Грчка формула

(The National Interest, 27.4.2010)

Назовимо то грчком финансијском формулом. То је формула која омогућава углачану, варљиву спољашњост, претварање старог у ново, блата у злато. Најбоља ствар у вези са њом је да, барем на неко време, можете обмањивати друге да су ваше малаксале снаге заправо младалачка кондиција.

Овако нешто десило се у Грчкој, која је за кратко време прешла пут од способности да прикрије своје фискалне трикове до тога да постане просјак Европске уније. Американци су упрли очи у Грчку, питајући се да ли ће њена судбина постати и њихова: старење становништва, ниска продуктивност и привредни раст, корумпирана влада, пренадувана овлашћења и политичка парализа – и на крају банкрот. Председничка комисија данас у Белој кући почиње испитивање начина смањења дефицита, који, према Конгресној Канцеларији за буџет, може достићи 90 одсто економије до 2020. године. Према копредседнику комисије Алану К. Симпсону, "Грчка тоне због дуга и дефицита, Шпанија је следећа, следи Португалија. Како вам се допада да будете САД кад Кина буде рекла, ’Не требају нам обвезнице, ми желимо новац’?" Данашњи Washington Post  цитира сенатора Џада Грега који каже, "После заустављања терориста са оружјем за масовно уништење, ово је најважнији проблем са којим се суочава наша нација. "

Али, ни за једну другу земљу претња грчке дужничке бомбе не представља већу опасност него за Немачку. За Хришћанско-демократску канцеларку Ангелу Меркел, која је у коалицији са либералним Слободним демократама, грчки апел за финансијску помоћ није могао доћи у горем тренутку. Деветог маја одржаће се избори у покрајини Северна Рајна Вестфалија. Гласачи у Немачкој су протествовали против зајмова обећаних Грчкој и могли би да задају разорни ударац коалицији коју предводи Меркелова. Слободни демократи, који су класична либерална странка и проповедају слободно-тржишну економију, остали су неодређени по питању помоћи Грчкој, теми која је затровала политику у Немачкој. Економски портпарол ФДП Јирген Копелин каже да одговор на захтев Грчке за помоћ треба да буде ’не’, сем уколико Грчка не би увела праве фискалне резове. Он такође сматра да Грчка треба да напусти евро зону све док не направи задовољавајући план штедње. Са своје стране, Ангела Меркел каже да неће потписати предлог за спасавање Грчке у вредности од 60 милијарди долара, осим ако Грци не наметну драстично смањење потрошње.

Све у свему, грчка криза је разобличила много тога. Једна од тих ствари је то што је показала границе европског јединства. Када бејаше ружичасто доба, Немци су без премишљања разглабали о важности јединства. Више не. Немачка брани своје националне интересе, не желећи да их сахрани у Европи. У том смислу, Меркелова би могла да на крају постане гробар европског пројекта. Иронија је у томе што је она сама била штићеник Хелмута Кола, последњег великог немачког заступника уједињења Европе.

Друга ствар коју је грчка криза разоткрила је трошност европских економија. Немачка је дуго била привредни мотор Европе. Сада се плаши да грчки привредни усуд не постане и њена судбина. У изузетно просветљујућем есеју од 27. априла у Der Tagesspiegel-у, академик Гунар Хајнзон истиче да је и Немачка у озбиљној невољи – она постаје све „старија, мања, неквалификованија и задуженија“. Тачно је да се настављају успеси Немачке у иновацијама и расту извоза. Али време није на њеној страни. Стара дама Европа, могло би се чак рећи, све је старија. И импликације тога на перјаницу европског јединства, евро, су јасне.

За Сједињене Државе догађаји у Европи би требало да буду отрежњујући шок. Још увек има времена за довођење своје фискалне куће у ред. Али је такође случај да ће економски раст бити од суштинске важности да би се избегла дужничка клопка. Имиграција, иновације и флексибилна пореска политика су кључни за избегавање судбине која је задесила све склеротичнију Европу. Америка се одувек дивила Грчкој као древном моделу демократије. Али сада Грчка формула пружа јасну и опипљиву лекцију о томе чега се треба клонити. Америка би, могло би се рећи, требало да још једном осети дуг према Грчкој.

Џејкоб Хејлбрун је виши уредник у The National Interest.

(Превод Василије Д. Мишковић)