Гажење демократије у Русији може се завршити препородом монархије

(Руска народна линија, 12.12.2011)

Избори за Државну думу су заиста прошли уз велика кршења правила. Главно међу њима је наравно коришћење ресурса државне управе. Готово отворено, не кријући се, руководиоци су окупљали потчињене и инсистирали да на њиховом бирачком месту гласање прође са резултатом потребним вишем руководству. А шта су радили потчињени? Старајући се и савесно испуњавали су наредбе одозго. То се посебно примећује у нашим мањим градићима, где свако сваког познаје. Нема где да се сакријеш.

Ако се на таке изборе погледа очима западног демократског посматрача, то нису избори, већ фарса, нешто незамисливо, непојмљиво и необјашњиво за њих, као иначе и све у Русији. Све, осим њихове демократије!

Њихово чуђење се као многоструки ехо поновило на Болотниј тргу...

Али дајте да погледамо на такве изборе с једне друге, можда донекле необичне, стране.

Какав је западни либерални поглед на свет? Мој дом је моја тврђава. Моја кућа – увек засебна. Човек је човеку вук, а реч руководиоца за мене није закон. Ти плаћаш за себе, а ја за себе, не сме бити никаквог ортаклука! Ти стојиш у реду иза мене – одмакни се три метра од мене: да случајно не откријеш тајну мојих штедних улога! Ти хоћеш да ми будеш жена – онда узми оловку, печат, адвоката и пиши брачни уговор. И томе слично. Свако може да нађе сијасет примера.

А у Русији то тако не функционише, колико год нам ударали вакцине западне културе толерантног егоизма.

У Русији смо навикли да живимо по принципу: "Ево иде газда – газда ће међу нама и да пресуди." И никакве демократије нема. До данашњег дана, у Русији нико не намерава да организује друштвене комитете за увођење реда у сопственој улици – сви чекају наређења одозго. Ако таквог наређења нема, чекају смену власти. И мада је Некрасов некада исмејавао такав принцип, а за њим су подсмех понављали и совјетски уџбеници, ипак ми и при совјетској власти нисмо живели по западном демократском принципу, већ по принципу по којем је руководилац државе – "отац", "домаћин", а ми сви – његова деца. Није случајно Стаљин меркао царску круну, размишљајући да ли да је опроба. Зато се, као принцип управљања одозго на ниже, принцип поверења вишим властима у потпуности очувао и у совјетска времена као и у времена царског самодржавља.

Сада, након што су 20 година покушавали да нас, као неразумну децу, науче једино "исправном" односу ка властима – не слушати их, већ радити по својим жељама и ћефу – испаде да је све било бадава. Избори су то и показали. Јербо неће руски народ од власти да прави циркуску шатру где ће циркузанти типа Жириновског изводити забавни политички шоу, а нама да управљају невидљиви господари лутака тако што ће нам даровати животињско право на јело, пиће и игре. Не, ми желимо да видимо очи нашег "оца", да му верујемо и слушамо га. Другачије ми не умемо. Нека је наш "отац" и далек од савршенства – то не значи одрицање од "очинског" принципа. Дечица су се окупила за столом и бурно расправљају да ли да оставе свог оца или да изаберу другог – нека таква слика за Запад буде норма, а нама је то неприхватљиво.

Надам се да су ме читаоци исправно разумели. Ја ни на који начин не оправдавам Путина, који је много учинио да се руска традиција запусти и запрља, али се радујем томе да из свести народа нису изагнали монархијски принцип централизованог потчињавања вишим властима. Менталитет још није разрушен. Нада остаје. Избори су то јасно показали.

А закључак из овога је прост: мораћемо да се вратимо једином облику владавине прихватљивом за руски народ – монархији! Где не бирају, а назначују. А сви остали се послушно старају да испуњавају вољу виших власти, како су то савесно чинили наши локални чиновници за време избора "Јединствене Русије".

Аутор је православни публцист, уредник листа "Свет Православия" ("Светлост Православља"), аутор више књига на тему књижевности и православне педагогије. Ради као наставник у школи провинцијског града Лискова у Нижегородској области

Превод с руског: Александар Миладиновић