петак, 19. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Европска безбедност на великом испиту - да ли је могућ стратешки договор са Русијом?
Савремени свет

Европска безбедност на великом испиту - да ли је могућ стратешки договор са Русијом?

PDF Штампа Ел. пошта
Драгана Трифковић   
среда, 26. април 2017.

Стратешка сарадња ЕУ и НАТО

Темељи садашње безбедносне архитектуре Европе, постављени су након Другог светског рата и биполарне поделе света на источни и западни блок. Оснивањем НАТО организације 1949. године у Вашингтону, западноевропске земље, САД и Канада су започеле формирање војне структуре чији је основни циљ био заједничка одбрана.  Истовремено, западноевропске земље покрећу и иницијативу да се Европа политички интегрише. Две године након формирања НАТО, основана је Европска заједница за угаљ и челик, а даљим интеграцијама створена је ЕУ на основу Уговора о Европској унији (Мастрихтског уговора) из 1992. године. НАТО и ЕУ су засебне организације, али су стратешки повезане од самог почетка. Због тога се често употребљава термин „евроатлантске интеграције“ који обједињује ове два појма. ЕУ је уговором из Мастрихта, а касније и Лисабонским договором успоставила институционални оквир за заједничку спољну и безбедносну политику, али се може говорити и о заједничкој безбедносној политици ЕУ и НАТО. Безбедносна политика ЕУ се стратешки ослања на НАТО и чврсто је испреплетана са овом организацијом. Већина земаља чланица ЕУ истовремено су чланице и НАТО организације, односно само шест од двадесет осам чланица ЕУ нису чланице НАТО.  САД као водећа чланица НАТО, тиме имају велику улогу у европској безбедности а она је дефинисана  тако да буде комплементарна и координисана са НАТО.  Усвајање заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ траје већ година уз велике напоре. Основни разлог је то што државе чланице имају различите интересе, који су често међусобно супротстављени, а заједничка политика подразумева одрицање држава чланица и запостављање сопствених државних и националних интереса, зарад интереса наднационалне структуре ЕУ. Тим путем земље Европе губе могућност да самостално одлучују о стратешким питањима, односно губе свој суверенитет. Додатни проблем је комплексна структура ЕУ, начин избора представника и доношења одлука у институцијама ЕУ што доводи у питање утицај воље различитих европских народа на решења која усваја бриселска администрација. Може се рећи да постоји велики јаз између грађана и политичких елита многих држава чланица, а с тим у вези још већи јаз између грађана држава чланица и бриселске администрације.

Једно питање је да ли Заједничка спољна и безбедносна политика ЕУ одговара државама чланицама, а друго да ли таква политика одговара самој ЕУ на глобалном нивоу.

Заједничка безбедносна политика ЕУ

Да бисмо дали одговоре на та питања, морамо да пођемо од НАТО као важног фактора у области безбедности ЕУ.  Сама улога НАТО као организације створене с циљем заједничке одбране од „комунистичке претње“ завршена је аутоматски распадом Варшавског пакта односно СССР (1991. године). Тада уместо распуштања, НАТО почиње трансформацију од одбрамбеног савеза у експанзионистичку и интервенционистичку организацију. ЕУ је формирана 1992. године у новим међународним и безбедносним околностима са стратешким ослонцем на НАТО. Њена безбедносна политика се од тада развијала кроз сарадњу са НАТО, градећи формално сопствене безбедносне структуре. Потврда томе је одлука које су усвојили министри спољних послова и одбране НАТО, да ће пружити помоћ развоју безбедносних интереса ЕУ (Берлин 1996.) а затим и „Берлин плус“ договор (2002.) којим је инстутицонализована сарадња НАТО и ЕУ.

Уговор из Лисабона (Уговор о изменама и допунама Уговора о стварању Европске уније-редефинисани Лисабонски споразум- потписан 2007. године, ступио на снагу 2009. године), који је усвојен након неуспелог покушаја наметања Европског устава, донео је значајне промене у безбедносној политици. У циљу јачања заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ се тим договором сагласила око заједничког министра иностраних послова. Поред тога, договорено је јачање војних капацитета земаља чланица, улога „Европске одбрамбене агенције у одређивању оперативних потреба и обавеза чланица ЕУ да пруже помоћ у случају да нека од држава чланица буде жртва оружане агресије на њеној територији.

Прошле године је представљен нови документ ЕУ који предлаже политику проширења као стратешко улагање у европску безбедност и просперитет. Предвиђа се заједничка борба против тероризма, реформе сектора безбедности, решавање проблема изазваних мигрантском кризом, енергетска безбедност, борба против организованог криминала и сл.

Имајућу у виду историју досадашњих сукоба на територији Европе, тешко је рећи да је постигнути договор реалан. Стратешки гледано, основни проблем Европе је прилагођавање новим измењеним светским околностима. Ако су структуре које су формиране након Другог светског рата, а затим и након пада Берлинског зида одговарале тадашњим приликама, садашње промене диктирају нове потребе. Резултати НАТО на пољу очувања мира и стабилности, рефлектовали су се на безбедносну ситуацију у Европи. Иако је ЕУ оптерећена и политичким и економским проблемима, резултати досадашње политике ЕУ најуочљивији су на пољу безбедности. Од када се НАТО трансформисао у освајачки савез и када су САД почеле да воде своју агресивну спољну политику коју је ЕУ следила, западне земље су се грубо мешале у унутрашња питања многих суверених држава, што је довело до дестабилизације читавих региона, а на крају и до светске дестабилизације. САД (као водећа чланица НАТО и стратешки партнер ЕУ) у сарадњи са НАТО предводи војне интервенције које нису довеле до мира и стабилност, већ напротив до многобројних конфликата. Ирак, Авганистан, Либија су данас разорене земље. Сирија је избегла директну агресију САД и НАТО, захваљујући руској подршци. Земље чланице ЕУ су учестовале у дестабилизацији Блиског Истока пратећи политику САД, и тиме узроковале проблеме са којима се данас сусрећу. Масовна миграција становништва са Блиског Истока је последица агресивне политике САД и њених партнера. Нажалост, највећи део бивше вашингтонске администрације, бриселске администације и политичких елита САД и ЕУ, не осећају никакву одговорност с тим у вези. Грађани држава чланица ЕУ које имају проблем са мигрантима, због тога све већу подршку дају антисистемским политичким партијама. На проблему мигрантске кризе, могуће је увидети и нејединство и недостатак стратегије земаља чланица ЕУ, које нису могле да нађу заједнички језик ни око квота за избеглице. Различит однос земаља чланица ЕУ према мигрантима ишао је од немачке политике добродошлице, до мађарског батинања избеглица и подизања заштитних ограда, уз оштру конфронтацију појединих чланица. На тим примерима се види да је заједничка политика ЕУ више једна лепа замисао, него реалност.

Европи је потребан нови договор о безбедности

Јачање опозиционих партија у Европи и гомилање проблема са којима је ЕУ суочена, говоре у прилог томе да је у најмању руку потребно преиспитати досадашњу политику. Позиција ЕУ на глобалном нивоу није завидна. У мултиполарном свету где водећу улоги имају велике силе попут САД, Русије, Кине, Индије и др. политички, економски и безбедносно нестабилна ЕУ не представља значајан фактор, а за сараднике је више терет него пожељни партнер. Постоје наговештаји да ће нова америчка администрација променити однос према ЕУ и да стратешка сарадња САД и ЕУ можда неће бити приоритет. Поред нејединства у ЕУ, НАТО организација се такође налази у извесној кризи, изазваном променом спољнополитичког курса Турске. С друге стране у пракси се показало да НАТО није у стању да заштити чланице. Земље чланице НАТО у Европи озбиљно су угрожене претњом од тероризма, а на њиховим територијама, па чак и у средишту Брисела где се налази НАТО, десили су се терористички акти. Они су такође повезани са проблемима мигрантске кризе, односно последицама дестабилизације Блиског Истока. Једини начин решавања тих проблема је борба с тероризмом на месту његовог настанка и улагање напора да се успостави мир на Блиском Истоку чиме се бави Русија, која сама није учествовала у изазивању кризе.

Досадашња политика САД била је усмерена на поделу ЕУ и Русије, иако су обе природно повезане.  Све упућује на то да ЕУ не може без сарадње са Русијом да реши своје безбедносне проблема, и да је за успостављање сарадње са Русијом неопходна сагласност САД.  Успостављање међусобног поверења између Европе и Русије је потребна пре свега Европи који се налази у дубокој кризи, и која је у садашњим светским околностима слаб политички фактор. Критичној ситуација по питању европске безбедности, захтева озбиљан и одговоран приступ. Нови систем европске безбедности морао би да укључи не само САД већ и Русију као равноправног партнера. То подразумева промену политике заоштравања односа са Русијом која по Европу не представља претњу и која у садашњим околносима има заштитничку улогу. Уколико САД буду водиле политику континуитета са претходном администрацијом, што би значило наставак изградње америчког ракетног штита у Европи, гомилање војске на границама Русије, информациони рат простив Русије и провоцирање сукоба, то би могло да доведе до отварања нових жаришта и активирања замрзнутих конфликата. У случају да САД одустану од политике конфронтирања ЕУ и Русије, самим тиме се отвара простор за успостављање сарадње. Иако је оптерећена многобројним проблемима, ЕУ би морала да направи стратегију и да покрене сопствене иницијативе. Политика проширења као стратешко улагање у европску безбедност и просперитет није адекватно решење. Поред свог нејединства у ЕУ, изласка Велике Британије, економских проблема, мигрантске кризе и терористичких претњи, укључивање нових чланица (које су такође политички, економски и безбедносно нестабилне) може да делује као катализатор. Политика успостављања сарадње са Русијом, могла би ЕУ да пружи ослонац за реформисање у неки нови вид организованости и истовремено побољшање безбедносне ситуације.

Аутор је директор Центра за геостратешке студије

Упутнице:

http://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/?uri=celex%3A12007L%2FTXT

http://www.nato.int/docu/comm/2004/06-istanbul/press-kit/006.pdf

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер