Hoće li opstati savez Moskve, Ankare i Teherana?

Nakon što je američki predsednik Donald Tramp potpisao zakon o sankcijama, koji je predložio Kongres SAD, usmeren protiv Rusije, Irana i Severne Koreje, postalo je očigledno, da je na Bliskom istoku nastupio trenutak promene.

Pre svega, za Moskvu i Teheran, koji su ubačeni u takozvani jedinstveni paket sankcija, što može da predodredi novi nivo u razvoju njihovih političkih, ekonomskih i vojnih uzajamnih odnosa. Tako se sada saopštava, da se tokom posete Iranu vicepremijera Rusije Dimitrija Rogozina, planira potpisivanje ugovora za kupovinu ruskih tenkova, borbenih aviona, a takođe, možda, i ruskih protivvazdušnih raketnih sistema S-400 od strane Teherana.

U to isto vreme očigledno je, i to, da u ovoj etapi, odnosi Rusije i Irana, treba da se formiraju uzimajući u obzir važne odlike unakrsnih interesa dve države na Bliskom istoku, i faktor konfliktnih čvorišta, od kojih je jedno katarska kriza. Podsećam da je posle posete Trampa Rijadu, gde je on optužio Iran za „podršku svetskom terorizmu“ i označio ga kao „glavnog neprijatelja“ u regionu, Saudijska Arabija optužila Katar za potporu ,,mnogobrojnih terorističkih i sektaških grupa“ (na primer, Muslimanske Braće) čiji je cilj rušenje stabilnosti u regionu, i za saradnju sa Iranom. Od arapskih država počela je da se stvara antikatarska koalicija kojoj su pristupili Egipat, Bahrein, Saudijska Arabija i UAE. Dohu su podržali i nastavljaju da podržavaju Ankara i Teheran, koji su još ranije stali u zaštitu Katara u njegovom sučeljavanju sa arapskim susedima.

Iran je najbliži tzv. vrućem stadijumu konflikta sa SAD. Tvrda Trampova retorika demonstrira ne samo odstupanje od politike poboljšavanja odnosa sa Teheranom, već je i vraća u vreme DŽordža Buša mlađeg, koji je u jednom svom govoru nazvao Iran, Irak i Severnu Koreju „osom zla“. Istina, Vašington poziva saveznike da ne žure sa sankcijama, istovremeno posmatrajući kako se zemlja gde je raspoređena njegova najveća baza, zbližava sa glavnim „neprijateljem“ u regionu – Iranom. Evo zbog čega se javlja pitanje – da li je realno postojanje stabilnog saveza Katara, Irana i Turske?

Postoji i astanskim dokumentima ustanovljen savez Rusija – Turska – Iran na sirijskom pravcu, koji je predvideo stvaranje i učvršćenje u Siriji zona deeskalacije. Ako se imaju u vidu dve koalicije, Katar – Iran – Turska i Rusija – Turska – Iran, onda SAD u cilju daljeg rasklimavanja situacije na Bliskom istoku, mogu da odigraju samo na „tursku kartu“.  Ali, uz uslov, da se one distanciraju od podrške sirijskim Kurdima, na čemu insistira Ankara. Sa svoje strane, Turska maše crvenom maramom ispred SAD, izražavajući spremnost da kupi od Moskve raketne protivvazdušne sisteme S-400. „Taj posao je u znatnoj meri završen. Ostaju sitna pitanja, ali su osnovni pravci sporazuma razjašnjeni“, konstatuje turski list Yeni Şafak.

Pentagon izražava zabrinutost zbog nepodudaranja odbrambenih sistema NATO-a i ruskih protivvazdušnih raketnih kompleksa, bez da kaže, nepopustljivo i energično, da i nije saglasan sa zahtevima Turske u pogledu Kurda. Moguće je, da je stvar u tome, da pokušaj Ankare da baci kartu kupovine sistema S-400, ne izgleda kao jak potez, pošto Grčka, takođe član NATO-a, već odavno koristi ruske raketne sisteme PVO. I to nije dovelo do bilo kakvih geopolitičkih promena. Stoga, da bi Turska u odnosima sa Severnoatlantskom alijansom i Zapadom odigrala na sve ili ništa, u regionu treba da se dogode nepredviđena zbivanja od velikog značaja za nju, koja direktno dotiču njenu nacionalnu bezbednost. A dok toga ne bude, Ankara će da se „dodvorava“ Moskvi i Teheranu, upravljajući se prema novim prioritetima.

Kako ističe turski list Milli Gazete „Turska je počela da bude svesna faktora vojnog prisustva Rusije na Bliskom istoku, ne samo sa stanovišta budućnosti režima u Siriji i Iranu“ već i „mogućnosti vođenja regionalne politike ravnoteže snaga“. Po mišljenju lista, ,,Turska koja izgubi Rusiju i Iran, izgubiće i tekuću igru, što se može reći i za druge članove trijade“. I još citat: „ubrzo će se događaji, koji se praktično ovaploćuju u Siriji, ispoljiti u Iraku, Persijskom zalivu, Avganistanu, Srednjoj i Južnoj Aziji. I Zapadu neće biti lako“.

Nezavisno od uloge SAD u tom procesu, formiranje trijumvirata Rusija – Iran – Turska jeste veoma važan događaj pošto u istoriji te tri države nikada nisu bili saveznici. U prošlosti, one su vodile ratove među sobom čije se posledice osećaju do danas. Između Moskve, Ankare i Teherana, i danas postoji dosta protivrečnosti, ali politika pragmatizma koju su prihvatili objektivno olakšava njihovo zbližavanje. Učesnici trijade imaju potrebu da grade dugoročne odnose, u stvaranju opšte arhitekture bezbednosti na Bliskom i Srednjem  istoku bez „prekobrojnog trećeg“.

Rusija i Iran su podržali predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana tokom neuspešnog puča 15. jula 2016. godine, aktivno razvijaju dvostranu političku, trgovačko-ekonomsku, i čak vojno-tehničku saradnju. Sačekaćemo šta će biti dalje.

Preveo sa ruskog: Nebojša Vuković

Izvor: https://regnum.ru/news/polit/2307380.html