Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Evropska priča 2010.
Savremeni svet

Evropska priča 2010.

PDF Štampa El. pošta
Darko Strižak   
utorak, 06. april 2010.
Poslednjih pola godine svedoci smo drame popularno krštene “Grčka kriza”. Naime, članica EU, čije je učešće u bruto nacionalnom (koristimo razumljiv termin, iako je suštinski netačan) proizvodu EU oko 2,5%, prevelikim spoljnim dugom i neprekidno rastućim budžetskim deficitom, dovela je sebe u situaciju da, izvesno, ne može da plaća dospele rate kredita, uglavnom, stranim poveriocima. Proteklih nedelja, uz velike pregovaračke napore i medijsku pompu, na najvišem nivou EU i MMF-a iznedren je plan koji bi trebalo da pomogne da se grčki problem prevaziđe. Plan postaje stvarnost ukoliko se desi da Grčka ne može pozajmiti dovoljno novca na međunarodnom tržištu za podmirenje tekućih obaveza.

 

Još nekoliko zemalja, članica EU – Irska, Portugalija, Španija i Italija, sa izvesnim međusobnim razlikama, imaju ili će imati u neposrednoj budućnosti sličan problem.Ili, tačnije, poverioci imaju problem naplate dospelih obaveza, a nabrojane zemlje imaju problem nalaženja novca za nove pozajmice. U najskorijoj budućnosti neće moći da otplaćuju rate dospelih obaveza, niti da servisiraju tekuća budžetska plaćanja. Bez svežeg novca ne mogu.

Neke članice EU – Mađarska i Letonija – već su u saradnji sa MMF-om i institucijama EU svoj problem sličnog tipa, “premostile”, tačnije odložile. Kako se radi o relativno malim privredama, da ne bi došlo do bankrota ove dve države formirani su paketi finansijske pomoći, koji služe pre svega servisiranju dugova prezadužene privrede i javnog sektora. Spoljni dug Mađarske čini 124,2% godišnjeg bruto proizvoda, što je znatno manje od, na primer, ukupnog spoljnog duga Finske (205,7% GDP-a). Međutim, živahna i izvozno orijentisana privreda Finske teret duga lagano iznosi, dok su očekivanja stručnjaka 2008.-2009. bila da Mađarska mora bankrotirati, i to brzo, pa je paket pomoći oformljen ekspresno u vreme kada još nije bilo jagme za pomoći.  

Par velikih igrača EU, konkretno Britanija i Francuska, imaju izuzetno visoke budžetske deficite ali značajno povoljniju ukupnu zaduženost i strukturu duga, kao i veoma dinamičnu privredu. Takođe, tradicionalno “znaju šta rade”, pa briga oko njih može malo da sačeka.

Upadljivo je da u istim uslovima svetske ekonomske krize Nemačku, Austriju, Beneluks i Skandinavske zemlje članice EU, uglavnom sve Evropske kolege  vide kao spasioce.

Vidljive posledice dosadašnjeg rešavanja problema prekomernog trošenja (negde je on više “državno” ili javno trošenje, negde opet više enorman porast ličnog standarda u kombinaciji sa javnim), su narušeno poverenje u dalji razvoj EU, i vidljivije, padanje kursa evra prema drugim relevantnim valutama u svetu.

Da pogledamo šta predstoji.

Razvoj EU, posebno u proteklih dvadeset godina, i pored večito prisutnih ili/ili kriza kretao se u vidu plimskog talasa, neki bi rekli i cunamija iliti lavine. Podsećanja radi, pre par godina, propast projekta Ustava EU u prvi mah komentarisan je kao kataklizmički korak unazad, elegantno je zaobiđen Lisabonskim sporazumom, i EU je otišla dalje. Ustavu će se vratiti u neko drugo vreme. Sličnome smo svedoci, ciklično, svako malo. Suština je u tome da kada je EU, tada nazvana Evropska organizacija za ugalj i čelik, postigla političko jedinstvo Francuske i Nemačke  na evropskom projektu, sve drugo je bilo, što se kaže, tehnika. Taj prvobitni problem, posle miliona mrtvih tokom sedamdeset godina rata (sa prekidima) zahtevao je viziju, um, volju i kvalitetne političare. Stotinak godina ranije, na drugoj strani Atlantika, posle 4 godine rata i milion mrtvih, a sve zbog slobodnog toka radne snage i novca čemu su suvereniteti južnih država bili na putu, iskovana je jedinstvena država ali od članica koje su duže bile kolonije nego nacionalne države. Evropa je pedesetih godina dvadesetog veka krenula u sličan poduhvat, ali su elementi bili i jesu vrlo nacionalno profilisani.U Evropi, kao i u braku, dok stvari idu, sve je kao pesma. Kada počnu problemi, ružne stvari se jasnije vide.

Sada nam je Evropa u sred problema, svašta se, čuje, vidi i žulja u cipeli Unije.

Da se vratimo na novčane muke.

Pre pomenutih dvadesetak godina, u strukturi budžeta EU oko tri četvrtine prihoda činile su PDV i akcizni prihodi, a direktni budžetski transferi zemalja članica jednu četvrtinu. Danas je otprilike obrnuto. DŽinovski budžetski transferi bodu oči. Opet, tako veliki i vidljiv odliv novce iz zemalja koje “znaju šta rade” u one druge, ne mora večno biti prihvatljiv, naročito u zemljama iz koji novac odlazi. Čovek, prirodno, više voli da svoje pare vidi u novom vrtiću u svome kišovitom gradiću, nego kao, recimo, anonimnu donaciju dalekom rođaku. Rođaku sa kojim ne deli ni jezik ni tradiciju a još mu zavidi na plaži i suncu koje vidi, kada na dve nedelje svake druge godine ode na neko, recimo, Mediteransko ostrvo.

I ranijih godina pominjana je, stidljivo, Evropa “dve brzine”. Kako se to dešavalo u doba prosperiteta, reakcije su bile mahom emotivne, tipa da niko ne može biti građanin drugog reda, i slično tome. Danas, kada se razmišlja u stvarnim kategorijama, čini se da su dva , ili čak više razreda, jedina mogućnost za opstanak EU. Za razliku od članica SAD, članice EU imaju dugu političku i ekonomsku istoriju samostalnosti. Njihove privrede su i danas bitno međusobno različite. Jedinstvena, čvrsta, ekonomska i monetarna pravila i propisi u uslovima krize su okov na nogama zemljama davljenicima . I pored ogromnih napora da se dokaže jedinstvo Unije, u ekonomski teškim vremenima, izvesnost državnog bankrotstva jedne ili više članica EU sve je bliža, a to bi princip solidarnosti članica obesmislilo.

Veća autonomija u ekonomskoj politici, primerena različitim potrebama i nivoima razvoja uslov je da zemlje EU izađu iz krize. I to naravno, ako bi cela Evropa našla način da u novom ekonomskom svetu pronađe svoje konkurentno mesto. Čak ni ovo, bez tehnološke prednosti i povoljnih sirovina iz kolonija kao pre dva veka, nije sigurno.

To je nova realnost.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner