени модел развоја, како би се у већој мери ослањала на властите снаге. Проблем је у томе што је импресивни раст Турске у периоду 2002-2016. у великој мери био последица повољног аранжмана са Светском трговинском организацијом и специјалних економских веза са Европском унијом, који су омогућавали да се паралелно са јачањем економске моћи повећава и стандард становништва, пре свега традиционално економски важне, а политички незгодне средње класе.

Пребацивање Турске на колосек „економске самосталности" може коштати више него што је становништво те земље спремно да плати и Турска ту има упечатљив пример свог великог и економски недвосмислено независног суседа - Русије.

Стопама Русије кроз снег

Русија је била у веома сличној ситуацији након великог пада цена нафте 2014. године - пада који је у великој мери пркосио дотадашњој логици тржишта, и који многи у Русији сматрају вештачки изазваним са циљем да се управо Русија казни за припајање Крима почетком те године.

Комбинација пада цена нафте и повезаних енергената са економским санкцијама те године је практично уништила привреду Венецуеле, док је у Русији изазвала од деведесетих година незапамћену девалвацију рубље у односу на долар и евро. Слично као ових дана у случају Турске, западна штампа се тада утркивала у катастрофистичким прогнозама неминовног краха руске привреде, најављујући скори почетак масовних немира у земљи.

Испред мењачнице у Итсанбулу

Резултат је, међутим, упадљиво изостао. Да, девалвација је представљала велики ударац за руску средњу класу која је одједном морала да издваја дупло више новца за увозну одећу, технику и путовања у иностранство, али огромни слојеви становништва девалвацију нису ни осетили. Разлог је био једноставан - цела унутрашња економија Русије везана је за рубљу. Грађани примају плате у рубљама, купују робу у рубљама, плаћају рачуне и порезе у рубљама, узимају кредите у рубљама, и за већину њих се ништа није променило, нити их је курс евра или долара на било какав начин дотицао.

Након девалвације, у Русији се додуше појавио проблем „девизних кредита" налик на ситуацију која се у Србији догодила са кредитима у швајцарским францима, с тим што је укупни проценат грађана чији су кредити и хипотеке били индексирани у страној валути износио свега око 5%. Кључни фактор у свему томе био је управо у традиционалној руској оријентисаности на економску самодовољност - огроман проценат робе на руском тржишту, укључујући и стране робне марке (чак и аутомобиле), долази из фабрика у самој Русији, што значи да су њихови трошкови производње (плате, енергенти, порези) и даље у рубљама. А имајући у виду да Русија сама себи обезбеђује највећи део енергената и минералних ресурса, директни удар санкција и нафтне кризе био је ограничен на спољашње приходе државног буџета и на један део руске средње класе, али је све то било далеко од катастрофе с почетка деведесетих какву су прогнозирали, а често и прижељкивали, аналитичари и медији на Западу.

То, наравно, не значи да Русија може просто да игнорише кретања на тржишту енергената и све опширније западне санкције. Дводеценијско руско инсистирање на интеграцији у међународне економске и финансијске токове, као и сарадња са економијама изван америчке политичке орбите, донекле је отупило оштрицу санкција, али Русија је свеједно за претходних 6-7 година видно осиромашила.

Реџеп Ердоган, Владимир Путин, Александар Вучић и Бојко Борисов на церемонији отварања пројекта Турски ток у Истанбулу, 08. јануара 2020.

Економски удар из 2014. године нанео је трајну штету - рубља се никада није опоравила, а стандард и куповна моћ становништва трајно је опала. Без обзира на то, руско становништво је издржљиво и прилагодљиво, а привреда способна да надокнади било шта што јој санкцијама може бити ускраћено, па се даљи развој економије земље у великој мери своди на поверење које грађани имају у властиту политичку и економску елиту.

Горка искуства из деведесетих за већину грађана Русије сасвим су довољна да немају превише поверења у алтернативне економске моделе које им предлажу партнери са Запада. У условима санкција и обнове хладноратовске реторике, развој Русије додуше не тече ни близу онако импресивно и динамично као у „време гламура" из прве деценије овог века, али у земљи бар постоји консензус о томе да прихватљив излазак из кризе може да обезбеди само домаћа политичка и економска елита.

Може ли Турска као Русија?

Налик на Русију, и Турска ових дана покушава да игнорише ударац финансијске кризе, инсистирајући да је реч о режираном удару на економски суверенитет земље и позивајући се на патриотизам грађана у условима осетног пада стандарда и куповне моћи. Ердоган и његови економисти такође позивају грађане да, упркос девалвацији, извуку новац из сламарица и традиционалних породичних залиха у злату и да га уложе у турску валуту и турску економију. Проблем је у томе што је економија Турске фундаментално различита од економије Русије, и унутар њих влада потпуно различита логика.

Реџеп Тајип Ердоган и Владимир Путин септембра 2021.

Пре свега, док је Русија стопроцентно енергетски самостална, Турска је, као што смо рекли, принуђена да увози 75% енергената, укључујући практично стопроцентну зависност од увоза нафте и гаса, и око половине своје потрошње угља, што је чини изразито рањивом управо у ситуацијама као што је актуелни скок цена енергената у Европи.

Још важнија од тога је стратешка повезаност турске привреде са Европском унијом као главним тржиштем за турску робу, главним извозником робе у Турску, главним инвеститором и извором капитала, али и кључним тржиштем рада за практично милионе турских грађане за које нема одговарајућег посла у домовини.

Турска је у свету највећа економија која је директно везана за ЕУ, а не налази се под њеним заштитним кишобраном. Најзад, Турска је у знатно већој мери од Русије осетљива и на ограничења прекограничне мобилности до којих је довела пандемија ковида, што не само да је успорило робну размену и онемогућило значајан број турских грађана да се упути на привремени рад у иностранство, него је истовремено нанела катастрофалан удар туристичком сектору од кога зависи значајан део националне привреде.

У империјалном бизнису

Невезано за то, Ердоганова Турска је велики део свог економског развоја претходних деценија везивала за стални раст социјалног стандарда и унутрашње потрошње, што је у великој мери разликује од, рецимо, источноазијских земаља са сличном динамиком развоја. Обећање бољег и лагоднијег живота представљало је значајан аспекат Ердогановог „неоосманског сна", и ових дана се поставља питање да ли су грађани спремни да наставе да пружају подршку његовом пројекту империјалне трансформације земље у условима у којим тај процес, не само да не може да им гарантује осетан лични и породични бољитак, него чак може и да их кошта.

Синдикални антивладини протести у Истанбулу децембра 2021.

Са друге стране, режимску пропаганду на страну, чињеница је да се период најактивнијег развоја Турске поклапао са периодом када је Турска представљала недвосмисленог и беспоговорног савезника и партнера САД у Европи и на Блиском истоку, као и да се период стагнације и кризе директно поклапа са периодом погоршавања односа са Великим братом са друге стране Атлантика. Али та закономерност одавно већ није линеарна, и ситуацију више није могуће поправити тако што би Турска поново „стала у строј" и почела послушно да слуша очинске савете из Вашингтона.

То већ дуже време Турској није ни економски исплативо, о чему најбоље сведоче западни притисци да се Турска придружи отвореној антируској политици. То се може лако илустровати на примеру гаса - Турска захваљујући „Турском току" највећи део своје потрошње гаса увози на основу дугорочних уговора из Русије, и то по једнако ниској цени као и Србија. Да се Анкара повиновала америчким диктатима, „Турски ток" не би био изграђен, и данас би - попут већине других америчких савезница у Европи - била приморана да гас купује по астрономским тржишним ценама, што би је у условима актуелне галопирајуће инфлације докусурило. Једноставно, империјална подршка глобалних структура под командном палицом Вашингтона је добра када се ваш развој заснива на јефтиној радној снази за европске и глобалне компаније, али она није нешто што вам икада може помоћи да и сами постанете - империја.

Џо Бајден и Реџеп Ердоган са супругама у Истанбулу, јануара 2016.

А ако беспоговорно слушање Вашингтона више не функционише на економском плану, оно вишеструко не функционише на политичком плану. Турска је већ у више наврата имала прилике да чисти неред који је оставила америчка спољна политика на Блиском истоку. Ако су Турци били спремни да прогутају горку пилулу када је њихова земља хтела-не-хтела претворена у тампон зону и сабирни центар за избеглице и мигранте, онда су се црвене лампице дефинитивно упалиле када је постала очигледна америчка војна и финансијска подршка ирачким и сиријским Курдима, као и заштита коју Америка и даље пружа Ердогановом архинепријатељу Фетулаху Гулену и његовим присталицама.

Покушај пуча 2016, турска интервенција у Сирији, као и јачање стратешких веза са Русијом, показали су свима да је вишедеценијски „медени месец" са Америком завршен, и да турске амбиције не могу бити остварене без директне конфронтације са земљом која и даље претендује да држи монопол на „империјални бизнис" (Empire Business).

А у „империјалном бизнису" нема другарства, нема слободне конкуренције, нема фер игре и нема сигурносних падобрана. Остаје да се види да ли су турски грађани Ердогановом концепту једнако привржени када је тешко, као што су му били привржени када је изгледало да је турска привреда незаустављива. Једно је сигурно - Ердоган је са својим сарадницима званично ушао у глобалну „Игру престола", а у тој игри, као што је познато, „побеђујеш, или гинеш". То значи да у наредним годинама успех турског империјалног пројекта неће само бити питање дугорочних вектора геополитичког и економског развоја Турске, већ ће за председника и његове опричнике она представљати питање физичког преживљавања. Награда је неупоредиво већа, али су већи и улози.

Питање је само колико Ердоганове султанске амбиције представљају аутентичан израз политичке воље грађана. Јер као што смо рекли, стогодишњица Револуције је иза ћошка, а Ататурк није гледао благонаклоно на султане.

(РТС)